I dok se čaršija hrani novom “sapunicom”, vlast nemoćno kuka nad svojom nesposobnošću, u kojoj možda ima i straha od podzemlja, prebacujući odgovornost na pravosuđe. Sve po zaboravljenoj narodnoj: “Što bi kola škripala, to goveda riču”

      
      
       Da li je premijer Đinđić isuviše hrabar pa ne daje mnogo na pokušaj atentata iz kojeg je izašao bez posledica, ili su policajci naknadno naduvali ceo slučaj, tek deblji kraj je izvuklo pravosuđe nad čijom glavom srpski ministar pravde vitla batinom lustracije. Odluke pravosudnih organa u slučaju “Ibarska magistrala”, puštanje Dragoljuba Milanovića da kod kuće čeka početak služenja zatvorske kazne, kao i poslednji slučaj puštanja iz pritvora Dejana Milenkovića Bagzija, prilično su razgnevile ministra Batića i navele da izrekne teške reči na adresu pravosuđa i dovede u sumnju njegovu nezavisnost.
       Da paradoks bude veći, ministar Batić ne spori da nije detaljno upućen u slučajeve koje navodi kao razlog za lustraciju meću sudijama, već da reaguje na osnovu zgranute javnosti, kojoj “nije jasno o čemu se radi”. Naravno, javnosti i ne može da bude jasno kad se i sam ministar, bez konkretnih saznanja o toku postupka, služi kvalifikacijama pojedinih sudija nazivajući ih “neozbiljnim i nestručnim” a od “čelnika sudske vlasti” zahteva raspoloživost i dostupnost putem mobilnih telefona, istovremeno preteći posledicama zbog odluke u postupku koji je u toku.
       Sve se to može uočiti na poslednjem primeru - incidenta koji je proglašen za napad na premijera Đinđića, već u startu praćen nizom paradoksa koji su i doveli do zbunjivanja i zgranutosti javnosti. I sam premijer je, posle prvih informacija o događaju na autoputu, odbacio mogućnost atentata, nudeći šaljivo objašnjenje da se, verovatno, radi o vozaču koji je “umesto da vežba vožnju po svom dvorištu, izašao da vežba na autoputu”.
       Osim jednog saopštenja, u kojem navodi da je vozač “bez vidljivog povoda, naglo promenio pravac kretanja i presekao put koloni vozila u kojoj se nalazio predsednik vlade dr Zoran Đinđić”, kao i da je tragedija izbegnuta samo zahvaljujući prisebnosti premijerovog vozača, MUP više nije ništa objašnjavao. Saobraćajna policija ovaj incident tretira kao “događaj na putu”, s obzirom na to da nije došlo do kontakta dva vozila, niti je načinjena šteta, a nema ni povređenih. Sam premijer nije ni osetio da se nešto strašno dešava. Mirno je na zadnjem sedištu čitao novine.
       Uskoro temperatura počinje da raste: policija, najpre, saopštava o čemu se radi, dodajući da je vozač kamiona pokušao da pobegne sa lica mesta, ali je brzom intervencijom pripadnika MUP-a, uhapšen. “Imajući u vidu navedene činjenice, kao i opasnost da vozač kamiona ima bogatu kriminalnu prošlost, zadržan je radi rasvetljavanja okolnosti događaja”, saopštio je MUP Srbije. I tu počinje jedan od klasičnih policijsko-političkih trilera koji u redovnim ciklusima potresaju Srbiju.
       Milenković je, prema očevicima, zaustavljen 150 metara dalje, nije bežao, niti je pružao ikakav otpor, a ispostaviće se da, i pored “bogate kriminalne prošlosti”, nijednom nije krivično odgovarao.
       Tada počinju spekulacije da uopšte nije isključena mogućnost atentata na premijera. I sve, naravno, nije moglo da prođe bez dovođenja u vezu sa onim prethodnim aferama u kojima su akteri već poznati likovi: Čume, Legija, Dule Šiptar. Jer ni tu se nije ništa izbistrilo, a već se dodatno zamutilo - atentatom. Da li je sve ovo što se dešavalo trebalo da bude neka nova “Ibarska magistrala”, ili je sve baš puka slučajnost, u ovom času zna pouzdano i jedino samo Milenković. U celoj stvari nesporne su samo dve činjenice: prva, da je u jednom od vozila koje je bilo ugroženo bio premijer, i druga, da je vozač kamiona Dejan Milenković sa nadimkom Bagzi, bivši pripadnik surčinskog klana, ili se bar tako tvrdi, jer mediji sve teže razlikuju kriminalce i biznismene, ljude iz podzemlja i pripadnike elite.
       Neki već znaju da je sa Bagzijem policija dobila, pored Čumeta, još jednog zaštićenog svedoka u obračunu sa mafijom i organizovanim kriminalom pa otuda oko njega toliko misterije.
       Premijer Đinđić, naknadno izjavljuje da ne može da veruje da je moguće da se posle onoga što se desilo na Ibarskoj magistrali, tako nešto ponovi. Policija obećava detaljnu istragu o ovom događaju i drugih kriminalnih aktivnosti Milenkovića. Rezultat svega - famozni Bagzi je, posle samo jednog dana od izricanja osmodnevnog pritvora, pušten. Time afera dobija novi zamajac. Dušebrižnici su se već postarali da incident kod hale “Limes” proglase za “sačekušu na Đinđića”, policija ne može ponovo da pronađe Milenkovića (iako je ponosno tvrdila da je Milenković duže vreme bio pod prismotrom), a Batić i Čedomir Jovanović, šef poslaničke grupe DOS reforma Srbije, smatraju da je “kap prelila čašu” i zahtevaju hitnu lustraciju sudstva.
       Nezgodno je samo što sudije tvrde da je kod Milenkovića pravilno primenjen Zakon o krivičnom postupku. “Iako se dva dana u javnosti prezentovalo da je Milenković uhapšen zbog pokušaja atentata, on je priveden samo zbog sumnje da je oduzeo vozilo i falsifikovao isprave, a u krivičnoj prijavi nije se spominjalo drugo krivično delo”, stoji u saopštenju Četvrtog opštinskog suda, koji nije utvrdio čak ni postojanje sumnje da je Milenković počinio krivično delo falsifikata, što je preduslov za dalje ispitivanje.
       I dok se čaršija hrani novom “sapunicom”, vlast nemoćno kuka nad svojom nesposobnošću, u kojoj možda ima i straha od podzemlja, prebacujući odgovornost na pravosuđe. Sve po zaboravljenoj narodnoj: “Što bi kola škripala, to goveda riču.”
      
       SLOBODAN IKONIĆ