Dok albanski gerilci najavljuju nove akcije građani Srbije se pitaju koliko tih paravojski ima i u čemu se razlikuju

      Smrt srpskog žandarma u eksploziji protivtenkovske mine nedaleko od Bujanovca i međunacionalne tenzije koje su prethodile tom incidentu, ozbiljno su uzdrmale klimav mir koji već dve godine vlada na jugu Srbije.
       Predugo je i trajao, tvrdi najsvežija u nizu albanskih paravojski, najavljujući pri tom, “istrajnu borbu do ujedinjenja svih albanskih teritorija u jedinstvenu državu”. Albanska nacionalna armija, ili u originalu Armata Kombetare Shljiptare - AKSh, preuzela je odgovornost za postavljanje mine na koju je naletelo vozilo srpske žandarmerije, a vlasti u Beogradu su, ne časeći časa, tu tajanstvenu organizaciju proglasili za terorističku. Međunarodne vojne i civilne misije na Kosovu ubrzo su se proglasile nenadležnim za identifikovanje i pronalaženje organizatora napada, a Makedonci, do sada najčešće i u izrazito negativnom kontekstu pominjani u Internet kominikeima AKSh, nisu mogli da potvrde postojanje te formacije. U međuvremenu su se, ipak, vlastima u Tirani požalili na nekoliko neimenovanih penzionisanih albanskih generala koji uvežbavaju sveže gerilce. “Ne znam za Makedoniju, ali kod nas, boga mi, neće funkcionisati. Pa neka se hvale”, upozorio je nove gerilce potpredsednik srpske vlade Nebojša Čović.
       Nekoliko dana kasnije, albanski ekstremisti najavili su nove sukobe na jugu. Javnost u Srbiji je prilično zbunjena pred paradom raznih vojski sa crveno-crnim grbom na uniformi. UČK, FARK, UČPMB, još jednom UČK, pa AKSh..., hronološki je poredak skraćenica albanskih oružanih formacija od sredine 90-ih do danas. Koketirajući između oslobodilačke borbe i borbe za ljudska prava, organizovanog kriminala i terorizma, veštog lobiranja, romantične predstave koja je na Zapadu vladala o pobunjenicima, ali i zahvaljujući trapavoj politici protivnika, albanske oružane formacije uspevale su da zakasneli nacionalni romantizam pretvore u političke uspehe nedostižne za generacije političara koje su im prethodile.
       Koren priče o albanskim naoružanim formacijama seže do ranih osamdesetih i demonstracija albanskih studenata u Prištini, snažno podržanih od tadašnjeg albanskog lidera Envera Hodže. Studentski bunt je, brzo ugušen, a većina lidera studentskog pokreta je pozatvarana ili pobegla iz zemlje, stvarajući na taj način političku i finansijsku osnovu budućih “oslobodilačkih” pokreta. Kako su kasnije opisali učesnici demonstracija, “marksističko-lenjinistička grupa još u to vreme bila je pobornik oružane pobune” i, suštinski, “želela je da se reši Srba”.
       Uporedo sa neuspešnim demonstracijama, grupa Albanaca u rasejanju, predvođenih braćom Bardušem i Jusufom Gevalom, novinarom Kadrijem Lekom i za kasnije događaje neobično važnim Fazli Velijuom, formira Pokret za albansku socijalističku republiku Kosovo, kasniji Narodni pokret za republiku Kosovo (LPRK) - stožer svih budućih albanskih oružanih formacija.
      
       AKSh ili ANA
       Braća Gevala i Leka su 1982. godine ubijeni u Nemačkoj, kako se pretpostavlja, u organizaciji tadašnjih jugoslovenskih tajnih službi, ali su svojim delovanjem otvorili vrata za Velijua i njegovog štićenika i sestrića Alija Ahmetija da dve decenije kasnije budu izabrani za poslanike makedonskog Sobranja.
       Tako je 2003. godine nemoguće zamisliti bilo kakvu političku akciju na Kosovu bez amaneta lidera OVK Hašima Tačija, pobunjenici iz OVPMB postali su lokalni odbornici na jugu Srbije, a o AKŠ (AKSh) misterioznoj Internet armiji se ne zna gotovo ništa.
       Najmlađa i najmisterioznija od svih dosadašnjih albanskih oružanih formacija, Armata Kombetare Shljiptare, ili Albanska nacionalna armija, prvi put se u javnosti pojavila u jesen 1999, zahtevom da se sa Kosova povuku svi pripadnici Kfora slovenskog porekla. Od tada, organizacija čiji su pripadnici viđani retko, preuzela je odgovornost za nekoliko akcija u kojima je ubijeno 20 makedonskih vojnika i policajaca, te dva pripadnika srpskih snaga bezbednosti.
       AKSh, kako navodi, za cilj ima ujedinjenje svih albanskih teritorija u jedinstvenu državu, što uključuje Albaniju, Kosovo, zapadnu Makedoniju, jug Srbije, sever Grčke i deo Crne Gore. Uprkos tvrdnjama političara da se radi o grupicama kriminalaca, koje nemaju nikakvu podršku među stanovništvom, zapadni obaveštajni izvori smatraju da komandanti AKSh, ko god da bili, ne bi imali preteranih problema da za relativno kratko vreme mobilišu oko 1 000 iskusnih i solidno opremljenih boraca. Ipak, za pokretanje bilo kakve ozbiljnije operacije, navode isti izvori, potrebno je još bar desetak meseci, i to u slučaju da se nedavno aktivirani finansijski tokovi redovno pune svežim novcem.
       Možda više nego njene prethodnice, AKSh javno proklamuje veze sa organizovanim kriminalom, što je posebno izraženo nakon nedavnog bombaškog napada na zgradu suda u Strugi, za koji je ta organizacija, opet preko Interneta, preuzela odgovornost. Napad je usledio ubrzo nakon hapšenja dvojice šefova lokalne albanske mafije, što je rezultiralo osudama najvažnijeg među makedonskim Albancima - nekadašnjeg komandanta tamošnje UČK Alija Ahmetija. “O AKSh sam čitao na Internetu”, rekao je Ahmeti.
      
       UČK ili OVK
       “Vojska koja je pobedila u ratu ne dobivši prethodno nijednu bitku”, pisao je belgijski “Soar” u leto 1999. godine prateći kolone albanskih pobunjenika, koje su uporedo sa tenkovima NATO-a ulazile na Kosovo. I zaista, osim zauzimanja karaule Košare u maju te godine, za Oslobodilačku vojsku Kosova (Ushtrise Clirimtare e Kosoves-UČK) teško se mogu vezati značajniji vojni uspesi.
       Odluka o njenom nastajanju doneta je još početkom devedesetih godina, kada su do tada malo poznati politički emigranti među kojima su bili Fazli Veliju, Ali Ahmeti i Emruš Džemaili došli do zaključka da se albansko pitanje može rešiti jedino oružanom pobunom.
       Finansijski okvir organizacije činio je fond “Domovina zove”, na čije su se račune slivale donacije albanskih iseljenika iz Zapadne Evrope, SAD i Kanade. Dodatni izvor novca, kako navode zapadni izvori, predstavljali su prilozi uticajnih i snažnih albanskih mafijaških klanova. Tako skupljena sredstva nisu, međutim, bila dovoljna za vođenje ozbiljnog rata, ali je kolapsom piramidalnih štedionica u Albaniji 1997. godine i nemirima koji su usledili, UČK dobila pristup oružju opljačkanom iz arsenala albanske vojske. Prema zapadnim procenama, tada je nestalo oko 700 000 komada pešadijskog naoružanja i milioni metaka, koje su komandanti UČK od lokalnih Albanaca kupovali po bagatelnim cenama. Nemiri su, ujedno, označili početak kraja vladavine demokrate Salija Beriše, tradicionalno naklonjenog lideru Demokratskog saveza Kosova Ibrahimu Rugovi, večitom političkom protivniku lidera UČK.
       Mada i pre toga aktivna na Kosovu, UČK je tek obračunom srpske policije sa klanom Jašari početkom 1998. godine dobila preko potreban publicitet. Pre toga, značajan broj kosovskih Albanaca, uključujući i tada neprikosnovenog lidera Rugovu, smatrao je da UČK predstavlja samo nameštaljku srpskih tajnih službi, smišljenu kako bi se iskompromitovala njegova politika nenasilnog puta ka nezavisnom Kosovu.
       Na vrhuncu svoje moći, odnosno pre odluke Beograda da se ozbiljno uhvati u koštac sa gerilom, UČK je povremeno kontrolisala trećinu teritorije Kosova, često prekidajući saobraćaj glavnom saobraćajnicom Priština-Podujevo.
       UČK je brojala oko 20 000 boraca, čiji se veći deo tokom natovskog bombardovanja, mahom zbog oko 150 000 srpskih vojnika i policajaca, nalazio u bazama raspoređenim uz granicu sa Albanijom. Organizaciono, UČK je bila podeljena u sedam operativnih zona, s tim što su dve uz granicu sa Makedonijom - Karadak i Nerodimlje - bile sve vreme sukoba relativno mirne, jer su, kako navode zapadni izvori, predstavljale logističku podršku ostalim zonama. Mada često pominjane, veze UČK sa islamskim militantnim organizacijama nikada do kraja nisu rasvetljene. Poslednji slučaj, koji donekle baca svetlo na moguću saradnju je australijski taliban Dejvid Hiks, koji se snagama Severne alijanse predao krajem 2001. godine, nakon čega je prebačen u bazu Guantanamo na Kubi. Hiks je, navode zapadni izvori, 1999. godine neko vreme proveo u redovima UČK između Kuksa i Tropoje.
      
       FARK (OSRK)
       Oružane snage republike Kosovo (Forcat e Armatosura te republikes e Kosoves-FARK) formirali su sredinom 1998. godine Rugova i ambiciozni šef “Kosovske vlade u egzilu” Bujar Bukoši, kao protivtežu tadašnjim vojnim uspesima UČK. U strahu da ih mladi gerilci ne pošalju u preranu političku penziju, njih dvojica su deo sredstava, koja se procenjuju na oko 300 miliona američkih dolara, usmerili na stvaranje oružane formacije koja će im očuvati do tada stečene pozicije među kosovskim Albancima. Već izvesnom sukobu dvaju formacija ubrzo je arbitrirala vlada u Tirani, sada predvođena socijalistima Fatosa Nanoa, koja je naredila hitno raspuštanje FARK-a i prosto isterala Bukošija iz Albanije.
       Za komandanta je bio postavljen Ahmet Krasnići koji je ubrzo i pod nerazjašnjenim okolnostima ubijen u Tirani. UČK je demantovala umešanost u to ubistvo, ali je sredinom septembra dva dana u svojevrsnom pritvoru držala 13 kosovskih političara bliskih Rugovi. Poruka je, kako se čini, bila jasna, te se FARK, znatno bolje opremljen od rivalske skupine, ubrzo i zarad opštih interesa stopio u UČK, zadržavši pri tom pređašnji lanac komandovanja. Poslednji pokušaj oživljavanja te formacije inicirao je krajem 1999. godine Bukoši, ponudivši tadašnjem šefu UNMIK-a Bernaru Kušneru 2 000 obučenih boraca za kosovsku policiju. Kušner je tu ponudu, posle konsultacija sa Tačijem, odbio, navode zapadni diplomati.
      
       UČPMB (OVPMB)
       Okončanjem sukoba na Kosovu, albansko pitanje suštinski ostalo je nerešeno još samo u tri opštine na jugu Srbije i Makedoniji. Ushtrise Clirimtare se Preseves, Bujanovc e Medvegje - UČPMB, formirana je u želji nekolicine komandanata tada već rasformirane UČK da iskoriste očigledno lošu međunarodnu poziciju Miloševićevog režima i te tri južne srpske opštine pripoje Kosovu. Kumanovski sporazum, kojim je regulisano povlačenje jugoslovenskih snaga bezbednosti sa Kosova, ali i budući odnosi Beograda i snaga NATO-a, predviđao je i pet kilometara široku zonu kopnene bezbednosti, koju je po definiciji kontrolisala lokalna policija. Ubrzo, tu zonu bukvalno su okupirale grupe albanskih gerilaca, koje su neprestano ulazile u konflikt sa srpskim snagama bezbednosti. Snaga gerilaca procenjivana je na oko 2 000 boraca podeljenih u nekoliko često suprotstavljenih grupa. Kako bi izbegla izbijanje ozbiljnijih sukoba, međunarodna zajednica prvi put je intervenisala početkom 2000. godine ubedivši komandante nekadašnje UČK da izdejstvuju raspuštanje gerilaca sa juga Srbije. Mada potpisan, taj sporazum nikada nije sproveden u delo, te su borbe nastavljene još gotovo godinu dana. Promenom vlasti u Beogradu, prestala je potreba za postojanjem bezbednosno neodržive tampon-zone, pa su gerilci pod pritiskom međunarodne zajednice i srpske vojske i policije pristali da se razoružaju i uključe u politički život.
      
       UČK - drugi put
       Makedonski UČK ili Ushtrise Clirimtare e Kombtare u žižu javnosti dospeo je početkom 2001. godine i prvih sukoba sa makedonskim snagama bezbednosti nedaleko od sela Tanuševci uz granicu ka Kosovu. Početku sukoba prethodilo je potpisivanje sporazuma Beograda i Skoplja kojim su definisane međudržavne granice, uključujući i deo ka Kosovu. Kosovski ali i makedonski Albanci gnevno su reagovali na sporazum, poručujući vlastima u Skoplju da “gledaju svoja posla ili se suoče sa posledicama”. Posledice su usledile nedugo zatim, jer je grupa albanskih gerilaca već sredinom marta zauzela staru tursku tvrđavu iznad Tetova i u prvom ozbiljnijem sukobu sa makedonskim snagama bezbednosti ranila 16 policajaca.
       Generalno, zapadni posmatrači smatraju da su makedonski Albanci u konflikt ušli nedovoljno logistički pripremljeni što je rezultiralo brzim kolapsom tetovskog fronta, koga su Albanci preambiciozno poredili sa Monte Kasinom. Slične sudbine, drugu grupaciju UČK spasila je američka intervencija kod skopskog sela Aračinovo, gde je oko 300 gerilaca evakuisano autobusima. Zapadnoevropski obaveštajni izvori tvrde da je glavni razlog američke brige bila grupa od 17 stranih instruktora, koji su obučavali pobunjenike. Rat je okončan potpisivanjem mirovnog sporazuma, kojim su, prethodno simbolično razoružani gerilci transformisani u političku partiju. Tokom sukoba, ubijeno je oko 80 pripadnika makedonskih snaga bezbednosti, a albanski gubici nikad nisu saopšteni. Dvanaest Makedonaca, šest Albanaca i bugarski državljanin se još uvek vode kao nestali i o njihovoj sudbini nema pouzdanih informacija.
      
       Ratni zločini
       Posle trogodišnjih istraga, medijskih i ko zna sve kakvih spekulacija, te ozbiljnih političkih analiza Haški tribunal je sredinom februara pod svoje priveo i četvoricu kosovskih Albanaca, koje optužnica tereti za zločine nad tamošnjim stanovništvom - Srbima i Albancima. Trojica bivših gerilaca, uhapšenih na Kosovu, nisu previše zabrinuli prištinske lidere, a ni medije, kojima je trebalo gotovo 12 časova da ustanove ko uopšte leti za Hag. Četvrti, međutim, uhvaćen od slovenačkih policajaca na Kranjskoj gori najznačajniji je među svežim haškim zatvorenicima. Fatmir Ljimaj bio je pripadnik pokretačke ćelije UČK iz Drenice i zvanično drugi čovek Demokratske partije Kosova (PDK) Hašima Tačija. Osnivačkoj ćeliji UČK osim Ljimaja, pripadali su još i Adem Jašari, Sulejman Selimi “Sultan”, Sami Ljuštaku - šef kosovske tajne službe, Ram Buja i Azem Sulja, zbog svog nemerljivog ugleda nazvan “Veliki ujak”. Iz te grupe, pisali su kasnije kosovski mediji, izrasla je čitava UČK.
       Kosovski Srbi, takođe, nepravednim smatraju i činjenicu da se među haškim putnicima još nije našao niko koga su vlasti u Beogradu svojevremeno označile odgovornim za Radonjićko jezero i najveći pojedinačni zločin nad tamošnjim Srbima. U kanalima oko tog jezera je 1998. godine pronađeno oko 40 tela prethodno nestalih Srba. Za zločin je optužen Ramuš Haradinaj, ali se haški istražitelji još nisu oglasili tim povodom. Ne previše glasno, međutim, najavljene su nove optužnice protiv nekadašnjih pripadnika UČK.
      
       RADE MAROEVIĆ