Znate onog policajca iz američkih filmova s početka tridesetih godina prošlog veka, koji iz centrale viče u slušalicu “poziv svim vozilima”? E, to vam je pradeda mobilnog telefona

      Naša zemlja je 1995, početkom rada kompanije Mobtel postala jedna od mnogobrojnih u svetu sa mobilnom telefonijom. U međuvremenu smo naučili da je mobilni telefon mali aparat, težak oko stotinak grama, koji radi na baterije, može da se ponese svuda sa sobom i po želji pozove bilo koji telefonski broj na Zemlji. Ima svoj jedinstveni broj, pa nas može pozvati svako ko zna taj broj, bez obzira na to da li zove sa “običnog” ili “mobilnog” telefona. Naučili smo da razlikujemo kućne “bežične” telefone koji, takođe, rade na baterije, ali se koriste samo u neposrednoj blizini tradicionalnog “fiksnog” priključka na gradsku telefonsku mrežu od mobilnih telefona, koji se mogu koristiti ma gde se u svetu nalazili.
       Mobilna telefonija je jedan od najpopularnijih vidova komuniciranja u savremenom svetu. Ona omogućava izvanredan telefonski servis za mobilnog učesnika, prenos podataka (faksova, elektronske pošte,...); napredno tarifiranje, zahvaljujući kome su korisnik i davalac usluga precizno izvešteni o pojedinačnim i zbirnim računima: privatnost i bezbednost komuniciranja i još mnogo toga. Na početku je sve izgledalo mnogo skromnije, da bi mukotrpnim radom generacije inženjera i naučnika došle do onoga što danas imamo.
      
       Kako je počelo?
       U pionirskoj fazi mobilne telefonije (1921 - 1945), dominirale su vojna i policijska primena. Najveća teškoća bila je izgradnja radio-predajnika koji može da funkcioniše pod ograničenjima karakterističnim za automobil u pokretu. U to vreme je mobilni telefon bio znatno većih dimenzija i trošio je mnogo energije, pa se jedino mogao smestiti u automobil, dok je xepni mobilni telefon (danas se, praktično, samo takvi i koriste) bio nezamisliv. Glavni tehnološki proboj u ovoj oblasti je uvođenje frekvencijske modulacije (FM) 1935. godine.
       Prvi funkcionalni mobilni sistem instaliran je za potrebe policije 1928. u Detroitu. Mada je bio jednosmeran, tj. prenos govora je bio moguć samo od centrale ka telefonu (Calling all cars, poznata je fraza iz policijskih filmova iz tog perioda), znatno je podigao efikasnost lokalne policije i ubrzo je počeo da se koristi i u ostalim velikim gradovima po Americi.
       Edvin Armstrong je 1935. pronašao FM i izazvao pravu revoluciju u radio-industriji, naročito u radio-difuznim sistemima. Posle toga, FM je ubrzo uveden i u mobilne komunikacije. Mobilni radio-sistemi na bazi FM-a su do 1940. potpuno potisnuli prethodnu generaciju s amplitudskom modulacijom (AM).
       Drugi svetski rat imao je presudan uticaj na razvoj industrijskih potencijala za masovnu proizvodnju FM radio-uređaja. Veličina, cena i pouzdanost uređaja osetno su popravljeni i od 1946. otvorili su vrata komercijalnoj fazi mobilne telefonije.
       Među osnovnim karakteristikama svakog telekomunikacionog kanala koji koristi radio-prenos su “centralna frekvencija” i “širina kanala” (širina frekvencijskog opsega). Kada na skali svog radio-prijemnika birate željenu stanicu, vi zapravo birate određenu centralnu frekvenciju. Širina kanala je, uprošćeno govoreći, razmak između frekvencija na kojima rade pojedine stanice.
      
       Kao pčelinje saće
       Šezdesetih godina širina kanala FM sistema ograničena je na jednom od popularnih frekvencijskih opsega (UHF - Ultra High Freljuencdž) na 25 kHz, i na taj način se došlo do ideje o celularnoj (ćelijskoj) radio-mreži sa dovoljnim brojem kanala u zadatom opsegu. Drugo značajno tehničko dostignuće ovog perioda jeste pronalazak automatskih trunking radio-sistema, u kojima mobilnom radio-primopredajniku nije trajno dodeljen određeni frekvencijski kanal, već se u momentu poziva automatski bira trenutno slobodan kanal iz skupa dozvoljenih.
       Dalji razvoj mobilne telefonije obeležile su dve revolucionarne ideje: celularna struktura mobilne telefonske mreže i uvođenje digitalnog prenosa.
       Celularna, tj. ćelijska struktura mobilnih mreža, podrazumeva deljenje teritorije koju mreža pokriva na izvestan broj manjih delova, tzv. ćelija (cell). Termin “ćelija” nastao je asocijacijom na pčelinje saće čije šestougaone ćelije imaju oblik kakav bi u idealnom teorijskom slučaju trebalo da imaju i ćelije mobilne mreže koje u potpunosti pokrivaju neku teritoriju. U svakoj ćeliji postoji radio-uređaj koji komunicira sa mobilnim telefonima koji se u zadatom trenutku nalaze na teritoriji te ćelije. Taj uređaj se obično naziva bazna stanica (Base Transmitter Station) i ima nekoliko radio-primopredajnika koji istovremeno podržavaju komunikaciju sa desetak do tridesetak mobilnih telefona.
       Sve bazne stanice povezane su žičnom ili radio-vezom sa telefonskim centralama mobilne mreže, a one sa telefonskim centralama klasične javne telefonske mreže, a preko njih i sa celim svetom. Ćelijska struktura omogućava da se isti frekvencijski kanal istovremeno koristi u više ćelija, pod uslovom da su one međusobno dovoljno udaljene (da ne bi dva bliska korisnika na istom frekvencijskom kanalu ometali jedan drugog). U susednim ćelijama obavezno se koriste različiti frekvencijski kanali. Na taj način je omogućeno višestruko iskorišćavanje frekvencijskih kanala, što je od presudnog značaja da broj korisnika koje mreža može da opsluži bude dovoljno veliki da bi mreža bila komercijalno isplativa. Celularnost mobilne mreže olakšava modifikacije mreže i povećanje kapaciteta mreže u slučaju potrebe (povećanje broja korisnika). Ćelijska struktura nameće i nove tehničke probleme, npr. prelazak mobilnog telefona iz ćelije u ćeliju tokom razgovora mora biti propraćen komandnom procedurom u mreži, koja taj prelazak mora da učini neosetnim za korisnika (tzv. Handover). Prvi celularni sistem ušao je u komercijalnu upotrebu 1983. u Čikagu.
      
       Broj je govor
       Sledeća revolucionarna pojava je uvođenje “digitalnog” prenosa u mobilnu telefoniju, umesto dotadašnjeg “analognog”. Digitalni prenos znači da se govor prvo pretvara u niz brojeva, zatim se ti brojevi radio-signalima prenose između centrale i korisnika, da bi se na kraju ponovo iz brojeva regenerisao govor. (Razliku između analognog i digitalnog pokušaćemo da objasnimo na primeru: zamislite da promene svoje težine svakodnevno pratite i upisujete u svesku na jedan od dva načina: 1. u obliku linije koja ide naviše kad vam težina raste i naniže kad vam težina opada ili 2. u obliku tabele u koju brojčano unosite promene. Ako tu svesku pošaljete svom lekaru, on će na osnovu dobijene linije ili na osnovu brojeva, steći predstavu o promenama vaše telesne težine. Prenos informacija koji ste na prvi način ostvarili je analogan, a na drugi digitalan.)
       Digitalne mreže imaju niz prednosti u odnosu na analogne: otpornost na šum (koji čujete svakodnevno i vi na svom radio-prijemniku, ako izaberete stanicu koja je daleko), otpornost na preslušavanja, mogućnost korekcije greške i mogućnost regeneracije signala (što je od izuzetnog značaja za savlađivanje velikih razdaljina). Takođe, inteligencija digitalne mreže omogućava joj da se prilagođava izmenjenim uslovima rada (putem naprednih postupaka, kao što su: ekvalizacija, kontrola eha, monitorisanje uslova u kanalu itd.); fleksibilnost digitalne mreže često omogućava da se nove funkcije ili korekcije starih unesu jednostavnom izmenom softvera.
       Osim toga, jedino se na digitalne sisteme mogu primeniti moderne, efikasne i izuzetno bezbedne metode šifriranja, što je od neprocenjive važnosti za privatnost komunikacija. Konačno, digitalna mreža je “generička”, ona prenosi binarne simbole - bite (brojeve 0 i 1), bez obzira šta oni predstavljaju. To je preduslov za vezu sa modernom žičnom digitalnom ISDN mrežom (Integrated Service Digital Netnjork), u kojoj se istim prenosnim putevima prenose informacije, bez obzira na njihovu prirodu (govor, slika, podaci...) i ona će, možda, u dogledno vreme zameniti tradicionalnu analognu telefoniju u našim domovima.
      
       Komercijalni CDMA
       Sa gledišta strateškog opredeljenja u pogledu izgradnje budućih mobilnih mreža, digitalne mreže su u prednosti u odnosu na analogne. Dilema je na koji način iskoristiti raspoloživi frekvencijski opseg na što veći broj potencijalnih korisnika u digitalnoj mreži (tzv. “način multipleksiranja signala”). Mogućnosti su frekvencijski multipleks (FDMA - Freljuencdž Division Multiple Access), vremenski multipleks - TDMA (Time Division Multiple Access) i kodni multipleks - CDMA (Code Division Multiple Access), preuzet iz vojnih sistema sa proširenim spektrom (Spread Spectrum Sdžstems), preciznije iz tehnike sa direktnom sekvencom (Direct Seljuence), za poznavaoce vojnih komunikacija.
       Komercijalni CDMA sistemi do pre nekoliko godina bili su samo u fazi testiranja, međutim danas, naročito u Severnoj Americi, kompanijama su podeljene dozvole za rad za mobilnu telefoniju koje rade na ovom principu i njihova komercijalna primena je u punom zamahu. Ostali digitalni sistemi za mobilnu telefoniju bazirani su na kombinovanom FDMA-TDMA principu i godinama su u komercijalnoj upotrebi. Tipični predstavnici su američki D-AMPS (Digital Advanced Mobile Phone Sdžstem) i čuveni evropski GSM sistem (Global Sdžstem for Mobile Communications), koji već nekoliko godina uspešno funkcioniše i u Jugoslaviji.
      

Godine osnivanja operatora mobilne telefonije u Jugoslaviji               1995. - NMT 900 MHz - Mobtel        1996. - GSM 900 MHz - Mobtel        1996. - GSM 900 MHz - ProMonte        1998. - GSM 900 MHz - Telekom “Srbija”        2000. - GSM 900 MHz - MoNet