Dominantna arapska većina, koja se protivi američkoj invaziji na Irak, podelila se oko toga koga treba više da krivi za rat: Džordža Buša ili Sadama Huseina. Povezujući se sa Evropom, ona se priklanja stavovima koje zastupaju Francuska i Nemačka

      Više nije čudno što su se oko američkog ratnog pohoda na Irak podelili svet, Zapad, Evropa i NATO, ali je dosta čudno što su se oko toga dvostruko pocepali sami Arapi, za koje se verovalo da će, iako na razne načine i uz ambivalentan pristup režimu Sadama Huseina, uglavnom biti
       solidarni sa svojom braćom Iračanima. Ogromna većina njih to svakako i jeste, ali je nekoliko država, pod pritiskom Vašingtona, već uputilo svoje vojnike u Kuvajt da, zajedno sa američkim i britanskim trupama, uskoro krenu u invaziju na Irak. Ona velika solidarna većina podelila se oko toga koga više da krivi za predstojeći rat koji će celom Bliskom istoku doneti nevolje: Džordža Buša ili Sadama Huseina.
       Nedavni susret ministara spoljnih poslova Arapske lige, koji je dva dana većao u Kairu o mogućnostima za preduzimanje zajedničkih akcija, nije postigao dogovor o održavanju vanrednog arapskog samita, 28. februara u Šarm el Šeiku - što je bio glavni cilj skupa - pa čak ni dogovor, na bazi konsenzusa, o zajedničkoj neobavezujućoj rezoluciji. Ključna rečenica u bledunjavom nacrtu rezolucije, koji je, sa dosta obazrivosti, predložila antiamerički nastrojena Sirija, poziva arapske zemlje “da se uzdrže od pružanja bilo kakve pomoći ili olakšica bilo kojoj vojnoj operaciji koja bi mogla da ugrozi bezbednost, sigurnost i teritorijalni integritet Iraka”.
       Od 22 članice Arapske lige prvi se protiv te rečenice izjasnio Kuvajt, nekadašnja žrtva iračke agresije i sada glavni američki saveznik, sa čije teritorije treba da počne invazija na Irak. Kuvajtski predstavnici su se takođe zalagali za mir, ali su tvrdili da o nacrtu rezolucije nisu bili konsultovani - što je način da se kaže da im se radilo iza leđa oko stvari zbog koje oni niti mogu niti žele da se spore sa Amerikancima.
       Uz Kuvajt su se svrstali Oman, Katar i Bahrein, zemlje koje u Kuvajtu već imaju svoje vojne kontingente za napad na Irak. Te jedinice su, naravno, simbolične i ne znače Amerikancima gotovo ništa kao ispomoć na bojnom polju, osim možda u izviđanju i špijuniranju. Ali je Vašingtonu važno da pokaže da nema protiv sebe ceo arapski svet. Ove četiri zemlje pripadaju “petrolejskoj šestorki”, koja je tesno povezana sa moćnim američkim naftnim kompanijama, pa posredno i sa američkom vladom.
       Preostale dve zemlje iz “šestorke” - Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati - čine podgrupu za sebe, razočarane američke saveznike. U slučaju Saudijske Arabije ima mnogo razočaranja i na američkoj strani posle terorističkog napada na Njujork i Vašington, 11. septembra 2001. Pored Osame bin Ladena, iz Saudijske Arabije je i većina od dosad dvadesetak identifikovanih kidnapera - samoubica. U Saudijskoj Arabiji su Meka i Medina i ta zemlja ima ogroman uticaj na muslimanski svet, gde se rat protiv Iraka često tumači kao krstaški pohod na muslimane. Svesni uticaja saudijske uleme, kao i basnoslovne vrednosti saudijskog bogatstva u nafti, Amerikanci su taktični u ophođenju sa Saudijskom Arabijom, u kojoj je islam državna religija, ali oštri u zamerkama Rijadu što ne radi dovoljno na suzbijanju islamskog fundamentalizma na Bliskom istoku, pa i u svetu uopšte.
       Saudijska Arabija na upozorenja uzvraća upozorenjima. Princ Saud al Fejsal, ministar spoljnih poslova, tvrdi da islamski fundamentalizam na Bliskom istoku “bledi” u poređenju sa “zabrinjavajućim novim fundamentalizmom u Sjedinjenim Državama i na Zapadu”. Implikacija je da Amerikanci ne vide da se upuštaju u mogući sukob hrišćanske i islamske civilizacije. Američka unilateralna vojna akcija u Iraku pre bi, po njegovom mišljenju, uverila svet “da se radi o agresivnom ratu, nego o ratu za primenu rezolucija Ujedinjenih nacija”. Ali, ako SAD za svoju akciju budu imale saglasnost Saveta bezbednosti, onda to ne bi bila agresija.
       Što se tiče namera Sjedinjenih Država da svrgnu Sadama Huseina, princ Fejsal kaže da je uspešna promena režima moguća samo ako je “samosvojna”. On ne veruje da režimi koji se nameću sa strane, “uz pomoć bajoneta”, mogu da budu stabilni.
       Kao što se vidi, opšta arapska dilema - više pritiskati Bagdad, da se povinuje rezolucijama UN i bude kooperativniji, ili se više opirati Amerikancima, kako ne bi krenuli u rat bez mandata Saveta bezbednosti - muči i Saudijsku Arabiju, dojučerašnjeg velikog američkog saveznika na Bliskom istoku. Jedna pretpostavka ostala je neiskazana. Ima analitičara koji veruju da je zahlađenje između Vašingtona i Rijada takođe razlog što se Amerikanci više usmeravaju na iračke rezerve nafte, najveće posle saudijskih. Oni će te izvore, objašnjava se, moći lakše da koriste i kontrolišu u postsadamovskom Iraku nego što to sada uspevaju u Saudijskoj Arabiji, preganjajući se sa tvrdom hašemitskom dinastijom.
       Za dominantnu arapsku većinu, koja se protivi napadu na Irak, verovatno je najkarakterističnije ponašanje Egipta. Predsednik Mubarak je oštro kritikovao Arape zbog nesloge u odlučnijem suprotstavljanju ratu. Njegovu iznenadnu posetu Berlinu i Parizu odlikovalo je nastojanje da antiratnu arapsku većinu akciono poveže sa evropskom koalicijom koju predvode Francuska i Nemačka. Na redovnom godišnjem francusko-afričkom samitu, koji je održan u Parizu, među 52 zemlje koje su pružile podršku Francuskoj u sprečavanju rata, bile su i arapske zemlje iz Afrike.
       Možda je ipak nešto učinjeno za relativno kratko vreme. Alah Arapima, kao Bog Srbima, nikad nije brzo pomogao da se lako slože.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ