Beograd ne učestvuje u istorijskoj reprizi vojnog saveza koji se rekonstituiše u propagandne svrhe da bi podržao Ameriku u ratu protiv Iraka. U podeli na “staru” i “novu” Evropu, Srbija ostala “nešto između”

      Bugarski ministar odbrane iz Vašingtona je prošle nedelje kao trofej doneo vest da bi Amerikanci u znak zahvalnosti Sofiji mogli otvoriti četiri ili pet vojnih baza u Bugarskoj. Da Bugari ne sanjaju potvrdio je u ponedeljak general Džems Džons, glavnokomandujući američkih snaga u Evropi, koji je u Štutgartu obelodanio zamisao da se glavnina 78 000 američkih trupa iz Nemačke preseli na istok kontinenta (u Poljsku, Mađarsku, Bugarsku i Rumuniju). General Džons smatra da je budućnost NATO-a u Evropi u bazama poput kosovskog Bondstila: kasarne su od drveta, a hangari za helikoptere lako sklopivi. General je porekao da njegovi planovi imaju bilo kakve dodirne tačke sa trenutnom napetošću u transatlantskim odnosima i unutar NATO-a, mada je prošlog meseca svedočio pred Kongresom gde su pojedini članovi izričito zahtevali preseljavanje baza kako bi nemački kancelar Šreder bio kažnjen zbog protivljenja američkim ratnim planovima.
       Ako se Evropa danas deli na “staru” i “novu”, njena najnovija država opet je ostala negde između. Tek što su stali u red za prijem u za njih već gotovo mitske evropske integracije, Srbi otkrivaju da im nije komotno ni u jednom od dva tabora. “Stara” Evropa ih je bombardovala, a “nova” joj je u tome usrdno pomagala. I jedna i druga Evropa u Srbiji su sa viškom revnosti učestvovale u nečemu što je pre svega i u krajnjoj liniji bio američki rat protiv Srba i Miloševića. Srbi nisu slepi na današnje razlike između Pariza, Bona i Vašingtona, ali instinktivno ne veruju da se Evropa i Amerika povodom Iraka nadmeću u disciplini moralne superiornosti. U svetu postoji nemali broj onih koji veruju da je tu posredi velika bitka između miroljubive, multilateralne i rafinirane Evrope, s jedne strane, i ratoborne, izolacionistički nastrojene i drske Amerike, sa druge, ali Srbi nisu među takvima. Oni će lakše poverovati da su razlike između zapadnih saveznika i danas pre strateške nego moralne. Protekla decenija zarazila ih je političkim cinizmom.
      
       Posle morala
       Postoji još jedna vrsta međunarodne naivnosti kojoj Srbi više ne podležu. Nisu skloni da misle da se pametna međunarodna politika u zapaljivim regionima vodi tako što dobronamerni stranci prvo identifikuju dobre i loše momke, a tirane izdvoje u zasebnu kategoriju. Niti veruju da negde u masi čekaju bolji lideri koje će zahvalni narod na rukama doneti na vlast čim im Zapad pomogne da sruše tiranina. Na domaćem terenu su otkrili da stvari obično ne idu tako, i veoma su nepoverljivi prema liberalnim zapadnim intelektualcima kojima se čini da će selo spasiti time što će ga spaliti. Preko srpskih leđa je pojam humanitarne intervencije tako temeljito iskompromitovan da se Bušova administracija, kad je htela da objasni svetu šta tačno želi da postigne u Iraku, već u startu opredelila za ideološki i intelektualno pošteniji termin “promene režima”.
       Tu nelagodu i nepripadanje vladajućim taborima u međunarodnim relacijama srpske su vlasti javno artikulisale kao težnju Beograda da ostane “neutralan” u sukobu (Goran Svilanović i Zoran Đinđić), pri čemu se dalo osetiti da se željena neutralnost odnosi koliko na budući rat sa Irakom, toliko i na sadašnji sukob dve Evrope i jedne Amerike. (Podgorica se sa već prepoznatljivim odsustvom mere i stila zaletela u zagrljaj Vašingtonu, ali to je priča za sebe. Do te je mere irelevantna da je prošla ispod radara liberalne američke štampe, koja se ovih dana surovo narugala bugarskom udvorištvu.) Vojislav Koštunica odlučio se za gest: bio je “prezauzet” da otputuje u Vašington na godišnji kongresni molitveni doručak. Sličnu bojazan (da će posle molitve za doručak, za ručak biti poslužen rat) ispoljilo je još desetak šefova država i vlada koji su takođe izbegli da se pojave na tradicionalnom skupu, pa je broj prisutnih premijera i predsednika bio upola manji od uobičajenog.
      
       Slobo-Sadame
       To naravno ne znači da je Sofija politički pismenija ili veštija ili pokvarenija od Beograda, niti da srpski političari ne razumeju eventualne prednosti podrške Americi u trenutku koji moćni američki predsednik Buš očigledno u svakom pogledu smatra presudnim. Iz Vašingtona se, prema izvorima NIN-a, odskora Beogradu upućuju veoma tihi signali da bi opipljiva podrška (dozvola preletanja u svrhe bombardovanja) Americi u ovom času mogla na kraći rok da nadomesti čak i hapšenje Ratka Mladića. No srpskoj politici ne trebaju skupa istraživanja javnog mnenja da bi znala da javnost nije za bombardovanje Iraka. Mladi birači jesu godinama uzvikivali “Slobo Sadame”, populacija u proseku jeste manje sofisticirana i više rasistički raspoložena od stanovnika prosečne “stare” evropske države, ali to još ne znači da se Srbima ne prevrće stomak i ne steže srce kada bombe padaju na neku sirotinju čija je jedina krivica što ne ume ili ne sme da sruši diktatora. U Beogradu ni najveći cinik među ljudima, ni najveći pragmatik među političarima ne propoveda javno “rušenje režima” Sadama Huseina bombardovanjem. Upadljivo je da čak i oni koji su iz Vašingtona za vreme bombardovanja Srbije agitovali u prilog kopnene invazije, okupacije i denacifikacije Srbije, danas zaziru da isti lek javno propisuju protiv režima Sadama Huseina. Ljudi se u Srbiji sećaju da je prvo na njima ispitivana i uvežbavana tvrdnja da je narod “odgovoran za način koji se njime upravlja” i da je, prema tome, narod “odgovoran”, prvo zato što je glasao za Miloševića, onda i zato što ga nije sa vlasti svrgnuo silom, te se u tom smislu i ne može smatrati sasvim nevinim pred (odnosno pod) bombama.
       Srbi, opet, nisu masovno izašli da demonstriraju protiv napada SAD na Irak, ni kad je to gotovo ceo svet činio. Na poziv Žena u crnom u Beogradu se skupilo svega 200 ljudi, dok je u Zagrebu demonstriralo deset hiljada. Razlog za to ne može biti samo u manjku popularnosti organizatora, u manjku solidarnosti kod Srba ili u neverici da mogu da utiču na odluke jedine svetske supersile. U tome, uz tuce drugih razloga, možda ima i nešto loše savesti. Ovog puta, demonstracije na Zapadu, u zemljama čije će vlade slati vojnike ili političku podršku Amerikancima u Iraku, održavale su se pod motom “Ne u moje ime”. Građani su poručivali svojim vladama da im uskraćuju mandat za bombardovanje Iraka, odnosno da unapred odriču legitimitet njihovoj eventualnoj vojnoj akciji. Srbi pak ne mogu za sebe reći da su u prošloj deceniji koristili svaku priliku da Miloševiću, makar i bezuspešno, kroz građanski protest, javno saopšte da ne odobravaju sve metode koje je on koristio, makar se oni i sa nekim njegovim ciljevima na Kosovu i saglašavali. Miloševićeve snage znale su da proteraju celo selo u nastojanju da iz njega isteraju nekoliko terorista. U vreme bombardovanja Srbije i rata na Kosovu jedan vodeći američki novinar je sve svoje srpske poznanike, sve političare, umetnike i prolaznike koje je slučajne sretao, uredno pitao: Rade li srpske snage na Kosovu u vaše ime nešto čega se vi stidite? Od bombardovanja je prošlo blizu četiri godine, a Srbi još nisu našli vremena da na ovo pitanje pošteno i temeljito odgovore. Ne “Njujork tajmsu”, nego sami sebi.
       Mirovne demonstracije u svetu, nadalje, podstiče opravdana bojazan da se Amerika sprema da u ratu protiv Iraka, u skladu sa svojom postvijetnamskom ratnom doktrinom, nastupi s ogromnom silom, po svemu daleko nadmoćnijom sili kojom raspolaže neprijatelj. Srbi su, dok su mogli, vojnički slično postupali, i njihovi vojni komandanti su, između ostalog, i zato završavali na optužnicama Haškog tribunala. Nema na svetu suda koji bi optužio generala Majkla Šorta koji je prve noći hteo da “pogasi svetla” u Beogradu jer su ga nervirali građani, njihovi koncerti na otvorenom i njihova “odbrana mostova”. Ovde za Srbe linija postaje krivudava: crta razdvajanja ide između ljudi, ali i kroz njih, bili oni Srbi ili Amerikanci. Te dileme nisu ni vojno ni moralno lake i jednostavne, niti ih je lako iskazati u sloganima od po nekoliko slogova. Udarac prekomernom silom je opravdan sa stanovišta zaštite bezbednosti sopstvenih snaga, ali te snage se ne smeju štititi nauštrb kolateralnih civilnih žrtava u protivničkim redovima. Neko će za to na međunarodni sud za ratne zločine, a neko je već za takvu eventualnost zaključio međudržavni ugovor i unapred dobio imunitet. Srbi su u protekloj deceniji sa političkom nevinošću izgubili i sposobnost da veruju u kristalno jasne i moralno nesporne predstave o svetu. Imaju nov problem identiteta: sebe su do sada doživljavali kao žrtve, ili čak kao herojske žrtve, ali su u međuvremenu naučili da se identifikuju sa dilemom vojnika kojima je naređeno da zauzmu grad i koji bi hteli, ne da herojski poginu, već da nateraju drugu stranu da herojski gine umesto njih.
      
       Tomahavk
       Vlast u Srbiji se, dakle, nadasve oprezno kloni pomena iračkog rata (propuštajući obroke, ako treba), pa mladi u Srbiji zapravo i nemaju kome da poručuju da “u njihovo ime” ne sme pružati podršku invaziji Iraka. Primeri iz geopolitičkog komšiluka u stvari i nisu tako inspirativni kako bi se na prvi pogled moglo zaključiti. Veton Suroi, koji u kosovskoj albanskoj eliti važi za prosvećenog liberalnog intelektualca, obraćao se ovih dana svetskoj javnosti u “Internešenel herald tribjunu” tvrdnjom da je bombardovanje Kosova na delu “pokazalo” da nije tačna mirovna parola da “bombe ne mogu doneti demokratiju”. Sarajevski uvodničari su pak protiv bombardovanja Iraka: “Bar mi znamo šta su agresija i rat”, tumači ovog utorka “Oslobođenje”, u kojem je protivljenje bombardovanju kao instrumentu za uspostavljanje demokratije u iračkom slučaju objašnjavano i time da BiH posle svog ratnog užasa ne “može navijati za bilo kakav rat”. U Beogradu, međutim, još živi sećanje na pisanje jednog sarajevskog magazina iz marta 1999. godine, koji je čitaocima preneo egzaltaciju sarajevskog taksiste u noći u kojoj su počele da padaju bombe na Beograd: “Eh, da mi se večeras rađa drugi sin, dao bih mu ime Tomahavk”.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ