Da imam mobilni telefon i da umem da ga uključim, osećao bih se kao kuče na povocu

      Srbi obožavaju telefone. Dokaz za to je da u Beogradu ne postoji nijedna telefonska govornica iz koje nije maznuta slušalica. Nisu ukradene jedino one vezane debelim gvozdenim lancem kojim se u zoološkom vrtu vežu slonovi za noge. Šta će im slušalica, to će za mene ostati zauvek tajna.
       Srbi, inače, telefon obično drže u predsoblju, jer on donosi glas kao poštar.
       Sada su druga vremena. Idem tako u sumrak ulicom i jedna lepotica me pita: “Kako si, ljubavi?” Kažem joj da sam očajno, na šta me ona pogleda kao manijaka, jer budući da sam prilično ćorav, nisam video da drži minijaturni telefon u raskošnoj kosi. Mrzim telefone!
       Zbog čega?
       Kada me neko pozove, uvek traži nešto od mene. Od onih koji bi meni bili potrebni i nemam brojeve telefona. Mrzim ljude (sem onih od kojih to zahteva profesija), koji žele da ih neko u svakom trenutku pronađe preko njihovog mobilnog telefona. Da ga imam i da umem da ga uključim, osećao bih se kao kuče na povocu.
       Kad spavam posle ručka, isključujem i ovaj stabilni telefon. Uostalom, niko me posebno i ne traži. A i da me traži - nisam dostupan!
      
       MOMO KAPOR,
       slikar i pisac