NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Nije na nama da se izvinjavamo

Međunarodna zajednica nije donijela političku odluku o hapšenju Karadžića i Mladića. Ja bih volio da se varam, ali zaista ne vidim političku volju da se to učini, kao što ne vidim ni odluku vlasti RS da u tome pomognu

      Trzaj je prešao preko inače mirnog lica člana Predsedništva Bosne i Hercegovine koji je nasledio svog dalekog rođaka Aliju Izetbegovića na mestu predsednika SDA. Sulejman Tihić, koji je o svom zarobljeničkom iskustvu svedočio i pred Haškim tribunalom, još jednom se prisetio svega što je usledilo pošto su ga, krajem marta 1992. godine, pripadnici Jugoslovenske narodne armije uhapsili u Bosanskom Šamcu gde je radio kao advokat i delovao kao predsednik Stranke demokratske akcije.
       “Držali su nas devetoro. Bili smo sabijeni u jednoj prostoriji metar sa metar i po, devet dana, dok nas nisu prebacili u kasarnu u Brčkom. Odatle su nas helikopterom prebacili u Banjaluku, a posle 27 dana u vojni logor u Batajnici. Na kraju sam bio u vojnom logoru u Sremskoj Mitrovici zajedno sa Vukovarcima sa kojima nemam nikakve veze.”
      
       Kada je to bilo?
       - Od 3. do 27. maja 1992. bio sam zatvoren u dispanzeru na aerodromu u Batajnici sa još trinaestoro ljudi iz Bosne i dvadesetak iz Hrvatske.
      
       Rekoste da su to bili vojni logori, a ne zatvori?
       - Baš tako. U Batajnici se nije moglo spavati nikako, stalno su nas budili. Tu je bila privilegija kada vas biju službenom palicom. Ne znam šta nam sve nisu radili, pogotovo u logoru u Sremskoj Mitrovici. Tamo sam bio od 27. maja do 14. avgusta. Tu te golog skinu i udaraju. Udaraju te tvrdim predmetima. O iscrpljivanju glađu i pevanju pesama da i ne govorim. Ni sad ne znam kako živ čovjek sve to izdrži.
      
       Sve to vreme niste znali ništa o svojoj porodici?
       Dan, dva prije nego što su me zarobili, nagovorili su me da, iako ja nisam htio, sklonim djecu koju mi je brat odveo u Rijeku. Kasnije sam saznao da je jedan moj komšija, Srbin, rizikujući svoj život, izvukao moju ženu, snaju i brata. Zbog toga ja nikada neću moći da mrzim cio jedan narod. Znam dobro da ne bih mogao kao Sulejman Tihić izdržati ni pet dana da nije bilo Srba koji su mi pomagali i sačuvali u ono vrijeme likvidacija. Bilo je dovoljno da te neko izvuče u neku drugu sobu.
      
       Nedavno je Biljana Plavšić priznala svoju odgovornost pred Haškim tribunalom. Koliko vam znači to što je ona učinila?
       - Veoma hrabar čin koji je, nažalost, naišao na veliko neodobravanje i bijes u Republici Srpskoj.
      
       Iznenadio vas je njen postupak?
       - Jeste, s obzirom na to koliko je gospođa Plavšić bila perjanica zločinačke politike. Bila je jedna od ključnih ljudi jer je nastupala kao potpredsjednik, kao prva posle Karadžića. Ako je ona priznala da je odgovorna, to znači da je i cio sistem odgovoran za ono što se desilo u Bosni. I u Njemačkoj je trebalo mnogo pa da se nađe jedan Vili Brant, a ja se nadam, ja čekam da neki veći političar iz RS dođe u Srebrenicu i da isto tako klekne pred onim žrtvama koje su tamo pobijene.
      
       Smatrate li da bi neko od političara iz Jugoslavije ili Srbije trebalo isto da učini?
       - Ta izvinjenja su dobar gest, znak dobre volje i pomažu da se podvuče prošlost, ali ne možemo krenuti naprijed, ka budućnosti, dok se istina ne utvrdi. Gospodin Koštunica treba da se izvini u ime države, iako on lično nije bio na vlasti kada je SRJ izvršila agresiju na BiH. Znate, nismo mi išli u Srbiju i napadali i nije na nama da se izvinjavamo.
      
       Iz kojih razloga je bitna tužba za genocid koju je Bosna podnela protiv Jugoslavije pred Međunarodnim sudom pravde?
       - Bitno je radi istorije, pravde, istine i budućnosti naših odnosa. Tužba nije usmjerena protiv naroda u BiH, niti protiv RS i Srba. Veoma je bitno da sud donese presudu da vidimo da li je bilo agresije i genocida kao što mi tvrdimo ili nije.
      
       Svojevremeno, g. Radišić odnosno srpski poslanici u bosanskom parlamentu, pobunili su se protiv finansiranja pomenute tužbe iz budžeta. To pokazuje da oni ipak osećaju kako je tužba usmerena protiv njih.
       - S obzirom na mehanizam odlučivanja, gdje nije dovoljno da većina poslanika glasa za neku opciju nego da to bude većina poslanika iz reda Bošnjaka, Hrvata i Srba, vjerovatno će i sada biti problem da taj predlog uspije, jer će poslanici iz RS ponovo sve zaustaviti.
      
       S obzirom na to da ste bili advokat i sudija, šta mislite o strategiji tima g. Tibora Varadija koji pred Međunarodnim sudom pravde zastupa interese SRJ?
       - Jugoslavija je kupovala vrijeme iz dva razloga. Prvo, nove vlasti su se nadale da će se odnos međunarodne zajednice prema tužbi promijeniti kad isporuče Miloševića, a drugo, mislili su da će se i odnos snaga u BiH izmijeniti. Međutim, koliko se dobilo, toliko se i izgubilo tom kupovinom. Za razliku od 1993. kada smo podnijeli tužbu i kada Tribunal u Hagu nije postojao, sada postoje presude za ratne zločine u slučaju Tadića, Krstića, a uskoro će biti i presuda u slučaju Krajišnika, Plavšićke i ostalih. Sve te presude koristićemo kao dokazni materijal pred Međunarodnim sudom pravde iako Hag sudi za individualnu, a ovaj drugi sud za kolektivnu krivicu.
      
       Čini se da je mnoge političare u Bosni pogodila izjava srpskog premijera Đinđića da ukoliko se pokrene pitanje rešavanja konačnog statusa Kosova, treba razmišljati i o reviziji Dejtonskog sporazuma. Verujete li da je to prihvatljiva ideja?
       - Predsjedništvo BiH je prvi put donijelo jednoglasnu odluku i osudilo izjavu Zorana Đinđića i Zdravka Tomca. Prvi put su Srbi s ove strane Drine poručili onima preko: “Nemojte nas više braniti. Dosta nam je!” To isto su učinili i Hrvati. Đinđićeva izjava ne doprinosi dobrosusjedskim odnosima i ona je suprotna opredjeljenjima koja su potpisali predstavnici BiH i Jugoslavije. Revizija Dejtonskog sporazuma moguća je jedino u smislu jačanja BiH, a ne onako kao je Đinđić mislio - promjene granica. Nisu mogli podijeliti 1992. kada smo bili toliko slabiji. Sada je Bosna toliko jaka, a oni koji bi je dijelili toliko slabi da o toj vrsti revizije Dejtona ne može biti govora. Svi oni koji razmišljaju o promjeni granica trebalo bi da znaju da bi to dovelo do rata, bar kada su u pitanju Bošnjaci. Vjerujem da je i dobar deo Hrvata i Srba duboko opredjeljen za Bosnu.
      
       Ne bi bilo moguće da se novi rat u Bosni izbegne?
       - Ukoliko bi neko dirao u granice, to ne bi bilo moguće bez rata, a znamo da rat nikome ne treba.
      
       Sve češće se čuje da NATO snage pripremaju svoj odlazak i da će u budućnosti mir u Bosni obezbeđivati evropske mirovne snage. Da li je BiH, kao Makedonija, tražila ovu promenu ili joj je ona nametnuta?
       - To je stvar međunarodne zajednice. Mi nismo tražili tu promjenu i smatramo da ovdje treba da ostanu ove međunarodne snage koje su garant mira i stabilnosti.
      
       Nemate baš mnogo poverenja u evropske trupe?
       - Ozbiljnije je kada je to NATO, a ne ovo drugo što je novo i što niko ne zna kako funkcioniše. Sigurnije je kada su to snage koje podrazumijevaju i prisustvo Amerikanaca.
      
       Verujete li da postoji zaokret u politici koju međunarodna zajednica i g. Pedi Ešdaun sada sprovode u Bosni?
       - Nema zaokreta. Međunarodna zajednica kontinuirano vodi politiku sprovođenja Dejtonskog sporazuma. Loš glas o visokom predstavniku Ešdaunu šire stranke koje su izgubile izbore. On im je kriv jer neće da priznaju da su pogrešno radili i zato izgubili povjerenje građana. Do sada je Ešdaun dobro radio i donosio je dobre odluke koje su od interesa za BiH.
      
       S obzirom na to da ste i sami bili zarobljeni i da vam je bitno da pravda bude zadovoljena, verujete li da je g. Ešdaun uložio sve napore da uhvati Radovana Karadžića i Ratka Mladića?
       - Međunarodna zajednica nije donijela političku odluku o hapšenju Karadžića i Mladića. Ja bih volio da se varam, ali zaista ne vidim političku volju da se to učini, kao što ne vidim ni odluku vlasti RS da u tome pomognu.
      
       SFOR je ipak uhapsio Momčila Krajišnika, Momira Talića i još mnoge druge.
       - Ali glavni ljudi ostali su van dometa. Oni koji su najviše pogođeni, mislim na žrtve, ostaju uniženi.
      
       I ovdašnji intelektualci, poput akademika Muhameda Filipovića, smatraju da baš Dejtonski sporazum održava u Bosni na vlasti nacionaliste, tj. SDA, SDS i HDZ...
       - Ne slažem se s tim, niti sa g. Filipovićem. Takođe ne slažem se ni sa mišljenjem da je SDA nacionalistička stranka, čak smatram da Sulejman Tihić kao predsjednik i personifikacija SDA nije ništa veći nacionalista od Mladena Ivanića. Čak sebe smatram manjim nacionalistom. Osim toga, SDA ni po svom nazivu nije nacionalistička i nema stranke u Bosni koja ima toliko predstavnika na funkcijama iz redova drugih (Hrvata i Srba) u svojim redovima.
      
       Donedavno Alija Izetbegović predvodio je SDA, a sada ste to vi. Šta je glavni zadatak koji ste sebi postavili?
       - Jačanje države BiH i njenih institucija. Sva tri naroda treba više da se dogovaraju i da vode računa o interesima onih drugih.
      
       Da li je to uverenje dovelo do stvaranja koalicije SDA i SDS?
       - To nije koalicija u klasičnom smislu kakve imate u Mađarskoj, Srbiji, Austriji. To je jedna vrsta nužnog, ustavnog partnerstva iako među nama postoje dijametralne različitosti. Vlast u Bosni se ne može formirati bez SDS-a i HDZ-a.
      
       Mislili ste reći - predstavnika srpskog i hrvatskog naroda?
       - Da, zaista smatram da SDA treba da ide u pravcu veće bosanske orijentacije a manje bošnjačke.
      
       U čemu je razlika između bošnjačke i bosanske orijentacije?
       - Bošnjaci su Muslimani kako se to ranije govorilo. Mi želimo da u SDA budu i ostali Bosanci - Srbi i Hrvati.
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu