Sećam se jako dobro razgovora sa Miloševićem. Ono što je na mene ostavilo najveći utisak jeste izraženo veliko poštovanje prema Svetoj stolici i Svetom ocu kao i to što predsednik Milošević nije podlegao političkim pritiscima vezanim za trenutnu situaciju već se rukovodio principima u rešavanju krize

      
      
       Sekretar za međudržavne odnose pri Državnom sekretarijatu Njegove svetosti pape Jovana Pavla II Žan-Luj Toran na poziv jugoslovenskog ministra za inostrane poslove boravio je u Beogradu.
       Poreklom Francuz, rođen u Bordou 5. aprila 1943. godine, monsinjor Toran je završio klasičnu gimnaziju, a potom studirao na Gregorijanskom i Katoličkom univerzitetu u Tuluzu na kome je diplomirao kanonsko pravo, filozofiju i teologiju.
       U diplomatsku službu Svete stolice stupio je 1975. godine.
       Prvog decembra 1990. godine izabran je za titularnog nadbiskupa Telepta, i imenovan za sekretara za odnose sa državama. Episkopsko zvanje primio je 6. januara 1991. godine u Bazilici Svetog Petra u Rimu.
       Ovaj diplomata od karijere, lica bez grimase, govori bez gestikulacije s mirnoćom karakterističnom za sveštenike.
      
       Početkom aprila 1999. godine lično ste uručili papino pismo predsedniku SR Jugoslavije Slobodanu Miloševiću. Prilikom te posete Beogradu susreli ste se i sa srpskim patrijarhom Pavlom. Koliko su odnosi Svete stolice i naše države sa jedne strane i Svete stolice i SPC s druge strane napredovali?
       - Poseta naše delegacije Beogradu i susret sa patrijarhom Pavlom protekli su izuzetno dobro i stvorili su veoma pozitivnu klimu. Primljen sam u Beogradu kao brat. Ne sećam se da sam igde doživeo takvo gostoprimstvo. Moj ponovni dolazak u Srbiju doživljavam kao novo poglavlje u našim odnosima kako između Svete stolice i državne zajednice Srbija i Crna Gora tako i između Katoličke crkve i Srpske pravoslavne crkve.
      
       Susreti su poslednjih godina postali sve učestaliji?
       - Činjenica da je državna zajednica Srbija i Crna Gora krenula putem demokratizacije i evropeizacije za nas je veoma bitan faktor. To je važno zato što su obe republike zauzele mesto na međunarodnoj sceni. Prva moja poseta Beogradu aprila 1999. bila je znak da Sveta stolica gaji bratsku ljubav prema SPC. Poseta delegacije Svetog sinoda SPC stvorila je jednu bratsku atmosferu na kojoj možemo, pošto poštujemo iste principe, dalje da sarađujemo. To isto važi i za državnu zajednicu Srbija i Crna Gora.
       Nije nevažno i ovog puta istaknuti da su posetom delegacije Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve Vatikanu otvorena nova vrata na ekumenskom putu.
      
       Kakav je utisak na vas ostavio Slobodan Milošević i kako je tekao razgovor? Vi ste oktobra 1999. godine u intervjuu Radio Vatikanu na pitanje “Treba li pregovarati sa Miloševićem? Da li je to nezaobilazan put izlaska iz krize?” odgovorili da je uvek u pregovorima sagovornik aktuelna vlast i “da je cilj pontifikalne diplomatije da u srcima svih odjekne glas savesti i da papa i njegovi saradnici veruju da je čovek uvek bolji nego što se čini”.
       - Sećam se jako dobro razgovora sa Slobodanom Miloševićem. Ono što je na mene ostavilo najveći utisak jeste izraženo veliko poštovanje prema Svetoj stolici i Svetom ocu kao i to što predsednik Milošević nije podlegao političkim pritiscima vezanim za trenutnu situaciju već se rukovodio principima u rešavanju krize.
      
       Koliko danas pratite situaciju na Kosmetu i koliko se sada tamo, po vašem mišljenju, poštuju ljudska prava s obzirom na činjenicu da su na Kosmetu međunarodne vojne snage i uprava. Stiče se utisak da Sveta stolica ne pokazuje adekvatan stepen interesovanja za patnje Srba na Kosmetu kao i za rušenje pravoslavnih svetinja i bogomolja?
       - Zalažemo se za načelo da ljudska prava u svakoj zemlji moraju biti poštovana. Na Kosovu postoji i katolička zajednica za koju se nadam da doprinosi atmosferi poštovanja ljudskih prava. Druge ne smemo gledati kao neprijatelje već kao partnere u stvaranju civilnog društva. Kada je reč o rušenju sakralnih objekata, Sveta stolica nikada nije posebno akcentovala, odnosno izdvajala ugrožene sakralne objekte koji pripadaju samo određenoj verskoj zajednici. Svi spomenici, a posebno sakralni spomenici izuzetne vrednosti kakvi su srpski manastiri na Kosovu moraju se čuvati, moraju paziti, jer su oni baština celog sveta.
       Prilikom prijema delegacije Svetog sinoda SPC kod pape Jovana Pavla II sam Sveti otac je naglasio da su sva sakralna mesta na Kosovu dobro celog čovečanstva. A pošto je Kosovo deo Evrope mora se ponašati po standardima i uzusima koje Evropa nalaže.
      
       U Briselu se vode teške rasprave o tome da li će novi evropski ustav definisati EU kao zajednicu koja se temelji na hrišćanskim vrednostima. Čini se da je uprkos prećutnoj podršci Vatikana zagovornicima “zapadnjačkog hrišćanstva” iz Rima stigao signal da se izbegava radikalizacija problema. Mislite li da će se udovoljiti želji (papin govor u italijanskom parlamentu) Vatikana da se vera pomene u ustavu EU?
       - Ne radi se samo o tome da vera bude uključena u evropski ustav. Naš cilj je da se priznaju osnovne vrednosti, osnovne istorijske činjenice. Recimo: prve škole su osnovali hrišćani, monah Alklimo u doba Karla Velikog. Prve univerzitete je takođe osnovala hrišćanska crkva... Te istorijske činjenice se moraju priznati. Drugo, osnovni principi demokratije takođe svoje korene imaju u monaškim zajednicama. Znači, ne želimo da se vera samo uključi u novi evropski ustav već da se prizna da su osnovne jevanđeljske vrednosti doprinele stvaranju jedne nove demokratske Evrope i njenih institucija.
      
       Dakle ne zadovoljavate se tretmanom hrišćanstva kao duhovnog kohezionog faktora Evropske unije.
       - Hrišćanske vrednosti nisu samo cement Evropske zajednice. Hrišćanska vera je osnovna građa kako stare tako i buduće ne samo Evrope već i sveta.
       Tražimo, dakle, da u novom evropskom ustavu bude zapisano da postoji utvrđena struktura odnosa između vlasti i crkve kojima oni međusobno komuniciraju. Takođe tražimo da se ne ponište prava koje crkve uživaju po sadašnjem međunarodnom pravu i u sopstvenim državama.
      
       Poljski kardinal Jozef Glemp (jedan od kardinala koji uživa veliko papino poverenje) ponudio je kompromisno, takozvano poljsko rešenje: “Vrednosti unije podrazumevaju poštovanje vrednosti i shvatanja onih koji veruju u Boga, izvor istine, pravde, dobrote i lepote... i onih drugih, koji takvo verovanje ne prihvataju”. Može li to biti model za pomirenje stavova konzervativno-hrišćanskih stranaka i predstavnika levičarskih i liberalnih partija koji se zalažu za Savez utemeljen na principima slobode opredeljenja i na humanističkoj aksiologiji?
       - Priznajem da bi ovo poljsko rešenje bilo optimalno, maksimalno. Naravno, ukoliko ne bismo mogli da dobijemo optimalno rešenje u kome se pominje Bog i oni koji veruju bilo bi dobro da se ova Glempova formulacija prilagodi kako bi zadovoljila sve strane.
      
       Samo tri od 2 340 nedelja koliko ih je proteklo od 1945. do 1990. bile su bez rata u svetu. Situacija nije bila bolja ni posle 1990. godine. Poražavajuća je činjenica da čovečanstvo i danas na ovom nivou razvoja civilizacije međudržavne probleme najčešće rešava ratom. Šta tu mogu učiniti crkve i verujući? Kardinal Ečegerija bio je u poseti Bagdadu i razgovarao sa Sadamom Huseinom. Papa je nedavno, kada je reč o napadu na Irak, rekao: “Nikada ne bismo smeli da se pomirimo s tim kako je rat neizbežan”. Susreo se i sa vicepremijerom Iraka Tarikom Azizom.
       - Sveti otac je rekao da ono što vernici i crkve mogu da urade jeste da se mole a zatim i da šire ideju mira. Sveti otac je na početku godine primajući diplomatski kor rekao: Rat je uvek poraz za čovečanstvo. Rat može da bude opravdan ukoliko se radi o legitimnoj odbrani. To i crkva priznaje. U povelji Ujedinjenih nacija u članu sedam piše da rat može da bude opravdan ukoliko su potrošena sva mirnodopska sredstva. Rat je uvek poslednje i najgore rešenje. Vama to ne treba posebno da objašnjavam s obzirom na to da ste to na svojoj koži preživeli. Mora se raditi da zakon pobedi silu, a ne sila zakon. Kada pogledamo međunarodno pravo nikada u rukama odgovornih ljudi nije bilo toliko diplomatskih, zakonskih rešenja da se situacija reši mirnodopskim putem. Dovoljno je samo da postoji dobra volja da bi se primenilo sve ono što nam se pruža na osnovu prava.
      
       Odnosi na relaciji Beograd - Sveta stolica kao da nikada nisu bili bolji. Koji je sledeći korak? Može li se očekivati papina poseta Beogradu ili pak poseta patrijarha srpskog Vatikanu?
       - Mislim da što se tiče Svetog oca ne bi bilo problema ukoliko se ispune tri uslova: da ga pozove država, SPC i Katolička crkva. Međutim, trostruki poziv još uvek nije formulisan. Kada je reč o patrijarhu Pavlu on bi već sutra mogao da poseti Vatikan.
      
       Zanimljivo je da je istovremeno u posetu Srpskoj pravoslavnoj crkvi pored vas stigla i delegacija Ruske pravoslavne crkve. Čak ste se nakratko i sreli kod srpskog patrijarha Pavla. Da li u skoroj budućnosti može doći do susreta ruskog patrijarha i rimskog pape?
       - Ne samo da može već i mora.
      
       LUKA MIČETA