(“Četvrti krug posle ustava”, NIN br. 2719)

      Koalicija stvara trust ili kartel stranaka koji dobija monopol državne uprave - i ukoliko se tim načinom slabi nadzor parlamenta nad vladom, za koaliciju bi se moglo reći da je diktatura u parlamentarnoj formi.
       Slobodan Jovanović
       Proces obesmišljavanja i obezvređivanja značaja parlamentarizma i demokratske procedure postao je kod nas vodeći princip vladavine tzv. nove demokratske elite. Upravo su vodeći predstavnici naše izvršne vlasti najveći i najglasniji zagovornici apsolutizacije političke realnosti i pragmatizma nastojeći da grubo kršenje osnovnih demokratskih i ustavnih načela opravdaju zahtevima političke racionalnosti, pragmatizma i tehnologije većinske vladavine kojoj je dovoljno i postojanje pukog privida parlamentarizma i legalnosti.
       O legitimnosti vladavine više niko i ne raspravlja jer se podrazumeva da je najtanja i jedva nategnuta poslanička većina dovoljan dokaz o postojanju legitimiteta. Osnovni problem je jasno formulisao Z. Lončar postavljajući pitanje: može li se nepridržavanje Ustava Srbije pravdati procenom trenutne političke situacije ili pozivanjem na “preovlađujuće mišljenje” političkih stranaka da ove predsedničke izbore treba odložiti kako je to ocenio K. Čavoški?
       Baš to preovlađujuće mišljenje vladajućih stranaka suština je i politička okosnica partijske države u kojoj izvršna vlast pomoću svojih partijskih poslušnika i službenika donosi najrealnije političke odluke koje proističu iz političkog razloga kao dominantnog načela. Tako se i posle dve godine od rušenja starog režima u potpunosti nastavlja dobro nam poznata praksa poništavanja i razaranja zakonitosti i ustavnosti.
       Naša nova politička i partijska oligarhija je u delovanje partijske države unela i jednu značajnu inovaciju dajući diskreciono pravo predsedniku Narodne skupštine diskreciono pravo da pomoću bezobalne zakonske norme može uvek, i to procenjujući preovlađujuće političke interese vladajuće oligarhije u nedogled odlagati ne samo predsedničke izbore.
       Zoran Tomić je u svom reagovanju na ovako donetu odluku izneo veoma argumentovan stav: “Zakon je po mom mišljenju protivan duhu ustava bez obzira što po tom pitanju postoji ustavna praznina. Zašto je odluka zakonita? Zato što zakon dodeljuje njoj diskreciono pravo koje je bezobalno u ovom slučaju. A to je protivno duhu ustava, protivno principu redovno ustaljenog funkcionisanja institucija, koje su na ustavan način trajnije nastale.” Suština vladavine prava i jeste u trajnosti institucija, u njihovoj utemeljenosti u stabilan pravni i ustavni poredak koji se neće menjati shodno trenutnim političkim interesima i partijskim nagodbama. Radi se o tome da se konačno i jednom za svagda stvori sistem institucija i načela demokratske procedure koji se neće menjati shodno preovlađujućem mišljenju vladajućih stranaka. Ovom prilikom treba reći da i ova partijska država ima čitavu kohortu tzv. pravnih i političkih analitičara koji su uvek na raspolaganju da objasne i argumentuju svaki pa i najbesmisleniji potez izvršne vlasti. Tako je bilo i ovoga puta.
       Bilo je otužno pratiti sve te analize i stručna mišljenja koji su imali jedinu svrhu da po svaku cenu i protivno elementarnoj logici iznađu pravnu utemeljenost i zasnovanost odluke o predsedničkim izborima. Poslušništvo i slepo podaništvo su jedne od suštinskih odlika partijske države, onaj temeljni princip na kome ona i počiva. Sada se samo možemo pitati da li će konačni rezultat delovanja političkog razloga biti ukidanje i samog privida parlamentarizma. Održavanje poslaničke većine je onaj politički imperativ koji će naš politički život i dalje razarati poništavajući vrednosti javnog dobra i elementarne demokratske principe.
       Odluka o raspisivanju predsedničkih izbora posle donošenja ustava u roku od šest meseci samo je jedan u nizu primera delovanja političkog razloga. Šta će se desiti ako novi ustav Srbije ne bude donet u predviđenom roku. Naći će se verovatno već oprobani glasnogovornici izvršne vlasti koji će naći objašnjenje zašto u Srbiji nisu ni potrebni bilo kakvi izbori jer oni samo zaustavljaju zahuktale reforme a nisu ni politički racionalni jer mogu dovesti čak i do smene vlasti koja je tako ponosno na dobrom putu.
      
       MARINKO M. VUČINIĆ,
       Beograd