(Ili: ako je postojao rimski most u Zemunu, ispod Gardoša i ako se iza Homera krije Pitagora, da li je onda i teza da je Troja bila na Dunavu baš tako šašava?)

      
       Trebalo je da se rodim na Kalvariji. Bio sam u Zemunu do šestog meseca, u majčinom stomaku, a onda ocu smestilo da je “špijun Intelixens servisa”, i, ajd’, po kazni u Skoplje da osnuje JAT u Makedoniji... I, evo me, opet tu gde je trebalo da se rodim.
       Na kraju zemunskog keja, ispred “Radeckog” rampa. Rampa za automobile, za novokomponovane bogataše, za jadni srpski glamur. Još iz galilejskih vremena je tako; elita je prezirala ribare, ribari elitu. Uostalom, “Radecki” je “klub za odmor i reinkarnaciju”. Odmah te prepoznaju šta si bio u ovom životu, pre i posle 5. oktobra, i koja si xukela bio u prošlim životima, i, odmah ti stave do znanja da li si poželjan ili ne. Kao u Akademiji; ako prođeš, prošao si...
       S tim što u “Radeckom” ljušte domine, mlate šah “cuger”. Čika Pajine riblje čorbe uvek ima mada on više ne kuva. Ali, citira se ona njegova biblijska rečenica: ”Bog je šest dana stvarao svet, a sedmog se popeo na Gardoš i popio.”.
       Iza “Radeckog” više nema ni puta, ni staze. Samo stepenice, gore, za Gardoš, za nebo...
       Zbog tih stepenica se i najviše šunjam oko “Radeckog”.
       Pročitao sam negde; tu gde su stepenice, tu je bio i rimski most preko Dunava!? I da je bio drven!? Venetska tehnologija.
       Vrtim se tu oko “Radeckog”. Kako da pitam za rimski drveni most, napraviće me budalom. I, ohrabrim se, od pitanja ne možeš da pogineš. Pitam ribara Bucu da li zna za most?
       Buca kaže: ”Nije bio most, ali neki zid, nasip jeste, da Dunav ne bi drao desnu obalu.” Gospodin Ž., naočit i držeći, izlazi iz poljskog klozeta i uleće u raspravu: “Nije bio most, ne dozvoljava statika. Nego znate šta? Idite u Karamatinu broj 17, tamo je Klub matične kulture Zemuna, oni sve znaju...”
       I ajd’ u Karamatinu, nije daleko od “Radeckog”, a šta i da jeste? Otišao bih, peške, i do delte Dunava, samo da doznam da li je ispod Gardoša bio rimski most?
       Kod “Sent Andreje” pitam dve gospođe za Klub. Kad, kontrapitanje; “Jaoj, je l’ ima, opet, neki koncert?” Ne, nego hoću da pitam za rimski most. “Treba da nađete Branka Najholda. On sve zna o Zemunu, on u svojoj knjizi pominje taj rimski most.”
       Karamatina 17. Uđem unutra. Još na vratima piše: “ZABRANjENO PUŠENjE!” I, odmah, shvatim da je Klub ozbiljan ne samo zato što imaju klavir. Jer, da se razumemo; pušači su nedostojna ozbiljnog razgovora. Kako sa pušačem, recimo, ozbiljno da razgovaraš o rimskom mostu u Zemunu, o Troji na Dunavu? Kada sam se spremao da o tome razgovaram sa akademikom Medakovićem, rekao mi je: “Hoću vrlo rado, ali ako ste pušač ne mogu da vas primim”.
       Ne ide, brate! Pušač ima svoju prizemnu filozofiju; puši, duvaj, život ionako prolazi. Jebeš rimski most kod Gardoša, jebeš Troju na Dunavu! Svaki pošten pušač će vam priznati; pušenje tera na površnost.
       Elem, 18 časova, zemunska gospoda u Karamatinoj tek se okuplja. Pije se indijski čaj, može i kafa. I šlus! Nema gospodina Najholda, ali je tu gospodin Đorđe Aćimović. Stara porodica, trista su godina već u Zemunu. I, ajde to, nego je g.Aćimović geolog, rotarijanac. I Jon Ilijesku, šef rumunske države je geolog. I on misli da je Troja bila negde na Dunavu. Naravno, negde na rumunskoj strani. Ali, dobro, dogovorili bismo se, onako, komšijski, gde je bila Troja; iznad ili ispod Đerdapa? Samo, pre toga, da je dovučemo na Dunav iz Šlimanove Troje, iz Prajsove Neretve... Gospodin Aćimović nije čuo za dunavsku Troju, ali nas zato podseća na tezu Erika fon Denikena (njega mi i Medaković pominje) koji tvrdi da je trojanski konj samo METAFORA za užasan zemljotres koji je sravnio Troju sa zemljom. Kako to konj metafora za zemljotres?
       Geolog Aćimović objašnjava: “A ne podseća li vas topot konja na topot zemljotresa?” (I, zaista, tako tutnji; znam, preživeo sam skopski zemljotres.) Znači, zemljotres je pomogao ahejskim osvajačima, a ne lukavi Odisej. I ko zna da li je onda trojanskog rata, uopšte, bilo? Da nisu Ahejci došli na gotovo, kada je zemljotres već obavio svoje? Zvaničan stav Ruske akademije nauka je da “trojanskog rata nije bilo”, da je sve izmislio Homer. A, Dubrovčanin Ignjat Đurđević, savremenik i prijatelj Đambatista Vika tvrdio je da se iza Homera krije - PITAGORA!? Naleteo mlađani Đurđević u Vatikanu na takve knjige, i, potom, prerano i iznenada - umro.
       Ali, vratimo se rimskom mostu kod Gardoša. Tu je bila jedna od najvećih rimskih vojnih baza. Tu je bila stacionirana i Četvrta Flavijeva flota. Nije li onda logično da tu bude i most, kao onaj Trajanov ispred Đerdapa?
       Gospodin Aćimović je sumnjičav: “Trajan je mogao da gradi most ispred Đerdapa jer je imao čvrstu stenovitu podlogu. Ovde, kod Gardoša, statika bi bila nepremostiv problem.”
       Opet, statika, statika! A gde je tu metafizika, intuicija? Mada, nešto kasnije, geolog Aćimović kaže da su Rimljani pravili male drvene mostove tamo gde su močvare prekidale njihove vojne puteve. Pijem indijski čaj, i prisećam se da je cela Venecija tako izgrađena, na drvenoj podlozi i nanosima kamenja. Vraćaju mi se reči ribara Buce: “Neki put kada bacamo mreže u Dunav, propadnu nam u neke rupe, duboke i po dvadeset metara, a reka ovde obično ima dubinu od sedam, osam metara.”
       Pre izgradnje đerdapske brane Dunav je svuda, pa i kod Gardoša, bio mnogo plići. Ovde, kod Gardoša, možda je bio dubok dva, tri metra. “Čim malo otvore branu, Dunav odmah štukne dvadeset santimetara.”
       Izlazim iz Karamatine. Vraćam se kod “Radeckog”. Noć je vedra, zvezdana. Zevam u Dunav. Od preka kao da zavija vuk, a čuje se i lovačka puška. Kao da je floberka. Nju Srbi mnogo vole. Onda to što mislim da je vuk, opet, zavija...
       I, setim se moje prve straže na Dunavu kada sam bio legionar u Četvrtoj Flavijevoj. Dunav zaleđen, severac briše, vedro i zvezdano, kao noćas, a sa leve strane Dunava zavijaju Sardonci, kao vuci, kao njihove totemske zveri. Zavijaju, dogovaraju se vučjim jezikom, jer njihov sardonski sličan je našem rimskom, razumeli bismo ih. Dogovaraju se vučjim jezikom kako da prepadaju i kolju rimske stražare. I svake noći nekog bi zaklali. Plašili su tako, nas, mlade legionare, krv nam se od straha ledila.
       I sećam se. Bio je rimski most. Sećam se smena straže na mostu.
       Toga se dobro sećam ispred “Radeckog”. Jer, “Radecki” je “klub za odmor i reinkarnaciju”.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ