Ako se sudi po početku, festival je uspeo uprkos krađi kopija dva filma

      Pre tri godine u San Sebastijanu, primajući nagradu “Donostia” za životno delo, ser Majkl Kejn mi je, u ekskluzivnom intervjuu za NIN, rekao kako ubuduće neće igrati mnogo i po svaku cenu a, pre svega, neće ići “ispod glavne uloge”. Tom prilikom naveo je pet-šest filmova koje ima u planu dodavši da se najviše raduje snimanju “Tihog Amerikanca” i to zbog reditelja Filipa Nojsa. Jednog od (po njemu) danas najboljih u svetu. Fest 2003. kao da, ‘ajmo reći, misli isto...
       Ne samo da je otvoren tom špijunsko-ratnom melodramom rađenom prema istoimenom romanu Grejema Grina, već je na svom programu imao još jedan (i to odličan film) Filipa Nojsa - “Dugo putovanje kući”. I žanrovski i na svaki drugi način to su različiti filmovi koji, ipak, imaju zajedničku karakteristiku: savršenu fotografiju majstora najvišeg ranga Kristofera Dojla. “Tihi Amerikanac” je ponajviše love-stordž (u trouglu) između lenjog britanskog dopisnika u Sajgonu, već u odmaklim godinama, i mlade i lepe Vijetnamke koji uživaju u kolonijalnom luksuzu ne hajući mnogo da rat uveliko kuca na vrata sve dok se u igru ne ubacuje treća osoba, navodno američki lekar, u stvari agent CIA. Sasvim solidan film (ser Majkl Kejn nominovan je za Oskara upravo za ulogu u tom ostvarenju) za početak festivala, tim pre što u ovim vrućim političkim vremenima upire prstom, ne previše doduše, u američku spoljnu politiku koja hara svetom, sve u ime ljudskih prava i ostalih poštapalica.
      
       Neočekivan poklon
       Drugi pak film Filipa Nojsa, “Dugo putovanje kući”, suštinski problematizuje status Aboridžina u zapadnoj Australiji sredinom prošlog veka, kad su oni, smatrani nepoželjnim melezima (baš kao, uostalom, i dan-danas) gurani tada u kampove, a pojedini, nešto belji, izdvajani i spajani s belcima da bi im se “krv izmešala” čime se dobijala nova, bolja rasa. Film je zasnovan na istinitoj ispovesti, odnosno knjizi jedne od tih žena koja je, u četrnaestoj godini, uspela da sa dve svoje mlađe sestre pobegne iz jednog od tih, praktično, konclogora: prepešačile su oko hiljadu kilometara da bi se vratile kući, majci. “Dugo putovanje kući” je izuzetno dirljivo ostvarenje, ono baš za dugo pamćenje: dokazuje, još jednom, da većeg licemerja od engleskog nema. Još kad vam ga dočara jedan Kenet Brana!
       Ceremonija otvaranja Festa 2003. bila je (prilično) spektakularna, pa i vesela: besparica i izjalovljene nade ovde su dotukle mnoge (lakoverne) duše pa nam i ne treba mnogo sjaja da očas poverujemo kako je život, ipak, lep. Kao prvo, zahvaljujući mladom Stefanu Arsenijeviću, setili smo se i da postoji nešto što se zove - pobeda. Dečko je tiho otišao u Berlin sa svojim petnaestominutnim filmom “Atorzija” snimljenim prema scenariju Abdulaha Sidrana, pametnog i plemenitog Sidrana, a vratio se sa Zlatnim medvedom. Tras, pun pogodak! I taj film i mladi Stefan Arsenijević bili su specijalni poklon, ako hoćete i veliki poen, na otvaranju ovogodišnjeg festivala. Došli su mu, Festu 2003, kao kec na jedanaest. Ali i svima nama. Pa, onda, Šarl Aznavur, lično!
       Nekada, u davna vremena, pevao je Aznavur u Beogradu, tada su francuske šansone vodile za prsa ispred rokenrola. Sada je stari Aznavur došao u Beograd kao glumac u filmu Atoma Egojana “Ararat”. Tu imamo “film u filmu”, snimanje epske rekonstrukcije turskog genocida nad Jermenima 1915. i, paralelno, savremenu priču o ukrštanju puteva dve razdvojene porodice, pokušajima da nađu istinu o svom poreklu i želji da se pomire. “Ararat” gotovo da nije promašio nijedan veći festival u svetu u protekloj sezoni, premijerno je prikazan na poslednjem Kanu, ali ga nagrade nisu htele, s razlogom. Izuzev u Kanadi: Atom Egojan je Kanađanin jermenskog porekla.
       Za razliku, recimo, od filma “Sve o Šmitu” Aleksandra Pejna, u kom briljira Džek Nikolson u naslovnoj ulozi. Taj film je zapravo jedna duga (125 minuta) monodrama Velikog Džeka, u filmu našminkanog tako da izgleda stariji nego što jeste, oronuo tip sasvim, pri tom baksuz i samotnjak, rečju mizantrop, kojeg će tek slučajno započeta prepiska s nekim klincem iz Afrike probuditi iz penzionerskog sivila: on, najzad, nalazi nekog kome može da ponudi svoju ljubav, svoje brige, kome može da se ispoveda bez bojazni da bi bio loše shvaćen. Razni su putevi gospodnji. Ili, čovek nikad ne zna ko će mu ukrasti srce taman i kada je uveren da su mu ama sve emocije presušile. U noći dodele Oskara navijajte za Džeka Nikolsona koji je od male priče stvorio veliki film.
       Zatim “Čikago” Roba Maršala, mjuzikl koji je tako savršeno urađen te puni li puni blagajne po svetu, čak i tamo gde taj žanr nije na posebnoj ceni. Rene, Ketrin i Gir u akciji, igrajući sve u šesnaest, samo da ih gledate otvorenih usta. Trideset godina je prošlo otkako je legendarni Bob Fosi napisao “Čikago”, mnogo je on igran na američkim pozorišnim scenama, a Rob Maršal, jedan od najbližih saradnika Fosija, budan je sanjao sve te decenije ekranizaciju “Čikaga”. To je rekao u Berlinu. Konačno mu je pošlo za rukom prošle godine i, kao što vidimo, strpljenje se uvek isplati. U žargonu filmskih ljudi, bolje upakovan film od “Čikaga” skoro nije viđen.
       U prvim danima festivala prikazan je i film “Pijanista” Romana Polanskog o Varšavskom getu. Da čuda postoje, to vam je primer. Nikom se (na poslednjem Kanskom festivalu) nije posebno svideo: dug, konvencionalno rađen, očajna gluma na čelu sa Adrijenom Brodijem koji sve vreme ima isti, prazan izraz lica, bez misli i osećaja... Ipak, taj film osvojio je, najpre, Zlatnu palmu (ali i sasvim mlaku reakciju novinara, pa i zvižduke) da bi potom, redom, kao iz najlepših snova, gomilao francuske Cezare, britanske Bafte, američke nominacije za Oskara. O čemu se radi? Da li grešimo, da li je “Pijanista” ipak dobar film? Činjenica jeste da “Pijanista” pripada najskupljim evropskim filmovima poslednjih godina, činjenica jeste da je Polanski život proveo želeći da snimi takav jedan film upravo zato što je nacizam osetio na sopstvenoj koži, majka mu je umrla u Aušvicu. Znači, svi aduti, ozbiljni i tužni, tu su u igri, i to na prvu loptu, pa valjda zato toliko dobijaju. Valjda.
      
       Ruski “Kum”
       Zanimljiv je, na svoj način, film “Tajkun” Pavela Lungina, ruska varijanta “Kuma”. Nama, vala, naročito: da se promene neka imena ljudi, ulica i magistrala, eto filma o Srbiji danas, Srbiji u kojoj je kao kriminal zvanično u padu. Malo morgen.
       Nije uopšte vest da je Džulijen Mor, verovatno, vodeća glumica u svetu. O tome svedoče i njene, čak, dve nominacije za Oskara. Jedna za (navodno) sporednu ulogu u filmu Stivena Daldrija “Časovi” i druga za glavnu ulogu u filmu “Daleko od raja” Toda Hejnsa čija je kopija ukradena što jeste skandal za Fest, ali se veruje da će taj film biti, ipak, prikazan. Jer, oba treba videti, i zbog nje, i zbog nje... U njima Džulijen Mor igra finu američku domaćicu iz godina pedesetih prošlog veka. Samo toliko da kažemo, kao intrigu, nagradiće ona već vašu radoznalost, i to bogato, u oba filma. Baš kao i Ed Haris u “Časovima”, najboljem filmu Festa 2003. Nije uzalud da se prisetimo kako je Pol Tomas Anderson lansirao Džulijen Mor svojim glasovitim filmom “Magnolija”. Sada smo (opet) videli ono što je on, ionako, tvrdio: da Džulijen Mor sve može i ume, da ima lice koje svaku nijansu raspoloženja izražava. Na ovogodišnjem festivalu Pol Tomas Anderson nam se, međutim, predstavlja u drugačijem izdanju i bez Džulijen Mor. Reč je o nepretencioznom, gotovo “malom” filmu, “Opijeni ljubavlju”, sa Adamom Sendlerom i Emom Tompson, izuzetno simpatičnoj komediji o frustracijama i potrebi da se voli, novom žanru za ovog mračnog režisera. Talentovan čovek.
       Opet, “25. sat” Spajka Lija hoće previše: da kroz opširnu priču o tri drugara, od kojih jedan, Edvard Norton, odlazi u zatvor, uzdrma svet prizorima “velike nule”, zgarišta na kom su se nekada uzdizale njujorške “bliznakinje”, ali jedno s drugim nema nikakve veze osim što se sve dešava u Njujorku. No, dobro, Spajk Li ima buntovnu prirodu koju neguje. On je, uostalom, jedan od autora filma “Deset minuta stariji”, ostvarenja koje je snimljeno upravo da pokaže užas 11. septembra. Prikazano je premijerno, takođe, na poslednjem Kanu: iznenađujuće pomalo, ali od dvojice Njujorčana, Spajka Lija i Džima Džarmuša, eho tog događaja neuporedivo bolje su, recimo, dočarali Samira Makmalbaf i, naročito, Čen Kajge. Ili, ako hoćete, prva i poslednja priča tog omnibusa.
       A Stiven Spilberg? Svakako vredi pogledati njegov poslednji film “Uhvati me ako možeš” sa Leonardom di Kaprijem i Tomom Henksom o prevarantu, autentičnoj ličnosti, koji je pedesetih godina prošlog veka bajno zamajavao Ameriku. Već i zbog toga što najslavniji reditelj sveta uvek ume da priči, ma kojoj priči, da i ljudsku dimenziju, ljudski sadržaj, dublji smisao, da vas, jedostavno, emocionalno pokrene.
       Što se gostiju Festa 2003. tiče, evo tih imena: Ana Muglalis, Do Ti Hai Jen, Kvan Hai, Janez Kovič, Filip Robar Dorin, Tomas Krečman, Majkl Kolgan, Stefan Kitanov, Kosta Bikov, Kolja Saksida, Manca Dora, Primož Bezjak, Danijel Hočevar, Damjan Kozole, Peter Musevski, Vladimir Torbica, Peni Panajotopulu, Ali Reza Amini, Robert Fišer, Peter Metler, Merten Torsten, Tajfun Pirselimoglu, Hans Cišler, Klaus Grunberg, Kristijan Mungiu, Aurel Balasu... Ali i, za kraj, Ken Rasel, stari i pomalo zaboravljeni Ken Rasel. Lepo.
      
       JASMINA LEKIĆ