Rešavajući nagomilane parlamentarne sporove Ustavni sud će bar neko vreme igrati neobičnu i sebi neprimerenu ulogu zakonodavca

      Tokom protestnih šetnji zbog izborne krađe ‘96/97. godine, profesor Pravnog fakulteta i visoki funkcioner Građanskog saveza Srbije Dragor Hiber u šali je izrekao i jednu vizionarsku rečenicu: “Jedina dobra strana Miloševićevog zakonodavstva je da kada opozicija dođe na vlast ne samo da neće biti lako smenjiva već će uživati i sve dobrobiti koje njegovi zakoni pružaju.” Šest godina kasnije njegov GSS (stranka u kojoj ima najviše umnih pravničkih glava),iako je samo jedna manja članica vladajućeg DOS-a, “drma” Srbijom. Takvo revnosno tumačenje zakona i rupa u njima uzelo je toliko maha da će, izgleda, Ustavni sud Srbije morati da u popriličnom broju sporova zameni zakonodavca, ma koliko to delovalo oprečno i neizvodljivo.
       Na inicijativu Demokratske stranke Srbije Ustavni sud je već pokrenuo raspravu o Zakonu o izboru predsednika koja se tiče odredbi o cenzusu od 50 odsto i one o pravu predsednika Skupštine da odluči o raspisivanju izbora (Slučajno je to Nataša Mićić iz GSS-a koja je, kao predsednik Skupštine, odlučila da u državnom interesu sebi, kao v.d. šefa države, produži mandat na neodređeno vreme). Na raspravu o ustavnosti čeka i glavni izvor svih nedaća u srpskom parlamentu - Zakon o izboru narodnih poslanika i njegov član 88 preko kojeg, po mišljenjima iz DSS-a, Administrativni odbor Skupštine Srbije kroji skupštinski sastav.
      
       Evropske konvencije
       I baš u trenutku u kojem sporovi o pojedinim mandatima nisu rešeni, vrši se delegiranje poslanika iz republičke Skupštine u novu Saveznu skupštinu. Kod izbora srpske delegacije od 91 člana za savezni parlament DSS, kao zvanični predvodnik opozicije, zalagao se da merilo treba da bude sastav parlamenta iz decembra 2000. godine, dok je DOS, predvođen Čedomirom Jovanovićem, branio svoj predlog čija je suština izbor delegacije srazmerno trenutnom broju poslanika u poslaničkim grupama republičkog parlamenta. Takvo rešenje definiše poslaničku grupu kao predlagača, a ne stranku, jer u saveznom parlamentu status poslanika ne zavisi ni od stranke, ni od koalicije.
       Tako su se oni koji su se do pre nekoliko meseci zalagali za oduzimanje mandata “neposlušnim” poslanicima, naprasno založili za “zaštitu” poslanika od eventualnih mera stranke ili koalicije, sve pozivajući se na evropske izborne konvencije.
       Niko ne spori da naše zakonodavstvo nije u skladu sa evropskim zakonodavstvom, sa evropskim standardima i principima demokratije što zahteva njegovu hitnu izmenu. Sporno je što se pozivanjem na evropske standarde zaobilaze potpuno jasna postojeća pravila. Za Marka Blagojevića iz Centra za slobodne izbore i demokratiju (CESID) na ovaj način se “unosi voluntarizam kao kriterijum” a “političkom korisnošću i celishodnošću pravda kršenje zakona”. “Pravila se mogu menjati ali se ne smeju kršiti”, kaže Blagojević.
       Nastali problem pravnici vide u periodu posle izbora 2000. godine, kada se stvorio niz partija u partijama, koje nisu učestvovale na izborima a imaju skupštinske mandate, što pruža mogućnost za manipulacije (ako se mnogi više ne sećaju Socijaldemokratije Vuka Obradovića, sigurno im je u bližem pamćenju slučaj Baneta Ivkovića, Veljinih i Pelevićevih disidenata). Naime, s obzirom da kod nas o mandatima odlučuje Skupština (čitaj parlamentarna većina) postupak je sledeći: stranka obaveštava Administrativni odbor o prestanku članstva nekog poslanika, Odbor je dužan da odluku stranke prosledi Skupštini koja na prvom sledećem zasedanju to samo konstatuje.
       U srpskom parlamentu to se međutim, ne dešava. Jednostavno, između prestanka mandata i konstatacije prođe određeno vreme. Za to vreme poslanik i dalje vrši svoju poslaničku funkciju što parlamentarnoj većini otvara mogućnost da političkim kalkulacijama (čak po nekim mišljenjima i parlamentarnom korupcijom) stvori novu većinu koja nije utemeljena na izborima. Tako stranke koje su učestvovale na izborima gube mandate bez izborne volje građana. To se upravo desilo Novoj Srbiji, SPS-u i SSJ-u, da im disidenti odnesu mandate u novostvorene poslaničke grupe “Narodne socijaliste” i “Srbiju”.
      
       Savezni parlament
       Posledice se prenose i u savezni parlament, jer u članu 6 Zakona o sprovođenju Ustavne povelje rečeno je da mandati ne mogu biti opozvani. To je novina u kojoj se ogleda evropski standard. Time se problem uvećava. Pomenuti zakon kaže: “Ako se u državi članici u tom periodu (misli se na vreme mandata delegiranih poslanika, prim. S. I.) održe parlamentarni izbori i sastav njene delegacije u Skupštini Srbije i Crne Gore biće usaglašen srazmerno rezultatima izbora.” Nije jasno da li će, po principu analogije, ukoliko Ustavni sud zaključi da je neustavan član 88 Zakona o izboru poslanika u Skupštinu Srbije, automatski doći i do promene sastava saveznog Parlamenta. Promena je moguća, ali o tome opet odlučuje parlament (čitaj parlamentarna većina).
       Za razliku od nas u zemljama sa evropskim standardima o tome ne odlučuje parlament. Tako je u Austriji to nadležnost Ustavnog suda, u Francuskoj Ustavnog saveta, a u Nemačkoj Saveta starešina Bundestaga.
       Ne može se reći da u našem parlamentu nema dobrih pravnika koji bi znali da raspletu izborno vrzino kolo. Pod uslovom da im je struka iznad političkih interesa. A samo pre pet godina ugledni naš i svetski pravnik profesor dr Vojin Dimitrijević, baš u NIN-u, govori: “Uvek ima ljudi koji su zbog zadovoljstva vlasti spremni da izdaju struku, a što je i kod prava moguće ako čovek zaboravi na razliku između naučnika i advokata.”
       U srpskom parlamentu je, izgleda, još uvek više advokata nego eminentnih pravnih stručnjaka. Inače Ustavni sud ne bi imao toliko posla.
      
       SLOBODAN IKONIĆ