Krajem devedesetih američke serije su zamenjene latinoameričkim. Naš pad ka kulturnom dnu se nastavio, sve dok od “sapunica” nije ostalo samo parčence sapuna.

      Sve je počelo sa Kasandrom, a završilo se sa Esmeraldom. Kada je, 1996. godine, tadašnji glavni urednik Trećeg kanala, sada samo novinar i pisac, u nedostatku novca a u želji da uvede neku zabavnu seriju na TV, odlučio da kupi prvu latinoameričku seriju, nije mu bilo lako. Posle mu je bilo još teže, kada su drugi skočili na “njegov” džemper i počeli da ga paraju.
       Kasandra, tako se zvala ta prva latinoamerička TV serija, doživela je nezapamćenu popularnost. Prekidao se svaki posao kad je serija počinjala, domaćice su je prepričavale na pijaci, a za par dinara mogli ste da čujete prepričavanje narednih epizoda, isto na pijaci. Preduzimljivi trgovci davali su ime Kasandra mnogim proizvodima, između kojih je bila i jedna spavaća soba. Novinari su iskazivali svoju “duhovitost” tim povodom, ali malo njih se setilo da objavi početak kraja jedne kulture. A niko nije napisao da su Kolumbija i još neke latinoameričke zemlje poznate ne samo kao veliki proizvođači droge već i kao proizvođači niskobudžetnih filmova i serija.
       Za to vreme mi smo (kao zemlja, zapravo “pojedinci”) samo trgovali drogom a naša televizija nije uspela da napravi nijednu seriju koja će se gledati kao Kasandra, barem samo kod nas.
       Istina, imali smo i mi kulturnu robu za izvoz - naš turbo-folk, ili nešto slično, a od nedavno i TV Pink.
       Dakle, počelo je sa Kasandrom, traje još uvek, ali se završilo sa Esmeraldom. Serija je prekinuta kada je Nato počeo bombardovanje. Posle je sve nastavljeno, ali džemper se polako parao tako da danas te serije ne predstavljaju ništa.
       Drugo, danas imamo našu seriju, uspešniju od svih, koja se snima svaki dan i odmah gleda, direktno, ali i reprize, plus ‘odlomci’ u informativnim emisijama. Glumci su naši, iako ima i poneki stranac k.g. Od latinoameričkih se razlikuje što glavni junak nije žensko, ali je isto tako uzbudljiva. Bila barem na početku.
       Recept za ovu seriju je isti (kao libreto za operu). Malo ima spletki, malo prevara, malo ubijanja, malo šetnje po inostranstvu... Samo nema ljubavi. A nema dobre serije bez ljubavi. Naročito nesretne. Moglo bi se reći da je ovo “ratna” serija, ali ratne serije ubrzo dosade. Ne, ne... Ovo je ipak sapunica. Ili je i ovo na putu da dosadi.
       Ono što nas najviše muči je to da je glavni lik negativac, a i njega i “pozitivce”, birali su stranci. Istina, nekada smo mi birali njega a on “pozitivce”, koji su sad, za njega, negativci. Stalno se uvode novi likovi, ponekad i “tajni” (čitaj zaštićeni) koji nimalo ne doprinose razjašnjenju situacije, već je još više komplikuju. Jadni, mucaju, lažu - ne mogu da se snađu u “velikim” serijama. Nešto tu ne štima. Zašto smo mi birali njega a on njih.
       Drugo, u seriji nema muzike. Ima igre a nema muzike. Sve nekako liči na ‘Glamočko gluvo”.
       Epizode se, kao u Kasandri, prepričavaju na pijaci i po novinama, a pametniji se pitaju: kad će kraj.
       Međutim, izgleda da je producent iz Haga takođe gledao neku od pomenutih serija i da je dobro naučio da se serija ne prekida dok svima ne dosadi.
       Dakle, gledaćemo “Milošević iz Haga” dok nam ne dosadi, ili dok nam se oči ne naviknu na sapun.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ