Ispovest: Vojislav Šešelj, svi moji zatvori (2)

      Ukupno osam meseci proveo sam u Istražnom zatvoru u Sarajevu, i kasnije u Zenici u robijašnici još četrnaest meseci.
       Presuda je bila osam godina zatvora. Smejao sam se kada je izrečena. I, nastavljam borbu; to sam pomislio. Smejao sam se i kada su me stražari izveli iz sudnice. Tamo gde su razduživali oružje zatekli su se upravnik zatvora, načelnik straže i još nekoliko tih visokih oficira i jedan od njh mi kaže: “Uh, osam godina, kada ćeš ti izaći iz zatvora?” Ja se njemu okrenem i odgovorim: “Šta ti misliš, da će ovaj režim trajati još osam godina?” Te reči bile su proročanske. Ni sam režim nije izdržao osam godina.
       BATINE U ZENICI: Odveli su me u Zenicu. Uslovi su tamo veoma teški, stražari su tukli bez ikakvog povoda. Kada su nas dovezli iz Sarajeva, bila je jedna grupa od nas desetak. Skoro sve osim mene tukli su odmah, kad su uzimali podatke. Onako, nekoliko vaspitnih udaraca iz predostrožnosti, zbog dobrodošlice. Mene tada nisu. Mene su samo jednom. Kada su videli da to ništa ne vredi, onda su digli ruke od mene.
       Znate, u zatvoru je druga psihologija. U zatvoru su svi mučenici na neki način - i oni koji su krivi i oni koji su nevini. I svi oni imaju jedinstven front protiv zatvorske uprave i protiv stražara, i postoji solidarnost među njima. Naravno, ima onih koji cinkare, ima onih koji su ulizice. Časni ljudi se drže ponosno, međusobno kontaktiraju sasvim normalno ako jedan drugom može da pomogne. Koliko sam ja žalbi i molbi napisao drugim robijašima u zeničkoj robijašnici, onim nepismenim, bez škole, ne zna im se broj.
       Ni u Zenici nisam hteo da radim, iako su pokušali da me prisile. Šest meseci sam zbog toga proveo u samici. U samici pušači ne mogu da puše, ne možete slova pročitati, slova napisati, ni s kim razgovarati. Apsolutno ništa. Ipak, zenička samice bolja je od one u beogradskom CZ-u, imala je dnevno svetlo od malog prozora pri vrhu. Međutim, šesnaest sati dnevno ste na nogama, jer ujutru u šest sati krevet se diže i pričvršćuje za zid i u deset sati uveče obara. Šesnaest sati dnevno tri koraka napred, tri koraka nazad, pa sam ja pravio osmice kroz ćeliju kako bi mi ta šetnja bila duža.
       To je ono što ubija čoveka. Da sam mogao nešto da čitam, nešto da pišem, bilo šta, sve bi bilo drugačije. Razmišljao sam u tim trenucima o svom prethodnom životu, o svemu i svačemu. Sećao se događaja koje sam odavno zaboravio. To je borba za opstanak. Ali nisam popuštao.
       A onda su me tukli. Jednom je došao stražar da mi naredi da ribam hodnik ispred ćelija. Za to su se drugi robijaši dobrovoljno javljali samo da budu angažovani da im dan brže prođe. Ja sam rekao da neću. I on me je oko petnaest puta udario palicom po leđima iz sve snage.
       To mi je bio princip. Neću da radim u zatvoru! Tražio sam status koji su imali komunisti u zatvorima Kraljevine Jugoslavije. Politički robijaši se ne mogu prisiljavati da rade. A oni su me smatrali kriminalcem. Za njih su i policijski osuđenici bili kriminalci.
       U Zenici sam se vrlo brzo adaptirao, sa najopasnijim kriminalcima bio sam u najboljim odnosima. Kad bi neko posmatrao sa strane, niko ne bi pravio razliku između mene i tih drugih. Ima u zatvoru jedan poseban mentalitet, uvek se nađu neke žrtve za neke zatvorske igre. Uvek su to oni najgluplji, ili oni koji su izvršili prljava krivična dela. Kinjili smo one koji su silovali, pogotovo koji su silovali decu, čak svoju decu. Takvi su bili predmet krajnjeg poniženja i kinjenja. A kad je neko glup, znate, našalite se na njegov račun.
       Na primer, dok sam još bio u izolaciji, sedimo u dnevnoj prostoriji gde se gleda televizija i na televizoru stoji velika Ajfelova kula napravljena od šibica. Neki jadnik u dugim zimskim noćima nesanice ju je napravio i to stoji kao ukras na televizoru. Slika nešto nije bila u redu. Ja nađem žrtvu, jednog koji je bio osuđen na dve godine zbog pokušaja pljačke benzinske pumpe. Glup k’o tamna noć. Visok, snažan, a glup. Kažem: ne valja ova slika, daj pomeri malo tu antenu. I on priđe i počne da pomera onu Ajfelovu kulu. Ja govorim: levo, levo, desno, dok ovi svi nisu pocrkali od smeha i on shvatio zapravo da je ispao žrtva.
       Znate, ja sam uvek voleo da se šalim i sa drugima i uvek sam nalazio sagovornike za tu šalu, jer je vreme bolje prolazilo i duševno zdravlje se bolje čuvalo.
       Inače, svi su me u zeničkom zatvoru zvali doktor. Najteži kriminalci su me cenili i poštovali zato što sam imao takav odnos prema zatvorskoj vlasti, taj odbijajući odnos. Držao sam se čvrsto, te moje batine prošle su bez ijednog jauka. Ni glasa nisam pustio. Kada su me opet pitali hoćeš li raditi, ja sam rekao: neću. Znači, u startu sam tu stekao veliki ugled.
       Bilo je u Zenici nekoliko incidentnih situacija gde je moglo da dođe do tuče, ali sam tu pokazao spremnost da idem do kraja, i onda se to smirilo. U zatvoru ne smete da pokažete slabost. Ako pokažete slabost, propali ste. Nisam uvek bio jači ali sam bio spremniji da idem do kraja. Recimo, došao neki kabadahija tamo negde iz okoline Banjaluke, Musliman, i počeo nešto da provocira. Ja sam ostavio neku knjigu u onu sošku gde je stajala obuća i on došao: sklanjaj to odavde, nije mu tu mesto. Ja kažem: pokušaj ti da skloniš. Bio sam spreman da uzmem onu izlivenu metalnu šipku i da ga udarim. Nisam ni razmišljao o tome hoće li on poginuti ili ne ako dođe to incidenta. I on odmah ustuknu. Posle se držao podalje i nije bilo više nikakvih problema s njim.
       Cenili su me kao ličnost i neki stražari. Sećam se jednog Vučića koji je bio strah i trepet za druge, ali je meni davao vanredno kupanje kad sam bio u samici, što znači strašno mnogo. Znate, kupanje jednom nedeljno teško je podnošljivo, naročito za čoveka koji ima bolje higijenske navike. A jednom su me držali 25 dana bez kupanja. Taj Vučić mi je davao vanredno kupanje. Pa, neki Živković za koga čujem da je sad u Bijeljini; kad je nešto bolje za hranu, donese mi dvostruki ručak. To su sitnice sa civilnog aspekta, ali u zatvoru mnogo, mnogo znače. Dakle, pokazivali su neke simpatije, ali da ih niko ne vidi.
       PONOVO CZ: Posle Zenice sve je bilo lakše. U septembru 1990. godine osuđen sam na petnaest dana u Padinskoj skeli, zbog upisivanja dobrovoljaca za odlazak u Knin na Trgu Republike, i zbog potpisivanja peticije da se Kuća cveća iseli iz Beograda. To mi je stajalo u rešenju o kažnjavanju.
       U Padinskoj skeli, pošto ništa nisam radio, bio sam sve vreme u tom prijemnom sektoru. Šetao sam do mile volje satima, i na šetnji mi jednom priđe šef centra Ujedinjenih nacija za izbeglice koji se takođe nalazi u krugu i pozove me u kancelariju na kafu. Tamo se siti ispričamo i njega sutradan smene zbog toga. A meni promene maršrutu za šetnju.
       Osuđen sam zatim na po dvadeset i dvadeset i pet dana zatvora zbog mitinga pred Saveznom skupštinom i na Trgu Republike, koje je organizovao Mirko Jović. Samo tri dana pošto sam izašao iz Padinjaka, opet su me pokupili to da izdržavam. Posle dvadeset trećeg dana, zove upravnik i kaže da sam odlukom Ministarstva pravde pušten iz zatvora. Ja kažem, kako, ne može ministar pravde da me pušta. Ne može kod prekršajca ni pomilovanje. Upravnik mi objašnjava da me puštaju zbog dobrog vladanja. Ja, koji sam se najgore vladao, nisam živu silu tamo zarezivao ni za šta. Prvo odbijam, kreće natezanje. To sam, samo, pravio cirkus. Izašao bih ja ali ne mogu bez parade, razumete? Kao i ono štrajkovanje glađu, moram da napravim nešto što će se pamtiti, što će biti upečatljivo za sećanje.
       Dakle, na kraju se ipak pokupim i izađem. Već sam bio kandidovan za predsednika Republike iz zatvora, kao kandidat grupe građana. To je bio razlog da me puste ranije. Smešno je, valjda, bilo i njima - svako veče na televiziji objavljeni kandidati, prvi Vojislav Šešelj, a iz zatvora.
       Osude me sledeći put u septembru 1994. godine na mesec dana zatvora. Radoman Božović me vređao na sastanku šefova poslaničkih grupa, ja sam ustao, pljunuo ga i izašao. I to dva puta pljunuo. Lažni svedoci Milan Gajović iz Crne Gore i ovaj Neđo Šipovac iz Novog Sada, tvrdili su da sam nasrnuo na Božovića. Mesec dana sam dobio. Odmah su me odveli na izdržavanje, iako prekršajno narodni poslanik ne može da odgovara.
       Odveden sam u beogradski CZ, i tada sam imao specijalni tretman. To je mala kazna. Morao sam da budem slobodnjak. Nisam opasan za okolinu, nisam se bavio kriminalom, terorizmom. Smestili su me sa slobodnjacima, s tim što su oni svakog vikenda odlazili kući, a ja nisam. Ja sam bio pod posebnom prismotrom. Doduše, oni su radili a ja sam celi dan bio sam tamo, šetao hodnikom sto metara dugačkim i čitao, pisao...
       Nisu pokušavali da me nateraju da radim. Bili su srećni što ne pravim gužve. A ja sam se šalio. Učio sam druge robijaše da pevaju pesme protiv Miloševića: “Na banderi nasred Terazija visi Sloba, kuka milicija”, pa onda, “Ranković je ustao iz groba” i tako dalje, orio se Centralni zatvor.
       Lepo sam se ponašao prema zatvorskim stražarima ukoliko su se oni prema meni pristojno ponašali. Ako bi se neki nešto isprsio, pretio, onda više nije smeo ni da se pojavi. Jedino, kad mi je došao upravnik zatvora, sedeo sam u ćeliji, nešto čitao. I ništa, ne ustajem. On sa celom svitom došao i kaže: “Ja sam upravnik zatvora.” “Šta mene briga što si ti upravnik zatvora.” On meni persira a ja njemu na ti. Namerno. Kaže: “Hoćete li vi da ustanete?” “Neću”, odgovorim, “što bih ja tebi ustajao?” A on onda pokuša da smekša, kaže, “ja sam došao da vidim kakvi su vam uslovi, treba li vam nešto”. “Ništa mi” - kažem - “od tebe ne treba, a ni ti od mene ništa ne očekuj.” Tako se završio razgovor.
       Onda mi prikopčaju još tri meseca, zbog onog incidenta u Skupštini sa mikrofonom i polivanjem vodom. Preinačili su prvu uslovnu presudu na tri meseca bezuslovno. Na sam dan kad mi je isticala ova prekršajna kazna od mesec dana dolaze po mene da izađem iz zatvora i onda mi daju to rešenje na još tri meseca.
       To me nije iznenadilo. Očekivao sam to. Bio sam spreman. i još tri meseca. Za Novu godinu dolazi mi advokat Koprivica, razgovarao je sa upravnikom zatvora, nudi mi upravnik da odem kući na tri dana ali pod uslovom da ne pravim neke probleme u javnosti. Da, lepo, odem i dočekam Novu godinu pa da se vratim, pošto nisam nikad išao kući. Međutim, ja ga odmah izbacim, neću da razgovaram, ne pada mi na pamet. i tako, odbijem da odem tri dana kući preko Nove godine.
       U CZ-u sam tada bio u kolektivnom smeštaju. Imali smo veliku dnevnu sobu gde se gledao televizor, igrao se “riziko”. Tu sam naučio da igram “riziko” i svidela mi se ta igra. Pobeđivao sam. Igrao se i šah.
       U zatvoru su me tada svi zvali “vojvodo”.
       GNjILANE: Početkom juna 1995. godine u Gnjilanu se dogodio taj režirani sukob s policijom; lično ga je Badža sproveo, očekivali su da imamo mnogo oružja. Međutim, sve se opet svelo na prekršajne prijave zbog navodnog napada na policiju.
       Tada sam osuđen na dva meseca zatvora, Toma Nikolić i ja. Čitava grupa, nas desetak radikala, osuđeni smo na kazne od deset dana do dva meseca. Osoblje u gnjilanskom zatvoru imalo je vrlo korektan odnos s nama, nijednog problema nije bilo. Znam da sam odmah zahtevao da nam donesu televizor jer ga nije bilo, pa su doneli nama, ali su doneli i Albancima, tako da smo direktno uticali da se i njima poboljšaju uslovi robijanja.
       Jednom prilikom, bila je zatvorska šetnja, šetamo Toma Nikolić, Filip Stojanović, još neki koji su sa mnom tamo robijali i ja, i čujemo iz zgrade kako policija tuče nekog Albanca, verovatno kriminalca, ko zna zbog čega. On je na sav glas jaukao. Ja sam odmah demonstrativno prekinuo šetnju i počeo da vičem da prekinu s tim, da to ne sme da se dešava. I u jednom trenutku iz albanskih ćelija koje su gledale na dvorište - aplauz. Kao po nekoj komandi. A onda skandiranje “Vojo, vojvodo!” Ja sam to doživeo u gnjilanskom zatvoru. Pisale su neke albanske novine iz Prištine o tome svojevremeno.
       U principu, znači, sa Albancima zatvorenicima imali smo najkorektnije moguće odnose. Nama su naši prijatelji i porodice slali mnogo hrane, i tu hranu smo delili s njima, počastili bismo ih uvek.
       Upravnik je bio veoma dobar prema nama. Čak je puštao u posete ko god je hteo da dođe. Dolazili su naši aktivisti sa Kosova i Metohije. I onda ga smene. Prevremeno ga penzionišu i za zamenika mu postave dotadašnjeg načelnika straže. Taj, kad god je ulazio, jadnik, kad god je hteo sa mnom nešto da razgovara, sav je drhtao. Mesec dana po mom izlasku iz zatvora je umro, toliko se on zbog nečega mene bojao.
       HAŠKO SUĐENjE: Sada mi je važno samo da izborim status da se sam branim. To je jedino što ne bih mogao da podnesem, da mi oni nametnu advokata, da me spreče sam da se branim. Jer, to je vrlo opasno. Kad tamo imate advokata, sve je njemu prepušteno. Vama i ne dostavljaju dokumentaciju, nemate pojma šta se dešava. E, to ja ne smem da dozvolim.
       Očekujem da će proces dugo trajati. Oni će nastojati da me što duže izoluju, ali ću zato imati vremena da se temeljito pripremim i mislim da ću pobediti. Ubeđen sam. E, sad, izolovaće me više godina sa političke scene. Ne znam tačno koliko. A to im je i bio cilj. Oni će taj cilj da postignu ali ne verujem da me mogu sprečiti da pobedim.
      
       NIKOLA VRZIĆ
       (Kraj)