Izborom filmova i nagrada fokusirao se problem miliona izbeglica što je i bio (politički) cilj ovogodišnjeg festivala

      Bili smo svedoci (na beogradskom aerodromu) veselog, pa i urnebesnog dočeka mladog Stefana Arsenijevića koji se sa “Zlatnim medvedom” vratio iz Berlina. Dobio ga je u kategoriji kratkog metra za svoj petnaestominutni film “(A)torzija”, bio jedini od naših tamo koji je osvojio nagradu. Njegov film rađen je, doduše, u slovenačkoj produkciji, u Sloveniji je i snimljen, a Arsenijević naglašava, “ako ćete već nešto napisati za NIN”, da mu je u realizaciji “(A)torzije” bitno pomogao njegov profesor na beogradskom fakultetu, reditelj Srđan Karanović. Ostala dva naša pretendenta, Dušan Milić (“Jagoda u supermarketu”) i Ljubiša Samardžić (“Ledina”), oba filma prikazana u okviru ugledne “Panorame”, nisu imala sreće što se nagrada tiče, ali su svejedno dobili dosta publiciteta i bili dobro primljeni. Ni to nije malo na jednom jakom festivalu kakav Berlin svakako jeste.
       Šta dalje reći? Možda najpre da se politika direktno umešala u ovogodišnji festival i to na više načina. Prvo, pobedio je takav jedan film, film sa izrazito jasnom političkom porukom - “U ovom svetu” britanskog reditelja Majkla Vinterbotoma. Zatim, tačno u vreme kada je predsednik glavnog žirija Atom Egojan (osetljiva duša te se nije baš očekivalo) objavio odluke, gotovo sve redom isto obojene, što će reći da mu je estetika bila poslednja na umu, velikim avenijama oko Tirgartena i Brandenburške kapije kretala se duga, duga povorka demonstranata izvikujući najpogrdnije reči prema politici Buša i vikala “mi smo protiv rata”. Tokom celog festivala je i, inače, lebdeo strah od novog rata i prezir, mržnja čak, prema američkom predsedniku i njegovom vatrenom sledbeniku Toniju Bleru tako da se malo ko od gostiju, slavnih gostiju, ustezao da ih žestoko osudi. Irak je uvek bio jedno od pitanja.
       Najglasniji bio je Spajk Li čiji je film “25. čas” propao na izborima za nagrade, iako prilično zanimljivo urađen. Doslovno je, i to pred mnogobrojnim novinarima, rekao: “Rat protiv terorizma ne može se ni na koji način povezati sa ratom protiv Iraka... Taj tip, Buš, ne bi trebalo ni da bude u Beloj kući pošto je pokrao izbore, a krađa se može ponoviti, i sve što mi možemo da učinimo je da se čuje što više glasova protiv njega i njegove politike.”
       Odličan Edvard Norton (u filmu Spajka Lija igra momka koji mora da ode u zatvor zbog dilovanja droge te pratimo njegovih poslednjih dvadeset i četiri časa na slobodi) bio je kratak i jasan: “Mora da je dobro biti danas u Nemačkoj ili Francuskoj zato što sam ja potpuno zaboravio šta to znači kada je čovek ponosan na svoju vladu.”
      
       Ne u naše ime
       Dastin Hofman je takođe bio još jedan u nizu najvećih koji se obreo u Berlinu, ne samo da pojača publicitet svog poslednjeg filma “Mesečeva milja”, prikazanog na “Panorami”, već i da učestvuje u akciji “Bioskop za mir” kada je, kao gorka opomena, prikazano “Oskarom” ovenčano ostvarenje Danisa Tanovića “Ničija zemlja”. Festival je, u duhu sadašnjeg nemačkog antiratnog stava, iskoristio mogućnost da uz pomoć holivudskih zvezda istakne i svoj nesumnjivi politički angažman. Dajući udarnu reč Dastinu Hofmanu, završio je gotovo pola posla. Ovaj je, opet, tvrdio da “danas u Americi niko više ne povezuje terorizam sa ratom protiv Iraka” i pozvao predsednika Amerike da odustane...
       Slično se moglo čuti i od ostalih iz Holivuda, Holivuda koji je prepoznao ne samo svoj finansijski interes da dođe u Nemačku, već i upravo taj politički. Da na pravom mestu (silan publicitet) i u pravom trenutku (uoči rata) iskaže svoj bunt. Time se pridružio protestima koji se održavaju širom sveta pod već uveliko poznatim sloganom “Ne u naše ime”. Otud su američki (ali i ostali filmovi) bili ispraćeni čitavom ekipom. Bio bi, u stvari, znatno kraći spisak onih koji nisu došli: Meril Strip, Džulijen Mor, Martin Skorseze i Leonardo di Kaprio. Pojedini zbog predstojeće oskarovske groznice, a neki zato što upravo snimaju. No, i bez njih, festival je do samog kraja sačuvao povišenu temperaturu koja je kulminirala dugim (165 minuta) i skupim (sto miliona dolara) spektaklom o genezi gangsteraja - “Bande Njujorka” Martina Skorsezea. Bilo je to veče Denijela Dej Luisa koji se, takođe spektakularno (nominovan za “Oskara”), vratio tim filmom glumačkom poslu posle petogodišnje pauze. Zašto ga nije bilo? O tome nije želeo ništa da kaže, ali je rekao da se tokom osmomesečnog snimanja filma “Bande Njujorka” setio svih razloga zbog kojih voli glumu i svih razloga zbog kojih se nje odrekao dobrih nekoliko sezona. Bilo je to, ujedno, i veče kada se odlukama žirija mlako aplaudiralo. Jer, ipak, jedno je politika (ali i pritisci, računice), a sasvim drugo dobri filmovi. Zato odsustvo oduševljenja za nagrade Vinterbotomu, zatim Spajku Džounzu (“Srebrni medved” za “Adaptaciju”), Patrisu Šerou (kao najboljem reditelju za film “Njegov brat”), a bila je smešna i odluka da se za najboljeg glumca proglasi izvesni Sem Rokvel (“Priznanja jednog opasnog uma” u debitantskoj režiji Džordža Klunija) i tako dalje. Posle svega bi se moglo reći da su festivali (njihovi direktori) uvek ti koji određuju glavne nagrade, a žiriji ih samo oglašavaju. Po zadatku i za lepe pare. Varka, međutim, mora biti ipak takva da se može odbraniti. U ovom slučaju ona je bila pokrivena, pa ako hoćete i nametnuta, sloganom 53. Berlina “Prema toleranciji”, osmišljenog da bi se na efektan način fokusirao problem izbeglica, tema niza filmova ovogodišnjeg festivala. Pa i onog koji je trijumfovao, “U ovom svetu” Majkla Vinterbotoma: snimljen digitalnom kamerom, on prati sudbinu dvojice avganistanskih izbeglica preko Italije do Engleske koji im se čini kao san, svakako krajnji cilj. Vinterbotom je radio film na autentičnim lokacijama i on odista deluje kao stvarna priča a ne fikcija. Takvoj priči i ne treba mašta, ona je svuda oko nas, širom Evrope pre svega, takvih je izbegličkih sudbina koliko vam duša neće, stvar je samo u tome kako ih filmski dočarati. Britanski reditelj se opredelio za gotovo dokumentarni pristup što njegov film čini uverljivim i, dakle, vrlo istinitim.
      
       Ljudi iz mraka
       I Fipresci je dodelio svoju nagradu filmu gotovo identične sadržine, vodio računa o politici festivala: “Udaljena svetla” Hansa Kristijana Šmita su prilično konfuzan film o potucanju izbeglica sa Istoka a preko poljsko-nemačke granice koju treba preći, koju treba preći... Odlična je prva scena: usred šume grupa jadnika izlazi iz kombija i neko pita “Je l’ ovo Berlin?” “Ja, ja, das ist Berlin.” Nažalost, u forsiranju filmova o izbeglicama koje tumaraju od nemila do nedraga potpuno su izvisili “Rezervni delovi” Damjana Kozolea. Dobar film o mučenicima, ali onim ne samo sa Istoka već i sa Juga koji pokušavaju da se nekako probiju preko Slovenije do Italije i onda dalje... “Rezervni delovi” su ostali bez ijedne nagrade ali imaju utehu da su se ipak, kao jedini film sa eksjugoslovenskog prostora, našli u konkurenciji 53. Berlina.
       Uvek stoji pitanje hoće li išta - emotivni govori slavnih ili tragične filmske slike - pomoći u pretećoj a zloglasnoj globalizaciji sveta, rastućoj kolonizaciji sveta, u dramatičnim seobama miliona ljudi. Berlin je pokušao da izborom filmova i izborom nagrada ukaže, i to svojim jakim reflektorima, na te probleme. U tom smislu festival je ove godine bio (politički) uspešan. To je i hteo.
       Iz, pak, artističkog ugla to se ne bi moglo reći. Jedan loš film za drugim očajnim, karakterisali su drugu polovinu festivala. Najviše su podbacili Francuzi: živa legenda Klod Šabrol temeljno je razočarao filmom “Cvet zla” (opet on o buržoaziji, njenim lažima i licemerju), slično važi i za smušeni a kao sentimentalni film Paskala Bonicera “Mali ožiljci”, o “Njegovom bratu” Patrisa Šeroa ne sme se ništa reći: on je, ipak, jedan od laureata. Istini za volju taj film i nije toliko rđav: Patris Šero se upušta u analizu odnosa dva brata od kojih jedan umire a drugi se zbog toga menja, nije više isti čovek.
       Imao je 53. Berlin i svoje luckaste, da ne kažemo gori izraz, izlete kao što su holandski mjuzikl “Da sestro, ne sestro” Pitera Krenera koji se nije mogao izdržati duže od desetak minuta ili australijski “Aleksandrin projekt” Rolfa de Hera, veoma mučan i neprijatan film o ženi koja (s decom) ostavlja muža što on saznaje preko video kasete.
       Od nemačkih filmova najviše se plasirala komedija “Gudbaj, Lenjin” Volfganga Bekera snimljena na svim onim berlinskim ulicama i trgovima kojima smo se i inače kretali tokom deset dana festivala pa je delovala blisko, vrlo blisko, pogotovo nama iz zemalja ekskomunizma koji smo bolje prepoznavali i smešno i tužno: majka, vatrena komunistkinja, pada u osmomesečnu komu i njen mladi sin sve čini da ona nikad ne sazna za pad Zida i promene koje su potom usledile. Ona, štaviše, umire srećna zbog toga što joj sin pokazuje tako izmontiran video-tejp na kome lepo vidi kako izbeglice sa Zapada, tog jezivog Zapada, naviru, i to u ogromnom broju, u Istočni Berlin, u komunizam, rečju u raj. Gleda obrnutu sliku, u stvari, onu pravu s kojom je sve zapravo počelo, naravno iz najboljih namera. Pa smo stigli dovde, do slogana “Prema toleranciji”, do filmova o traumama onih koji misle da je šuma - Berlin, do vapijućih reči Dastina Hofmana o miru, do novog rata, do probuđenog Holivuda...
       Ma, obavezno gledajte “Časove” Stivena Daldrija, u kojima Ed Haris, glumčina, umirući od side, kaže: “Ne zanima me šta će biti za dva, tri meseca, godinu dana. Ne znam kako da izdržim sada, do večeras.”
       Remek-delo.
       Kad bolje razmislite, uvek se samo o tome radi, o časovima pred vama. Sve ostalo je ionako maglovita budućnost, naročito - u ovom svetu.
      
       JASMINA LEKIĆ