Povoda za krizu na jugu Srbije bilo je više, ali su odrešene ruke Beograda oličene u Nebojši Čoviću brzo i efikasno presekle talas incidenata

      Možda ne tako uverljivo pitom kao u Novom Pazaru, bujanovački duh kasabe, na prvi pogled, ne ostavlja mesto utisku o žarištu niskog intenziteta, ili, jednostavnije rečeno, o opasnom gradu. A gradom se šire što glasine, što prilično jasne političke naznake, dok begunac Šefćet Musliu preslišava svoju braću po veri, braću koja će, ovih dana, listom tvrditi da na jugu Srbije nema terorista, niti da bi oni, Albanci, uopšte, da ratuju. Na ulicama izrešetanim rupama i zakrpljenim blatom i trotoarima tesnim od prodavaca i preprodavaca, čini se da niko ne razmišlja kundakom, nego evrom, ili i dalje nemačkom markom.
       Posle dve godine pauze, nedavna događanja u Bujanovcu ponovo su vratila razmišljanja o kundacima: od ubistva pripadnika BIA, zatim hapšenja grupe Albanaca zbog nedozvoljenog posedovanja teškog oružja, preko mirnih protesta albanske zajednice zbog sedmorice pritvorenih, do danas na tom području nezabeleženo oštrog govora “tate regiona”, potpredsednika Vlade Srbije i predsednika Koordinacionog centra za Preševo, Bujanovac i Medveđu Nebojše Čovića, te njegovih izjava o grupama ekstremista i mogućim kidnapovanjima. Stoga je nivo bezbednosti u Bujanovcu i okolini odmah i maksimalno pojačan, mada je novinarima iz Beograda, ipak, preporučeno da ne idu u Končulj.
      
       Baratanje
       Procena je da u Bujanovcu živi 53 hiljade ljudi. Dok u Preševu ubedljivo preovlađuju Albanci, a u Medveđi Srbi, u Bujanovcu je, kažu, odnos snaga pola-pola. No, niko ne zna precizne podatke, pošto rezultati poslednjeg popisa još nisu poznati. Na prethodni popis, 1991. godine, Albanci se nisu odazvali. Iako se najčešće barata procentom od oko 60 posto Albanaca, predsednik srpskog Odbora za ljudska prava (postoji i albanski Odbor, na čelu sa Šaipom Kamberijem, ujedno i šefom odborničke grupe vodeće Partije za demokratsko delovanje) Svetislav Veličković tvrdi da Albanaca ima od 37 do 40 odsto, a Srba od 49 do 51 posto. Obavezno će i, zajedno s većinom Srba u gradu, pomenuti i problem biračkih spiskova, da su mnogi Albanci s Kosova upisani, za razliku od mnogih Srba iz, recimo, Vranja. Pomenuće, naravno, i produžetak glasanja u Bujanovcu do zore na prošlogodišnjim vanrednim lokalnim izborima.
       Na tim izborima pobedili su Albanci. Srbi, pak, veruju da bi ubedljivo pobedili, samo da su se odazvali u većem broju. Danas u Skupštini opštine sedi 41 odbornik, 24 Albanca i 17 Srba koji u poslednje vreme, zbog takozvane majorizacije, ne dolaze na sednice. S druge strane, poznavaoci bujanovačkih prilika reći će da je “davanje” vlasti Albancima veoma pametno osmišljeno, jer će svakako s manje incidenata i tenzije rešiti, na primer, blokadu puta u Končuljskoj klisuri. Drugo, za Srbe je bolje da Albanci nisu u opoziciji, pošto su “tada jači”. Tim pre što su prvi okusili novi Zakon o lokalnoj samoupravi s više sitnih ingerencija i manje para iz republičke kase.
       Šta kažu “obični” građani, uglavnom prepadnuti “osetljivošću trenutka” i zato bez predstavljanja imenom i prezimenom? “More, oni su svi puni oružja. Ja, bre, nemam ni sekiru kod kuće. I za to je kriva ova naša policija: puštaju kamione s Kosova za 20 maraka.” (Srbin, apostrofira Vranje kao redak srpski grad “u kome natalitet raste zahvaljujući Albankama”). “Sad je mnogo bolje, mislim bolje nego kad je bio Milošević. Jedino ne znam čemu ovoliko specijalnih jedinica, te žandarmerije. Ne možemo nigde da pobegnemo od njih.” (Albanac, ističe poput ostalih sunarodnika da nema terorista na jugu, ili kako oni umeju da kažu, dok se Srbima podiže kosa na glavi - u “Preševskoj dolini”, na “istočnom Kosovu”).
       Albanci se bune zbog mnogobrojnih policajaca. Asociraju ih na lošu prošlost. To ide dotle da, pričaju, postoji “dobri” običaj da se posle uobičajenih koškanja u saobraćaju i psovanja majki, razmirice rešavaju u porodičnom krugu, rukovanjem i bez pozivanja organa javnog reda i mira. Prilikom rukovanja mora se paziti i kako se ko kome obraća. Naime, razjasnili su nam nedoumicu oko naziva etničke grupe, koju je politički korektan Beograd stvorio uoči bombardovanja - kada je odlučio da Albance više ne zove Šiptarima: kada se priča na srpskom, mora se reći Albanac, a kada se priča na šiptarskom Albanac se može osloviti Šiptarom. “Na srpskom je za nas reč Šiptar uvredljiva”, objašnjava nam mladi, amnestirani pripadnik rasformirane OVPBM, s napomenom da će nas “juriti i do Niš” ako napišemo kako se zove.
      
       Konjak
       U bujanovačkim kafićima i kafanama zna se ko gde i s kim sedi. Ali, desi se često i da se sretnu Albanci i Srbi, pa se onda konstruktivno svađaju oko toga hoće li Tači, Čeku i Haradinaj u Hag i gde se “u Kosovo” može pronaći originalni konjak “Skender-beg”. Razgovori se gotovo obavezno vode upotrebom zamenica “mi” i “vi”. Teme kao što je trgovina ljudima i drogom zaobilaze se u širokom luku. Mada, promakli su na trenutak abrovi o laboratoriji droge u za Srbe ozloglašenom Velikom Trnovcu. Na naše pitanje šta misle o Šefćetu, Albanci odgovaraju: “Volimo ga, naš je!”
       Ekonomski gledano, Bujanovac je dosta uposlen grad. Po trgovini, švercu i religiji, da ponovimo, dosta je sličan Novom Pazaru (znatan broj Srba priznaće da muslimani imaju bolji osećaj za trgovinu i da, za razliku od Srba, nikada ne ostaju dužni). Ali, u Pazaru svi idu u iste škole dok su, u Bujanovcu srpske i albanske odvojene (albanska osnovna škola prvo se zvala “25. maj”, pa 28. mart - “dan kada je ukinuta autonomija Kosova” - da bi naziv tek nedavno promenili u OŠ “Naim Frašeri”). Drugo, nezaposlenih je u Bujanovcu čak pet hiljada, što umnogome doprinosi drmusanju mira, bez obzira na relativno dobro poslovanje fabrike mineralne vode “Heba” i duvanske industrije. Jer, tu je i siva ekonomija. Malo ko hoće da radi za 200 maraka, kad samo od jedne kutije bataka s Kosova može da ućari 20.
       Biranim rečima, nije da se nema para. Pogotovo među Albancima. Najbolji pokazatelj su sume koje nude Srbima za nekretnine (u centru, sela ih ne interesuju). Oliver Trajković, vlasnik i direktor srpskog Radija Ema (jedina članica ANEM-a koja pušta narodnjake), kaže nam da su za njegovu skromnu kuću nudili 400 hiljada evra. NIN ujedno saznaje i da su pre četiri meseca za “Hebu”, procenjenu na sedam miliona maraka, s Kosova navodno nudili 100 miliona maraka, plus još toliko za mito ovlašćenog lica. Ponuda je odbijena, akcije su kupili radnici fabrike.
       Oliver izjavljuje da, prema njegovim saznanjima, nijedan Srbin nije otišao, a mnogo ih je otišlo - pod prinudom. On neće da proda kuću: “Kao ja, razmišlja možda još petoro Srba iz Bujanovca.” Zato se mnogi pitaju, čemu banditi, teroristi i ekstremisti pored ovakvih ponuda. Predrag Simonović, iz obližnjeg sela Davidovci (na sto metara od tursko-srpske granice utvrđene Berlinskim kongresom), jedan je od retkih koji namerava da kupi, umesto da proda, nekretninu i to u centru Bujanovca. “Ko pravi, taj teško prodaje.”
       Simonovićev svekar Blagoje Janjić (1931), nadaleko poznat kao Levko, stari je Bujanovčanin, ne zna kada su njegovi preci pristigli u kraj. “Ja sam sa svi dobar”, kaže Levko, automehaničar po zanimanju, baš kao i Šefćet Musliu (kaže i da ne poznaje Musliua). Siguran je da može i po Gnjilanu da se prošeta, niko ga ne bi dirao. Seća se da posle Drugog svetskog rata u Bujanovcu nije bilo ni deset albanskih kuća. Od tada, pa do danas, nikada nije imao problema s njima, uvek su ga poštovali: “Ovo sad ne ide od ovih Albanaca tu, to ide od ovih s Kosova. I, oni su protiv, koliko sam čuo od Trnovčana... Ceo vek sam živeo s njima, a sad da begam od njih? Ja odavde ne mrdam.” Deda Levko misli da će “sve to da legne, živećemo kao i do sada što smo živeli”: “Narod ne preti. To samo ovo političari prete.”
       Složiće se i Tihomir Stanković, Srbin iz Vladičinog Hana, zaposlen kao kuvar u restoranu “Šar” čiji su vlasnici Albanci. Plata mu je 300 evra, ima klizno radno vreme, dva slobodna dana u nedelji kada ide kući (voze ga do autobuske stanice). Nikada mu niko od gostiju ili gazda ništa ružno nije rekao. Niti bi mu, viču komšije, dlaka s glave zafalila.
      
       Simpatije
       Da li zato što je iskustvo pokazalo da je Nebojša Čović i više nego dovoljan na jugu Srbije, ni Đinđić (koji je, smatra se, bliži srcu albanskom), ni Koštunica, nisu pokazali preveliku želju da posete Bujanovac. Koštunica ga čak nije ni uvrstio u predizbornu turneju, a Đinđić je, nešto ranije, jedva stigao i u Vranje.
       Na prošlonedeljnoj vanrednoj sednici Skupštine opštine posvećenoj bezbednosti Čović je prisutne zapanjio žestinom govora od 17 minuta. I prevodilac je nakon nekoliko minuta ućutao. Ostaće zapamćene i njegove izjave da specijalne jedinice nigde u svetu nisu nežne, da “specijalci nigde nisu filozofi, inžinjeri”. Zagrmeo je da neće biti opravdani ni dete od pet godina, ni starac koji psuje majku albansku, to jest majku srpsku. Od tada, i od povećavanja nivoa bezbednosti, u Bujanovcu je muklo i mirno.
       Šaip Kamberi kaže da je Čović poslednjim akcijama i izjavama “izgubio sve simpatije Albanaca”. Nekada ih je imao. “Ovakve policijske akcije neće rešiti problem. Samo će povećati frustracije građana.” Veruje da je akcija od početka bila pogrešna, jer se krenulo sa skidanjem zastave na grobu komandanta Lešija (jedan Albanac reče za Šefćeta, šta bi mu Leši uradio - “Jeb’o bi gi kevu da je živ!”). A njima je, iako Ustavni sud Srbije nije našao tu istinu, visoki komesar za prava manjina pri OEBS-u rekao da obeležja imaju i privatni i javni karakter. Zastava na Lešijevom grobu je, kaže Kamberi, privatna stvar. “Taj čin nije bio odgovarajući.” Očevici tvrde da je zastava vraćena nekoliko sati pošto je skinuta.
       Kamberi dalje naglašava da su Albanci stavili do znanja da, “uprkos političkim teškoćama”, hoće da učestvuju u lokalnoj samoupravi. Osim učešća na izborima, to se vidi i po učešću u multietničkoj policiji i odazivanju prošlogodišnjem popisu. “Albanci i Srbi u Bujanovcu imaju dosta komplementarnih interesa. Međutim, Albanci nisu zadovoljni brzinom promena koje se ovde dešavaju.” I, “ne može se niko naterati da se voli, ali mi moramo i treba da živimo zajedno”.
       Ostale, generalne zamerke idu na ćirilicu u javnim ustanovama, osim u SO, na nepriznavanje diploma s Kosova, na račun nedovoljnog broja Albanaca u državnim institucijama, iako je, “da ne greše dušu”, od njihove pobede na lokalnim izborima, situacija bolja. Svojevremeno su, objašnjava Kamberi, Albanci u opštini bili zaposleni samo kao matičari u selima, ili dostavljači. “Morali bi biti infiltrirani u sve institucije.” Naravno, svi se zaklinju u demokratiju, legalizam i poštovanje zakona Republike Srbije.
       U Bujanovcu, inače, kola teorija da je Čović “predimenzirao stvar” kako bi intervenisao, pošto Beograd sada ima odrešene ruke. Srbijom više ne vladaju “loši momci”. No, u Bujanovcu je stanje toliko neprirodno normalno, ukoliko se ima u vidu da je od protesta prošlo svega nedelju dana, da se čini da bi pogrešno polomljena šibica mogla izazvati požar. Jer, usko političkih povoda za krizu bilo je više u skorije vreme: od prištinske inicijative za priznavanje nezavisnosti Kosova, Đinđićevog iznenadnog, živog interesovanja za Kosovo, priča o podeli Kosova, očekivanog operisanja Haga i među Albancima. Najzad, kažu da je zeleno svetlo za borbu protiv ekstremnih “grupica”, njihovo preslišavanje i eksterno i interno (Čović tvrdi da su albanski politički lideri podeljeni među sobom i da Musliu ne preslišava baš sve “do četiri ujutro”), direktno iz vranjanskog Haremluka dao i američki ambasador Vilijam Montgomeri. A pre neki dan pridružio mu se i visoki predstavnik EU Havijer Solana.
       Poslanik Demokratske stranke iz Vranja i član Odbora za bezbednost Skupštine Srbije Dragan Janjić kaže da pitanje juga Srbije treba “što pre da rešimo”, jer, podseća na već pomenute informacije u medijima, “oni idu na Srbiju, Kosovo i Makedoniju u paketu”. Albanci sada, procenjuje se, gledaju da dobiju na vremenu, usvajaće “deklaraciju na deklaraciju”, držati “nizak profil” i čekati signal iz Prištine. Samo, dodaće Janjić, mi sada imamo slobodnije šake, ili, kako bi slikovito objasnili upućeni, Čović trenutno ima loptu na penalu. Ali, samo, i ta lopta lako se kliza. Poslednje vesti kažu da u Preševu protestuje sedam hiljada Albanaca.
      
       ANA VUČKOVIĆ