(“Gavrilo Princip terorista!?”, NIN br. 2719)

      
      
      
       Zaintrigiran tekstom Biljane Mitrinović “Gavrilo Princip- terorista!?” i antrfileima dr Branke Prpe, kao i akademika dr Predraga Palavestre, potražio sam ponovo u svojoj biblioteci davno pročitanu knjigu Dobroslava Jevđevića “Sarajevski atentatori” (“Binoza”, Zagreb 1934). Na moje veliko iznenađenje, u njoj nisam našao ni pomena “Mlade Bosne”, kao ni odgovarajuću odrednicu pod tim terminom u “Sveznanju” (“Narodno delo”, Beograd 1937). Dobroslav Jevđević, kao mladi bosanski revolucionar i zaverenik bio je nerazdvojni drug Gavrila Principa i najbolji drug Nedeljka Čabrinovića i Trifka Grabeža. Prema pismu Grabežove sestre Milene autoru Jevđeviću, on je najpozvaniji da piše o atentatu, jer je preživeo “veličinu i tragediju onoga vremena”. U svome, nadasve interesantnom svedočenju, autor knjige govori o revolucionarnom radu i kružocima jugoslovenske omladine od aneksije Bosne i Hercegovine 1908. pa do sarajevskog atentata, u prividno literarnim družinama kojih je bilo dvadesetak u različitim centrima.
       Njihova najomiljenija literatura bili su ruski revolucionarni pisci i apostoli italijanskog risorđimenta. Gavrilo Princip izuzetno je cenio nemačkog filozofa i mislioca Fridriha Ničea. Kada je reč o organizaciji, Jevđević eksplicitno navodi sledeće: “Centralnog vođstva nije bilo nikada, a baš na dan atentata bio je zakazan vidovdanski kongres, koji je trebalo da utvrdi vrhovno vođstvo celog revolucionarnog pokreta.” Ni u ovome citatu ne vidi se “Mlada Bosna”! Sredstva akcije, kako ih definiše autor: od spaljivanja austrijskih i ugarskih zastava, do pojedinačnih terorističkih dela (“Svi smo spremali atentate i sanjali o njima”).
       Za današnjeg čitaoca interesantan je podatak da je književnik Dimitrije Mitrinović, koga je Princip neobično cenio kao ideologa mladih bosanskih revolucionara, referisao o radu ruskih revolucionara u Švajcarskoj gde je drugovao sa Lavom Trockim. Kao nesumnjivog i autentičnog inicijatora sarajevskog atentata na nadvojvodu Franju Ferdinanda, u kome je nehotično stradala i njegova supruga vojvotkinja Sofija, Jevđević apostrofira Vladimira Gaćinovića, za razliku od svih drugih verzija. U ovim verzijama ta uloga pripisuje se četničkom vojvodi i srbijanskom majoru Tankosiću, članu sarajevskog revolucionarnog kružoka, kasnije obešenom Danilu Iliću.
       Ni Gavrilo Princip ni njegovi drugari, članovi sarajevskog revolucionarnog kružoka među kojima je bilo pored Srba i Hrvata i muslimana, nisu bili teroristi, čiji je jedini cilj destrukcija. Oni su bili revolucionari u patriotskom i socijalnom smislu, koji su pristupili terorističkom aktu ubistva tiranina, aktu kao neizbežnom oružju u buđenju uspavane energije narodnih masa u Bosni koje će rasplamsati revoluciju sa krajnjim ciljem - ujedinjenjem južnoslovenskih naroda.
      
       PETAR BOSNIĆ,
       Beograd