Razapeta između domaće javnosti, koja je listom protiv napada na Irak, i obaveza prema Vašingtonu, nova islamistička vlada pokušava da što bolje naplati svoje savezničke “usluge”. Što u novcu, što u ratnom plenu, oko koga se već uveliko cenka s Amerikom

      Kad su protekle subote u Ankari prebrojani glasovi poslanika turskog parlamenta, u Vašingtonu je zazvonilo na uzbunu: vladajući “umereni islamisti”, u čiju su lojalnost Amerikanci bili spremni da se zakunu, odbili su predlog da se u toj zemlji - favorizovanom američkom savezniku - privremeno stacionira još 62 000 američkih vojnika da bi otuda za koji dan krenuli u severni Irak...
       Iako imaju ubedljivu apsolutnu većinu u parlamentu, poslanici Partije pravde i napretka, sledbenici kontroverznog Taipa Erdogana i njemu potčinjenog premijera Abdulaga Gula, nisu u dovoljnom broju podržali predlog o kojem se turska vlada prethodno dogovorila s Amerikom, utanačivši vrlo visoku cenu za svoju uslugu, i nisu - kako je zvanično protumačeno - bili dovoljno disciplinovani prilikom glasanja. Naime, za predlog o stacioniranju američkih snaga neophodnih za invaziju na Irak glasalo je samo 264 od ukupno 550 poslanika (nedostajalo je tri glasa od ukupno prisutna 534), što znači da je gotovo stotinak poslanika vladajuće većine glasalo protiv, bilo uzdržano ili jednostavno napustilo parlament i otišlo kući pre glasanja...
      
       Više od novca
       Javno mnjenje u Turskoj je, iz razumljivih razloga, ogromnom većinom (90 odsto) protiv planiranog američkog napada na Irak i protiv bilo kakvog turskog učešća u tom ratu. Stoga je sasvim logično što i nacionalistički i populistički orijentisana vladajuća partija Taipa Erdogana, koja je pre četiri meseca odnela ubedljivu pobedu na parlamentarnim izborima, nije oduševljena ratničkim ambicijama svog najvažnijeg saveznika i zaštitnika, Amerike. Stoga je lukavi Erdogan sačinio prostu računicu: pošto bez Amerike ne može, a svog glavnog dobrotvora (koji je spreman da odreši kesu i podupre tursku bankrotiranu ekonomiju) i jedinog saveznika (koji je voljan da za račun Turske lobira u EU i NATO-u) nije u stanju da odgovori od planova za napad na Irak, preostaje mu jedino da svoj nevoljni pristanak da Americi pomogne u tom ratu što bolje unovči, a svu odgovornost za eventualne posledice rata, bar u očima domaće javnosti (“šta ću, morao sam”), svali na svoje ljute političke protivnike iz turskog vojnog vrha...
       Nova turska vlada je - shodno takvoj računici - odmah Vašingtonu ispostavila svoj račun i podužu listu svojih zahteva. I, Amerikanci su pristali na trgovinu: posle pregovora dugih skoro dva meseca Turcima je obećano gotovo 20 milijardi dolara, plus značajna vojna pomoć (rakete “patriot”, špijunski avion “avaks” i još ponešto) iz arsenala NATO-a, koju je Vašington na jedvite jade iskamčio od svojih evropskih saveznika... Istina, Turska je već u startu tražila da joj se za ustupanje dodatnih kopnenih baza za stacioniranje 62 000 američkih vojnika na putu za Irak (vazduhoplovna baza “Indžirlik” je već od ranije, na osnovu posebnog sporazuma, ustupljena Amerikancima) odobri prvenstveno velika suma “pomoći” u gotovom novcu, dok je Vašington uglavnom nudio kredite preko MMF-a i Svetske banke. Na kraju je, ipak, postignut kompromis - nešto u gotovom, resto na kredit...
       Ali, kad je finansijski aranžman sa Amerikom već bio utanačen, Turci su se dosetili da ispostave novi, za njih daleko važniji, zahtev: da se Kurdima u severnom Iraku, na ime nagrade za pomoć saveznicima u ratu protiv Sadama Huseina, ne obećava previše... Tražili su, naime, čvršće garancije od Amerike da će posle rata biti obavezno očuvan “teritorijalni integritet” i “celovitost” Iraka. I, povrh toga, da će Kurdi u severnom Iraku, koji već imaju između 70 i 100 hiljada ljudi pod oružjem, odmah po obaranju sadašnjeg režima u Bagdadu biti razoružani.
      
       Manevar i Kurdi
       Drugim rečima, za svoj pristanak da pomogne u svrgavanju Sadama Huseina Ankara je od Vašingtona unapred tražila čvrste garancije da se Kurdima u severnom Iraku ni po koju cenu ne obećava pravo na samostalnu državu. Jer, onda bi i Kurdi u Turskoj digli glavu i pokušali da se priključe toj novoj nezavisnoj kurdskoj državi.
       Kako je vreme odmicalo, postajalo je sve vidljivije da je u odnosima između Ankare i Vašingtona nešto “zapelo” oko posebnih turskih zahteva za dodatne garancije u Iraku. Koje Amerika nije htela, ili nije mogla da prihvati, jer je - na drugoj strani - morala nešto da obeća i iračkim Kurdima... Što samo potvrđuje da će konačan ishod glasanja u turskom parlamentu, uprkos svim uverevanjima zvaničnika u Ankari kako je reč o “demokratiji na delu”, uglavnom zavisiti od uspešnosti manevra da se dobije još malo vremena za cenkanje sa Vašingtonom.
       Istina, Turci iduće nedelje izlaze i na lokalne izbore, na kojima će Erdoganova partija ponovo pokušati da trijumfuje. Tom prilikom održaće se i dopunski parlamentarni izbori u nekoliko izbornih jedinica, na kojima će ovog puta i sam šef partije, Erdogan, biti kandidat za poslanika, s obzirom na to da mu jesenas (odlukom suda zbog “nacionalističkog ispada” i “jezika mržnje”) nije bilo dozvoljeno da se kandiduje. Odmah potom on će, verovatno, sesti i u premijersku fotelju, koju je samo privremeno zauzimao njegov zamenik Gul. Stoga je sasvim logično pretpostaviti da Erdogan, čovek velikih ambicija, kuje i dalekosežne planove, daleko izvan turskih granica, kalkulišući pri tom kako da što bolje naplati savezništvo i naklonost Amerike.
      
       STEVAN NIKŠIĆ