Ušao je u politiku, osnovao nacionalboljševičku partiju, propoveda “levi radikalizam”... Trenutno u zatvoru očekuje da sud donese presudu

      Da li je Eduarad Limonov (našoj javnosti poznat po romanu “To sam ja, Edička”, i još više po fotografiji na kojoj iz automata puca na Sarajevo) dobar, genijalan, ili savim loš pisac - teško je od ruske literarne javnosti dobiti jednoznačan odgovor. Ali da nezasluženo već dve godine leži u zatvoru i čeka da sud donese presudu (preti mu kazna od 14 godina), u tome su svi jednodušni.
       Oni koji pamte mladog razbarušenog buntovnika što je ne tako davno posetio Beograd i tadašnju Bosnu i Hercegovinu, ne bi nikako prepoznali dugokosog sedog, mršavog starca, kakvog smo nedavno videli na televizijskom snimku sa suđenja...
       Pošto je u jednoj kućici u Saratovu pronađeno nekoliko pušaka i pištolja, a u partijskom listu “Limonka” objavljen niz tekstova među kojima i “Crni spisak naroda”, u kojem se narodi dele na dobre i loše i govori o kolektivnoj krivici, a u tekstu “Limonka kod Hrvata” tvrdi da su Hrvati krvoločan narod, Limonov je optužen “za posedovanje oružja, pozivanje na nasilnu promenu državnog uređenja, pokušaj nezakonitog formiranja oružanih grupa spremnih za terorističke akcije...” Zajedno s njim u zatvoru su i njegovi saradnici iz “Limonke”, koja je najpre zabranjena, pa onda ipak “oslobođena”.
       U zatvorskim uslovima, koji su od nezaustavljivog mangupa i huligana napravili starca, Limonov je napisao i objavio nekoliko knjiga, a njihovoj prodaji nesumnjivo je doprinela činjenica da pisac leži u tamnici - sve su za vrlo kratko vreme postale bestseleri.
       Svoje delovanje, naravno, ne smatra ekstremističkim - “Na Zapadu bi”- rekao je na suđenju - “naše mesto bilo između ‘zelenih’ i Amnestdž International, bili bismo legalna i realna politička snaga... naša krivica je u tome što smo postali suviše jaki. Optužuju nas da smo pripremali zaveru... mi nismo prestupnici, već pošteni ruski patrioti...”
       U ruskoj književnosti pojavio se kao pesnik i buntovnik, mnogo pre “Edičke”. Kad je, kao emigrant, Limonov došao u Ameriku, Brodski je pročitao njegove stihove i bio oduševljen njima. Pomogao mu je da ih objavi. Mladi pesnik je ubrzo shvatio da se od poezije ne živi, pa je prešao na prozu. Hteo je da oseti život, da doživi sve ono što mnogi saznaju iz filmova i literature. Egocentričan, provokativan, uvek piše o sebi, ubedljiv i mnogo zanimljiviji kad govori o patnji nego kad je zadovoljan sobom. Jurio je po svetu, gurao glavu u sam pakao ne štedeći ni sebe ni druge. Možda je i pucanj na Sarajevo deo te želje da se bude uvek tamo gde gori. O posledicama nikad nije razmišljao. Želeo je da od života zgrabi sve što može i za to mu svet knjige nije bio dovoljan. Ušao je u politiku, osnovao nacionalboljševičku partiju, propoveda “levi radikalizam”... Trenutno u zatvoru očekuje da sud donese presudu.
       Ovih dana napunio je 60 godina. Takvi “jubileji” se u ruskim sredstvima informisanja redovno obeležavaju. Najpoznatiji savremeni politički zatvorenik nije izuzetak. “Nezavisimaja gazeta” je svoj redovni književni dodatak gotovo u celosti posvetila njemu; u jednoj prestižnoj knjižari predstavljena je njegova nova knjiga; u Centralnom domu književnika održano je književno veče. U prepunoj sali “držao je banku” Vladimir Žirinovski koji ga je nazvao Lenjinom našeg doba. Učestvovali su i pisci i političari slične provenijencije. Ipak, suština svih izlaganja bila je da verbalni delikt više ne postoji nigde u svetu i da “nijedna knjiga, ni pesma, ne vrede nijednog minuta zatvora”. I još: “Zapaljive reči, molba da mu se dopusti da puca iz prave puške - sve je to zapravo nezavršeno petarpanovsko detinjstvo. Pisac na to ima pravo. Država koja ga je zbog toga optužila, nema. Ona mora uvek da bude - odrasla.”
       Pesnik, ili bandit? Da ga nisu uhapsili, bio bi egzotika ogromnih ruskih prostora. U zatvoru je postao mučenik. I ma kako se proces završio - on će to u svesti svojih savremenika, bez obzira na njihov odnos prema njegovim knjigama, i ostati.
      
       LJUBINKA MILINČIĆ
      

Rekli su o Limonovu Aleksandar Genis, pisac koji je iz Njujorka nedavno uputio pismo vlasti u kojem traži slobodu za književnika:        “Kao pesnik futurističke provenijencije, Limonov je zanimljiviji od prozaika. Iscrpevši najživopisnije egzotične pojedinosti svoje biografije, Limonov se uputio u potragu za novim materijalom. Upravo tako se, čini mi se, mogu objasniti njegove avanture. Što se njegove neknjiževne delatnosti tiče, o njoj ne želim da govorim ružno jer je u zatvoru, a dobro nemam šta da kažem.”        Viktor Jerofejev, književni kritičar i pisac, takođe je svojevremeno pisao o “slučaju Limonov”:        “Limonov - pisac i Limonov - političar predstavljaju jednu celinu. Pisac u njemu veoma dobro vidi šta se dešava u okolini, a političar u njemu vrlo loše zaključuje. Uvek je u svojim delima pevao pesme protesta - najpre seksualnog, potom - boljševičkog. I uvek se u njemu krio sužanj - najpre u moskovskom podzemlju šezdesetih i sedamdesetih godina gde je šio pantalone, a onda u zatvoru Lefortovo gde se sada nalazi.        Limonov je bezuslovno talentovan i sasvim sigurno jedan od najboljih pisaca savremene Rusije. To što on sedi u zatvoru - sramota je i za vlast i za njegove prijatelje.        Mihail Ljubimov, eksobaveštajac, pisac:        “Limonov je neobična ličnost, i čini se veliki romantičar. Kao pisac mi se ne dopada, piše dosadno, prosto, ipak smatram da je bolji od čitave te nove demokratske gomile - Peljevina, Sorokina... Čak i Bitova. Smatram da nevin sedi u zatvoru.”