Da li naši reprezentativci dolaze u Beograd, pre svega, da vide rodbinu? A kako igraju - videli smo

      Ako budu dobri i sarađuju sa Haškim tribunalom, predstavnici vlasti u Srbiji i Crnoj Gori moći će da računaju, već ove godine, na četrdeset miliona dolara pomoći od SAD u kešu i još sto miliona pride, kroz razne druge vrste donacija. Recimo da su donacije obično slovo na papiru i zadržimo se samo na ovih sigurnih četrdeset miliona (?!) u kešu.
       Srbija i Crna Gora je minulog vikenda, na fudbalskom stadionu u Podgorici, propustila šansu da već ima toliku sumu novca u svojoj zajedničkoj kasi. Manje udubljeni, zapitaće se - kako? Lepo! Da je fudbalska selekcija Srbije i Crne Gore pobedila selekciju države Azerbejdžana (2:2), bila bi bliža odlasku na šampionat Evrope iduće godine u Portugalu, a tamo je, ako prođe ove kvalifikacije, očekuje sigurna “gaža” od trideset miliona evro novčanica. Svim budućim učesnicima šampionata ovu sumu, na startu, garantuje Evropska fudbalska unija (UEFA). Naravno, mnogi će reći - ali to nije isto. I nije isto, jer Amerikanci diktiraju posebne uslove da bi dali dolare, a UEFA ima jedan majušni, gotovo bezazleni uslov. Treba samo pobeđivati ravnopravne protivnike na fudbalskom igralištu što za selekciju SCG očigledno nije navika.
       Berzanski znalci, dalje, tvrde i da to nije isto. Jer, pomenute valute nisu iste vrednosti na kursnoj listi. I to je tačno! Međutim, pored zagarantovanih trideset miliona evra, za učešće na šampionatu, UEFA svaku dalju pobedu vrednuje sa novih 1,5 milion evra. A kako se dolar iz dana u dan obrušava zbog eventualnog rata u Iraku, lako je izračunati da je moguće izjednačenje i da trideset miliona evra ostanu i postanu 40 miliona dolara. Fudbalski rečeno - izvestan je rezultat 4:4.
      
       Geografija
       Na meču sa selekcijom Azerbejdžana fudbalerima selekcije SCG, kao i mnogobrojnoj publici (tvrdi se da ih je bilo skoro 7 000), intonirana je himna “Hej, Sloveni”, jer druga, zna se, ne postoji. Znači, imali smo himnu, čak i grb na dresovima igrača - onaj Fudbalskog saveza Jugoslavije, ali nismo imali igru, što je u tom trenutku bilo kudikamo važnije.
       Zbog onih trideset miliona zagarantovanih evra! Problem igrača selekcije SCG bio je i na drugoj strani. Većina njih, koja dolazi iz bogatih klubova širom Evrope, nije znala da odgovori na pitanje: gde se, zapravo, nalazi Azerbejdžan? Mnogi upitani su slegali ramenima. Pametniji su bili ubeđeni da se nekadašnja članica Sovjetskog Saveza, sada država, nalazi tamo negde u Aziji. Pošto je Azerbejdžan član Evropske fudbalske unije, logičan je bio odgovor - u Evropi! Posle utakmice sa selekcijom Azerbejdžana nadobudni igrači iz Srbije i Crne Gore, pored opreme za igru, moraće sa sobom ubuduće da nose i atlas za osnovce.
       Upitan da, posle prespavane noći, komentariše izjave date odmah posle utakmice - da je pored loše igre na rezultat uticao jak vetar kao i tvrd teren, Dejan Savićević, selektor SCG i predsednik FS CG, sa dozom optimizma tvrdi: “Nijesam bio siguran da su samo teren i vjetar krivi za taj rezultat. Mnogi će biti u čudu kada ne budu pozvani za naredni meč sa Velsom. Već sada vjerujem da će ovo biti jedini kiks u kvalifikacijama.” Dejan Savićević dalje kaže: “Ne treba sada pretjerivati. Kakav bih ja bio selektor kada bih prihvatio ovaj rezultat kao totalni neuspjeh? Moramo već jednom znat’ da fudbal više nije samo obična zabava pojedinaca. Ko to ne bude shvatio, može da se ‘pozdravi’ sa dresom reprezentacije...”
       Ko treba da se pozdravi sa dresom reprezentacije SCG? Selektor je odbio da komentariše. Utisak je - da taj broj i nije tako mali. Jedan, koji je već duže vremena pod prismotrom, Predrag Mijatović, sebe ne vidi u ulozi odlazećeg: “Ako su igrači kiksirali na terenu, ne smeju da kiksiraju u glavama, već da daju sve od sebe i obezbijede plasman na šampionat Evrope.”
      
       Simptom ili zaraza
       Tri dana od utakmice, u Beogradu je zasedao Izvršni odbor Fudbalskog saveza Jugoslavije (FSJ) čiji je još uvek zvaničan naziv kod UEFA. Nije bilo “bojkota” predstavnika oba fudbalska saveza novoustoličene zajednice. Prisustvovali su i “tamo naši i tamo njini”. Kako je kasnije novinarima prezentovano, stav svih članova IO FSJ bio je jedinstven: treba prevazići neočekivanu nepogodu, ničim izazvanu, do naredne utakmice sa moćnom selekcijom Velsa, a koju naš tim treba i mora da pobedi! Bilo je i drugih stavova, onako izokola, nezvaničnih za fudbalsku javnost. Ovde je bilo reči o “baksuznom” terenu podno Podgorice uz podsećanje da smo u ondašnjem Titogradu dva puta imali isti kiks: 1971. protiv slabašnog Luksemburga (0:0) i 1982. sa budućim rivalom Velsom (4:4), takođe u sličnim kvalifikacijama.
       Legendarni Dragan Stojković, predsednik zvaničnog FSJ ili budućeg FS SCG, za naš list kaže: “Tačno je da sam u jednom momentu bio očajan, ali i sada sam mišljenja da je to bio samo nesrećan dan.” Na pitanje - da su glavne vedete u reprezentaciji Mateja Kežman i Dejan Stanković, i pored očajne igre stalno nezadovoljni, da ne pružaju ni delić onoga što čine u svojim inostranim klubovima, da ih jednostavno ne interesuje igra u reprezentaciji, Dragan Stojković spremno odgovara: “Možda to tako izgleda. Znam da je posle ovog nesrećnog meča rasprostranjeno takvo mišljenje. Ja sam iz Japana sa posebnim zadovoljstvom dolazio da igram za reprezentaciju Jugoslavije. Neću da verujem da oni drugačije razmišljaju. Tako nešto je nezamislivo, za mene je strašno.”
       Strašno ili ne, ova pojava od pomenutih igrača ispoljena je i tokom kvalifikacija prošle godine za šampionat sveta. Dobro bi bilo i za Kežmana i za Stankovića i za sve igrače da ovaj simptom ne pređe u zarazu.
      
       ALEKSANDAR MIHAJLOVIĆ