NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Da li je Tolstoj naš?

Pukovnik Vronski, junak Tolstojev iz “Rata i mira”, opet jezdi Srbijom u času kada je Srbima najteže, a iz Evrope nečuje se glas Viktora Igoa već samo kreštavi glas - Karle Del Ponte

      Posle knjige Budimira Potočana “Vronski - čast i ljubav”, isti izdavač “Filip Višnjić”, objavio je i istorijski esej “Smrt grofa Vronskog” ruskog istoričara Andreja Šemjakina, a pojavio se i roman “Sablja grofa Vronskog” književnika Dobrila Nenadića.
       I Dragan Stojkov, slikar iz Sombora hoće čitavim ciklusom slika da ovekovečI ljubav Vronskog i Ane Karenjine. Direktor Narodnog pozorišta u Beogradu Ljubivoje Tadić pročitavši knjigu Budimira Potočana, smatra da bi sudbina Vronskog bila bogom dana da se nađe na sceni najstarijeg nacionalnog teatra. Proletos je književnik Milorad Pavić poneo za Rusiju dva primerka Potočanove knjige i predao ih Tolstojevom muzeju u Jasnoj Poljani u kome se sabiraju dela objavljena po svetu, a koja se smatraju značajnim prilogom tolstojevštine.
      
       Poslednji dani Rajevskog
       Za neupućene knjiga Budimira Potočana “Vronski - čast i ljubav” je dokumentovana studija koja, iz dana u dan, rekonstruiše život Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog (alijas Vronskog) u Srbiji; od dolaska 1. avgusta pa do pogibije 20. avgusta 1876. godine. Zahvaljujući arhivskim dokumentima koje je Potočan pronašao, sasvim je zaokružena ne samo sudbina Rajevskog već je prvi put i obelodanjena.
       Ove godine navršava se sto godina otkad je u selu Gornji Adrovac kod Aleksinca sagrađena i osveštana crkva Svete trojice posvećena pukovniku Rajevskom. Izgrađena je baš na mestu na kojem je poginuo. Crkva je proglašena jedinstvenim spomenikom kulture, koji je posvećen planetarno poznatoj ličnosti, a taj spomenik još nisu otkrile ni domaće turističke agencije. Ne dovode se čak ni đačke ekskurzije. A Italijani bi, da ne idemo dalje od crkve u Adrovcu napravili prvorazrednu kulturno-istorijsku i turističku atrakciju. Verona, legenda o Romeu i Juliji, jedan balkon, inače izmišljen, pravi je turistički rudnik deviza. Nasuprot tome, pukovniku Vronskom nema ko ni da piše, ni da ga obiđe.
       Baveći se ličnošću N.N. Rajevskog u Srbiji gotovo dvadeset godina Budimir Potočan je otkrio obilje dragocenih činjenica o tome vremenu. Na primer, zemljište na kojem je podignuta crkva u Adrovcu otkupila je lično kraljica Natalija Obrenović, poslavši 60 dukata da se obeštete adrovački seljaci kojima je zemljište pripadalo. Povodom Srpsko-turskog rata 1876, u kojem je Rajevski položio život, drugi znameniti Rus, Petar Iljič Čajkovski, specijalno je posvetio kompoziciju koju je nazvao “Srpsko-ruski marš“. To je delo, u međuvremenu, preimenovano u “Slovenski marš“. (Vidite okvir)
       Borbu srpskog naroda za oslobođenje od turskog ropstva podržali su i slavni Viktor Igo svojim čuvenim “Apelom za Srbiju” 1876. godine, baš kao i Đuzepe Garibaldi, koji je blagoslovio srpsku borbu za oslobođenje i u pomoć poslao svoje garibaldince kao dobrovoljce na Drinu.
       Od Budimira Potočana doznajemo detalje o srpsko-turskom ratu kojih u njegovoj knjizi nema. On kaže: “Ratištima u Srbiji 1876. godine u prvom Srpsko-turskom ratu vojevalo je oko 15 000 dobrovoljaca iz gotovo svih zemalja Evrope. Najviše je bilo ruskih dobrovoljaca. Podaci su različiti, a i dobrovoljci su dolazili i odlazili, međutim, bilo ih je između 3 500 i 5 000. I komandant moravsko-timočke vojske, a u suštini glavnokomandujući srpske vojske u tome ratu bio je general Mihail Grigorovič Černjajev. Iz tog mnogoljudnog ruskog ešelona bio je i N.N. Rajevski. Kao ruski dobrovoljci pritekli su u pomoć svojoj otadžbini i potpukovnik Dimitrije Karadžić i kadet Janko Vukomanović, sin i unuk Vuka Karadžića. Sedamnaestogodišnji Janko bio je sin profesora Alekse Vukomanovića i Mine Karadžić, Vukove kćeri.”
       Kao dobrovoljci obreli su se u tome ratu i dvojica mladih Prusa (Nemaca), braća Evgenije i Pavle Jurišić Šturm. Ovaj potonji nastavio je u Srbiji vojničku karijeru da bi u Prvom svetskom ratu komandovao Trećom srpskom armijom, boreći se protiv austrougarske i nemačke vojske.
       Među dobrovoljcima bila je čuvena Holanđanka Johana Merkusova “u mekintoš mantilu, sa crnogorskom kapom na glavi, koja je jahala, pila, pušila i borila se kao pravi muškarac”. Turci su je nazvali Crna kraljica, a Đura Jakšić joj je spevao pesmu kao srpskoj Jovanki Orleanki, priča za NIN Potočan.
       Na zavojištu u Aleksincu, operisali su ranjenike dvojica engleskih hirurga, dr Hjum i dr Atvud, o čemu svedoči šef saniteta u tome ratu - dr Vladan Đorđević. A Đuzepe Barbanti Brodana, advokat iz Bolonje, dobrovoljac, garibaldinac zabeležio je da je u bolnici, u hotelu “Srpska kruna” u Beogradu (danas zgrada Gradske biblioteke) susreo ranjenog dobrovoljca iz Kristijanije, to jest iz Norveške.
      
       Tolstoj i Rajevski
       Srbija je one 1876. godine bila uistinu “glas savesti Evrope” i gotovo nije bilo zemlje na Starom kontinentu iz koje se nisu odazvali dobrovoljci da se bore za srpsku slobodu. Izgleda da su tada, 1876. godine, dobrovoljci pristizali u Srbiju, suprotnim smerom od onog kojim su, početkom 19. veka srpske narodne pesme Vuka Karadžića osvajale Evropu.
       Galina Mojsejeva, ruska književna istoričarka, među prvima je objavila da je Lav Tolstoj bio u srodstvu sa porodicom Rajevski. Tolstoj je u “Ratu i miru” opisao podvig generala Rajevskog u Borodinskoj bici, koristeći njegovo pravo, a ne izmišljeno, literarno ime.
       Da se podsetimo tog podviga. Kada je Napoleonova vojska snažno potisnula rusku odbranu, u momentu kada se lomila bitka, general Rajevski sa isukanom sabljom i dva maloletna sina izašao pred grudobran što je toliko ohrabrilo rusku vojsku da je krenula u odlučan juriš za generala. Tolstoj je taj događaj opisao kao jedan od presudnih momenata Borodinske bitke.
       Budimir Potočan kaže: “S obzirom na srodstvo i na mogućnost korišćenja arhive grofovske porodice Rajevski, veruje se da je Tolstoj i dalje pratio potomke ove slavne loze. I to je još jedan od pobočnih dokaza o tome, ko je bio prototip za lik glavnog junaka Vronskog. I veliki poštovalac Tolstojevog dela, Tomas Man, u predgovoru za američko izdanje ‘Ane Karenjine’, jasno je svedočio da je Tolstoj za svoje junake koristio prototipove, nabrajajući da su i Lav i Sofija Tolstoj bili prototipovi za likove u romanu.”
       Sada dolazimo do one teme kojom još niko nije smeo da se pozabavi; ni u Srbiji ni u Rusiji. A to je, otkud tolika Tolstojeva žudnja za Srbijom? Zašto je Tolstoj sa “Anom Karenjinom” ovekovečio srpsko-turski rat 1876. godine u koji je poslao svog glavnog junaka Vronskog, nalazeći tako epilog za svoje delo? Zašto je srpska borba za oslobođenje ovekovečena u najčitanijem romanu na svetu? I ne samo to. Posle Oktobarske revolucije 1917. godine, u Srbiju dolazi i piščev unuk Ilja Tolstoj, čuveni slavista koji je utočište našao u Srbiji i školovao se u Vršcu. Najzad, pred kraj života i sam Lav Tolstoj je nameravao da pobegne iz Rusije i da se nastani u Novom Sadu, da tamo provede poslednje godine života. U Novom Sadu mu je sagrađena i kuća, a osnovan je i odbor za doček Lava Nikolajeviča Tolstoja.
       Postavimo i to drsko pitanje: nisu li Tolstojevi iz naših krajeva?
      
       Pančevo u Ukrajini
       Budimir Potočan oprezno odgovara: “General Simeon Piščević, čiji su memoari poslužili Milošu Crnjanskom za roman ‘Seobe’, opisao je kako su se srpski polkovi land-milicije selili sa Dunava, iz Vojvodine, u Novu Serviju i Slavenoserbiju u Ukrajini. U pustim stepama u Ukrajini, u kojima su osnivali svoja naselja, oni su ih nazivali Pančevo, Kovin i srodnim, sećajući se mesta iz kojih su dolazili. Takva naselja i danas postoje u Ukrajini, ali tamo žive neki ljudi koji su se odavno pretopili u Ruse ili Urajince.”
       Da li je za te Srbe znao pukovnik Rajevski? Da li je za njih znao Tolstoj: Recimo, za generala Miloradoviča, Srbina, takođe jednog od junaka Otadžbinskog rata protiv Napoleona 1812. godine. Da li je možda smatrao da dolaskom u Srbiju i boreći se za njenu slobodu, on tek odužuje dug onim Srbima koji su lili krv u Otadžbinskom ratu 1812. boreći se za rusku slobodu protiv najveće vojne sile koju je dotad video svet, a koju je predvodio Napoleon Bonaparta?
       Da li su, najzad, mladi tridesetšestogodišnji pukovnik N.N. Rajevski, alijas Vronski i njegov “otac” Tolstoj, mogli biti rod srpskoj nesreći i srpskoj borbi za oslobođenje?
       To čeka hrabre i uporne istraživače.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu