Najavljujući kompletnu reformu “ideologije materijalne stimulacije”, ruski eksperti otkrivaju da je za najviše državne i partijske funkcionere važio princip da njihove plate ne mogu da se bitno razlikuju od proseka u državi

      Trebalo je da prođu mnoge decenije da se u Moskvi dobije odgovor na pitanje zašto je Sovjetski Savez, supersila koje više nema, iz godine u godinu stagnirao, da bi na početku 90-ih prošlog veka “prestao da postoji” jednim običnim, mada tajnim, dekretom lidera triju od svojih petnaest republika. Najzad su i domaći ekonomisti prihvatili ocenu eksperata Svetske banke, lansiranu upravo uoči raspada SSSR-a: “Državni funkcioneri Rusije (ništa manje i ostalih sovjetskih republika) praktično nemaju nikakav podsticajni motiv da savesno obavljaju svoje dužnosti.” U jednom tadašnjem istraživanju sistema plata, posebno državnih funkcionera, u 17 raznih, uglavnom evropskih zemalja, Rusija se našla na pretposlednjem mestu, ispred Mađarske. Čak su Kina i Čile tada bolje plaćale svoje funkcionere, računajući u procentima bruto društvenog proizvoda po stanovniku.
       Današnja Rusija je u međuvremenu daleko odmakla od one kakva je bila dok je bila u sastavu SSSR-a, mada su joj bile potrebne godine da prizna ulogu “podsticajnih motiva” u služenju na dobrobit države. Tek je predsednik Vladimir Putin raskinuo sa prošlošću u ovoj sferi. Zahvaljujući tome, omogućeno je uvođenje neke vrste merila radnog učinka u okviru “administrativne reforme” proklamovane prošle godine, kada su prvi put posle niza godina značajno povećana primanja, u prvom redu visokih državnih funkcionera. Istovremeno su povećane i penzije bivših visokih državnih činovnika. U skladu s novim shvatanjem “plate dostojne državne funkcije”, kao novogodišnji poklon, bivši rukovodioci SSSR-a i Ruske Federacije dobili su u januaru prvi mesečni dodatak penziji.
      
       Kremaljska ekonomija
       Na redu je, najavljuju eksperti, kompletna reforma “ideologija materijalne stimulacije” na svim nivoima državne administracije i tek će to biti definitivni rastanak sa sistemom nasleđenim iz sovjetske ere, u kojoj je, decenijama, kad je reč o najvišim državnim i partijskim funkcionerima, vladao princip “zatvorene kremaljske ekonomije”. Svih tih godina, u celoj sovjetskoj imperiji, kao “zemlji opšte jednakosti”, važilo je pravilo da plate najviših rukovodilaca ne mogu da se iole značajnije razlikuju od proseka u državi. Rezultat je bio da je “novac izgubio svaku vrednost”, ako ju je za funkcionere u Moskvi i republičkim centrima uopšte ikad i imao, jer je partijska i državna birokratija, koja se pretvorila u “novu klasu”, kako će to Milovan Đilas zaključiti na jugoslovenskom primeru, živela po sopstvenim zakonima. Dok je za građane bila pitanje opstanka, plata je funkcionerima bila samo oznaka njihovog mesta na hijerarhijskoj lestvici i služila za obračun - partijske članarine. Sve ostale potrebe, od odgovarajuće kvote namirnica, zavisno od funkcije, podizali su u spec-magazinima ili su im dostavljane kući, preko lične i kućne opreme, do medicinskih usluga i letovanja. A sve što tim sistemom nije bilo pokriveno, obezbeđivali su sami, ličnim vezama, po principu “ja tebi - ti meni”.
       Iako su im plate bile niske, tek nešto iznad prosečnih. Staljin je, na primer, na vrhuncu moći 1935, kad su Sovjetski Savez počele da potresaju čistke i montirani procesi, primao mesečno 1.200 ondašnjih rubalja, dok je prosečna plata kvalifikovanog radnika u industriji bila 250 rubalja. Te godine je “najveći učitelj (ne samo sovjetskog) naroda” zamenio vilice novim zubima i to nije platio iz svog xepa, dva puta godišnje su mu pravljene specijalne čizme-mokasine, voleo je da njegove uniforme jednostavnog kroja budu od najfinijeg štofa, što je sve pokrivano iz buxeta Kremlja. Kao i najfinija vina i konjak iz njegove rodne Gruzije. I sve drugo što je jednom neprikosnovenom vođi moglo da zatreba u svakodnevnom životu, kao i svakom drugom građaninu Sovjetskog Saveza, samo što je to moralo biti u najekskluzivnijoj varijanti.
       Sve to je, sve do nedavno, bilo dobro skrivano od očiju javnosti. Nije, međutim, samo privatni život, ne samo pripadnika sovjetske vrhuške, već i nižih nomenklaturnih rukovodilaca, predstavljao državnu tajnu, koja je čuvana na odgovarajući način. Isti tretman imale su i njihove plate, a naročito sistem specijalnog snabdevanja i njegove hijerarhijske kvote. Tek nedavno je jedan moskovski nedeljnik uspeo da digne zavesu sa dokumenata kremaljske blagajne, iz kojih se vidi kolika su bila mesečna primanja najviših sovjetskih rukovodilaca, počev od samog Lenjina.
       Vođa svetske revolucije je u decembru 1917 - prema tim papirima - “utvrdio za sebe” kao predsednika Saveta narodnih komesara (vlade) Sovjetske Rusije (SSSR će biti stvoren tek pet godina kasnije) mesečnu platu od 500 rubalja, što je odgovaralo primanjima “kvalifikovanog proletera u Petrogradu ili Moskvi” - piše moskovski nedeljnik “Itogi”. Istovremeno, najuži vrh Boljševičke partije je utvrdio na Lenjinov predlog, a njegova vlada formalno odlučila, da se svim članovima partije na visokim državnim funkcijama “najstrože zabranjuje svaki oblik zarade sa strane, uključujući honorare”. Taj Lenjinov zavet važiće na svoj način sve do 1979, dok ga nije prekršio Leonid Brežnjev, prvi sovjetski lider koji je počeo da naplaćuje honorare za svoje knjige.
       Uistinu, međutim, “lenjinistička skromnost” počela je da gubi na snazi još za života njenog uzora. On sam je, kako se navodi u uspomenama ljudi iz njegovog okruženja, stvarno bio ubeđen da se može živeti od plate koja mu je dodeljena kao premijeru, a to mišljenje nije promenio ni kad ju je pojela inflacija. Mnogi to mišljenje nisu delili. Dok je Lenjin pravio scene okruženju svaki put kad bi “otkrio” da postoji tajni sistem snabdevanja na državni račun i zahtevao da se knjige za njegovu ličnu biblioteku ili čistačica u njegovom stanu u Kremlju isplate od njegove plate, ostali su se u tim godinama velike nemaštine snalazili, bez obzira na zabrane i ograničenja. Posle Lenjinove smrti njegovi naslednici su počeli praktičnije da se odnose prema sopstvenim potrebama. Za početak, proglasivši tajnom primanja partijske elite.
      
       Staljinske koverte
       Tek kad su “Itogi” dobili na uvid partijske knjižice svih sovjetskih lidera od Lenjina i Staljina do Andropova i Gorbačova, videlo se kao na dlanu kolika su bila njihova primanja iz godine u godinu.
       Staljin je, kao generalni sekretar partije, počev od NEP-a (znači za Lenjinova života), mesečno primao 225 rubalja, sve do 1935, kada mu je plata udvostručena, a kroz godinu, kada je faktički počeo njegov veliki teror, obračun sa stvarnim i potencijalnim protivnicima, udvostručio je i primanja odane nomenklature i tako stvorio materijalnu osnovu za zaoštravanje klasne borbe. Ali, krajem 1947, kada mu je plata kao šefu partije bila 800 rubalja, “vođa svih naroda” je načinio veliki skok - kao predsednik vlade dobijao je celih 10 000 rubalja (prosečna plata je tada u SSSR-u bila oko 1 100 rubalja). Taj odnos između prosečne i najviše plate, koji je u to Staljinovo vreme iznosio 1:9, zadržan je i za vreme Hruščova i Brežnjeva, da bi u deceniji Borisa Jeljcina dostigao 1:10. Istina, bio je gotovo prepolovljen u periodu kratkih vladavina Jurija Andropova (14 meseci) i Konstantina Černjenka (11 meseci u Kremlju) i tokom šest godina Mihaila Gorbačova, kada su liderske plate bile samo četiri do pet i po puta veće od prosečnih.
       Hruščov, koji je u svetu bio priznati “otac destaljinizacije”, kod kuće je, međutim, bio najmanje omiljen, ako ne i najneomiljeniji lider, jer je, ubrzo posle kongresa na kojem je skinuo Staljina sa trona, ukinuo i njegove povlastice partijskoj birokratiji. On sam je, i kao sekretar CK od 1949. i kasnije, kao prvi sekretar i šef partije i premijer, sve do 1964, punih 15 godina, primao 800 rubalja mesečno. Po odbitku partijske članarine od 24 rublje i poreza, to je bila zarada koju je donosio kući. Godine 1956. zabranio je “staljinske koverte” - sistem mesečnih premija za “aparatčike” na koje se nije plaćao porez, a istovremeno je stavio “na led” i svoju i plate funkcionera svih nivoa. Hruščov je bio poslednji sovjetski partijski lider koji je živeo praktično od svoje plate.
       Brežnjev nije imao hrabrosti da odmah sruši Hruščovljevu praksu, kao što je srušio njega. Punih devet godina herojski je podnosio nasleđeni asketizam, sa nasleđenih 800 rubalja mesečno (u zemlji je u to vreme prosečna plata bila 150 rubalja), ali je ipak dočekao pravo blagostanje: 1973. pripala mu je Međunarodna Lenjinova nagrada “Za učvršćenje mira među narodima” - celih 25 000 rubalja. Ali se na materijalna nebesa uspeo tek kroz još šest godina, 1979, kada je počeo da naplaćuje honorare za svoju književnu delatnost, pošto su mu, jedna za drugom, u milionskim tiražima i višekratnim izdanjima, broširane, u tvrdom povezu, luksuzne, objavljene tri knjige memoara (“Mala zemlja”, “Preporod” i “Celina”). Povrh svega, partijska izdavačka kuća “Politizdat”, je i inače bila izdašna prema svojim autorima. Pored Lenjinove nagrade za književnost
       (10 000 rubalja), na ime honorara mu je isplaćeno 300 000 rubalja, što je u to vreme bilo jednako pola miliona dolara, prema zvaničnom kursu 60 kopejki za dolar. Isti apetit Brežnjev je ispoljio i kad je plata u pitanju, što se vidi iz partijske članarine koja mu je “skidana” (u julu 1979. cele 21 132 rublje). Apsolutni rekord je postavio 1981, kada je primio 121.728 rubalja. Za 18 godina koliko je bio na čelu KPSS-a i SSSR-a, Leonid Iljič je “zaradio” više od pola miliona rubalja ili oko 850 000 dolara!
      
       Državni menadžeri
       Novi zaokret nastupio je dolaskom Jurija Andropova na čelo partije. Kao veliki pobornik reda i discipline, i sebi i celoj nomenklaturi vratio je plate od pre četiri decenije. Primao je 800 rubalja mesečno kao i svaki drugi sekretar CK. To je bio uistinu spartanski prilaz, jer je tadašnja “andropovska” rublja vredela upola manje od “staljinske”. Sa 800 rubalja se zadovoljavao i njegov naslednik Černjenko, kao i Gorbačov - sve do 1990. Tada je prvi put, kao generalni sekretar CK KPSS-a i predsednik SSSR-a počeo da dobija po 3 000 rubalja mesečno. To mu nije nimalo pomoglo, kao ni drugim građanima SSSR-a, jer je i velike i male plate ubrzo pojela inflacija, mada nije bila toliko hiper kao naša u drugoj polovini ‘93.
       Posle raspada sovjetske imperije, prvi predsednik Rusije Boris Jeljcin se mirio sa “sovjetskom platom” celog svog prvog mandata, sve do 1996, da bi godinu dana kasnije, prvi put posle 1917, otkrio veliku tajnu - iznos plate prvog čoveka Kremlja. U posebnom ukazu, objavio je da plata predsednika Rusije iznosi 10 000 rubalja, da bi 1999. dostigla 15 000, u prvom redu zbog visoke inflacije posle velike finansijske krize i sloma bankarskog sistema.
       Vladimir Putin je prvih deset meseci primao “Jeljcinovu platu”, da bi pred kraj 2000. godine dobio malo povećanje od 3 000 rubalja. Tek od polovine 2002. ruski predsednik prima mesečno 63 000 rubalja, uključujući razne dodatke - za tajnost koju podrazumeva njegov položaj, za znanje jezika, kao i za vojni čin koji je stekao u KGB-u (sve u svemu, oko 2 000 dolara ili 1 840 evra), što iznosi 13 prosečnih plata u Rusiji.
       Tako se s Putinom završila era u kojoj je plata najviših državnih funkcionera bila svoje vrste fikcija. Okončana je era “slugu naroda” i počela era državnih menadžera, “sposobnih ljudi koje društvo angažuje radi usluga stanovništvu u upravljanju državom” - pišu “Itogi”, parafrazirajući Putinov izraz kojim je u formularu za popis stanovništva opisao svoj posao u Kremlju.
      
       BRANKO STOŠIĆ