Iako građani Zemun polja drame, a sva je, tužna prilika da i mnogi drugi Beograđani neće biti oduševljeni, uklanjanje nehigijenskih i izgradnja higijenskih naselja, takozvanih socijalnih stanova, kažu, mora da uspe. Jer, Beograd je metropola

      Munjevito sastavljeni krizni štab Mesne zajednice Zemun polje iskezio je zube i na blokiranom autoputu poručio gradskim vlastima da dalje neće moći. Neće moći da se Romi iz centra Beograda presele u još bez temelja, ali najavljene “socijalne stanove” u lokalnom Kamendinu. Neće moći da se napravi geto, dok oni sami, a kamoli zemunski Romi, vapiju za boljim gradskim prevozom, zelenim površinama, sportskim terenima i dečjim igralištima.
       Delegacija Skupštine Beograda, pojačana saveznim ministrom za nacionalne i etničke zajednice Rasimom Ljajićem, prvi put u kraćoj istoriji Zemun polja, posetila je besne sugrađane kako bi im što pre objasnila da su sve pogrešno razumeli. U budućem naselju niti će biti samo Roma, niti će tamo biti smešteni svi Romi beogradski. Osim u tri centrale opštine, Starom gradu, Vračaru i Dorćolu, gde su, uzgred, neraščišćeni imovinsko-pravni odnosi otežana okolnost, slični objekti biće podignuti na još 57 lokacija. “Neću da verujem da to jeste priča o rasizmu. Sigurna sam da se ovde radi o nerazumevanju, neinformisanosti građana Zemuna o tome šta je naš plan”, kaže gradonačelnica Radmila Hrustanović, ne poričući odgovornost Skupštine grada za ovu igru gluvih telefona.
      
       Limena muzika
       Incident u Zemun polju verovatno bi izazvao glasniji odjek u javnosti da Srbija, naročito Beograd, inače nema problema s odnosom prema Romima kao što ih ima, još kako. Počev od drastičnog primera, ubistva malog Duška Jovanovića do veoma rasprostranjenog i svakodnevnog što ignorisanja, što otvorenog prezira prema Romima na koje se blagonaklono gleda samo dok duvaju u lim, ili glume u Kusturičinim filmovima. Uostalom, nije li reč “cigančenje” dovoljno opasan pokazatelj našeg stava, ako se ima u vidu da smo time jednoj manjini dali trajno karakterno obeležje?
       A Romi su, hteli mi ili ne hteli, naši, trebalo bi biti, ravnopravni sugrađani. Prema preliminarnim podacima poslednjeg popisa, u Srbiji ih je registrovano oko 107 000, mada će njihovi predstavnici tvrditi da ih ima bar šest, sedam puta više (manje ih je, kažu, na papiru, pošto se nisu svi odazvali, a i oni koji jesu prikrili su poreklo). U 102 beogradska nehigijenska naselja (593 u celoj Srbiji), većinu od procenjenih 60 000 stanovnika, što mu dođe kao veća opština u unutrašnjosti, čine upravo Romi, iako će gradonačelnica pomenuti i “stare i ostavljene, nezaposlene, invalide...”.
       I gde žive? U instant-domovima, slamovima, donekle trajnijim “ciganmalama” (takođe opasna reč!) poput Malog Leskovca na Karaburmi, spavaju u kartonkama, jedu u betonjerkama, bez vode i struje, ili sa jednom “nelegalnom” sijalicom po porodici i vodom tu odma’, iza tri susedna ćoška. “Ne postoji najgore naselje. Svako je najgore”, kaže Hrustanović i naglašava da je najveći broj njih stvoren u poslednjih deset godina, te da se nijedna vlast njima nije ozbiljno pozabavila. Sad je došlo vreme za naplatu: “Beograd, koliko god to zvučalo kao fraza, mora da bude jedan pristojan grad. A u jednom pristojnom gradu ne mogu da postoje nehigijenska naselja koja ne zadovoljavaju ni minimum životnih potreba.”
       Dakle, zamisao, tj. ozbiljan, “duboko human” projekat, urađen po svetskim i evropskim standardima (Savet Evrope grmi i po ovom pitanju), jeste da se uski centar grada očisti od socijalnih zdanja. Nema ih ni u jednoj svetskoj metropoli. Drugo, osim građevinskog dela posla, u paketu je i socijalni deo, rad na socijalizaciji naših komšija nedovoljno integrisanih u društvo. Jer, problem je višeslojan, pa otuda i projekat Skupštine Beograda čija je cena procenjena na 12 miliona evra (donacija nema, traže se).
       Izgradnja planiranih pet hiljada stanova, sa zajedničkim toaletima i prostorijama za dnevni i boravak dece, trebalo bi da bude završena u narednih nekoliko godina. Od njih će se, pored plaćanja komunalija, tražiti i aktivan društveni stav, saradnja sa stručnim ekipama koje će brinuti o stanarima: “Oni građani kojima grad bude na neki način obezbedio minimalne uslove života moraće da rade, da se edukuju, deca da uče srpski jezik (već je traženo učenje romskog jezika, što nema veze s gradom, nego s Ministarstvom prosvete - prim. aut.) i neće imati pravo da u te stanove prime nikoga drugog.” Da, grad će se brinuti samo o onima koji imaju zabeleženo prebivalište u Beogradu. I o izbeglicama. Ostali će, valjda, morati da se vrate tamo odakle su došli, ili da se snađu na neki od načina.
       “Želela bih da građani Beograda shvate da ovo nije samo priča o Romima, samo o nehigijenskim naseljima, ovo je podizanje opšteg nivoa standarda življenja u gradu Beogradu”, kaže prva dama, negirajući tumačenja o getoizaciji: “To neće biti geto, pošto ćemo im mi pomoći da se uključe u aktuelni život.” Za početak, Kamendin je “prošao” Izvršni odbor, dokumentacija je, kategorična je gradonačelnica, potpuno čista (uključujući i uspešno okončane razgovore s Institutom za kukuruz, čiji se atar zahvata) i trebalo bi da zaživi do kraja ove godine. Ostale lokacije “nisu profesionalno sažvakane” i zato se o njima još ne govori. Niti je, izgleda, posle iskustva u Zemun polju, dobro da se govori unapred. “Ja znam da će biti određenih otpora u Beogradu, ali mi ovu priču moramo da završimo. Prosto, ne možemo da imamo grad s nehigijenskim naseljima. Tačka!”
      
       Specijalni tretman
       Dragoljub Acković, član Svetskog parlamenta Roma, prenosi poruku Roma veoma zadovoljnih idejom o izgradnji “higijenskih” naselja. Mada, prenosi i žalbe na reakcije sugrađana, na potpisivanje peticije u Zemun polju i ostale ispade za koje kivni tvrde da nisu rasni. Romi su zadovoljni, nastavlja Acković, i zato što će im grad pomoći da pronađu posao: njih 80 posto je bez posla, ako ne računamo zanimanje “sakupljača sekundarnih sirovina”. “Svi koji imaju mogućnost se zapošljavaju”, opovrgava Acković naovode po kojima Romi neće da rade.
       Gradonačelnica je, međutim, nedavno imala takav slučaj: u Gradskoj čistoći našla je posao za četvoricu, ali se oni sutradan nisu pojavili na poslu. S tim u vezi, ona napominje i pojavu zloupotrebe priča o rasizmu “i s druge strane”, zbog kojih su im stizale i opomene od međunarodne zajednice. Acković, pak, podseća na primer da u Gradskoj čistoći isti tretman ima Srbin s četiri razreda osnovne i Rom sa završenom srednjom školom.
       Potpredsednik vlade Srbije Žarko Korać, kome i ovaj sektor na republičkom nivou pada u opis radnog mesta, kaže da je odnos prema Romima, znači, i buna u Zemun polju, sasvim očigledno naš veliki problem (plus grafiti, plus vređanja, plus tuče, plus prebijanja do smrti...). On, psiholog po zanimanju, ističe opasnu psihološku pojavu koja se stručnim jezikom zove “teorija opravdane reputacije”, a koja je celu debatu uplela u vrzino kolo teških odgovora: da li su Romi takvi kakvi su, kao narod, kolektivitet, ili smo mi doprineli njihovoj marginalizaciji. Činjenica je stara da su Romi gotovo svugde, pa i kod nas, na ivicama društvene zajednice: “Siguran sam da 95 odsto Beograđana nikada nije ni videlo to naselje u Zemun polju.” Potpredsednik vlade smatra da se mora krenuti s velikom kampanjom, širokom akcijom razbijanja strahova, predrasuda i stereotipa kojima će se podstaći bolja integracija Roma u društvo.
      
       Evropska bolest
       Pitanje Roma, da ponovimo, nije samo problem Srbije. Naime, smatra se da cela Evropa, pogotovo centralna, pati od “romske bolesti”: među njima je najviše siromašnih, najviše nezaposlenih. A recept podizanja favela, tj. uvođenje “socijalnog, minimalnog stanovanja” nije srpski izum. Isproban je i u Češkoj koja je muku mučila s pitanjem Roma otkako su komunisti otišli s vlasti i otkako su građani počeli da negoduju i skinsi da divljaju (Roma u Češkoj zvanično ima 150 000; njihov status bio je veliki kamen spoticanja u nameri Praga da se upiše u EU). Otpor podizanju “higijenskih” naseobina bio je toliki da je država s nekima morala oštro da se obračuna, pa i da hapsi.
       Govoreći o Evropi, valja reći i da naših Roma najviše ima u Nemačkoj, između 30 i 50 hiljada, i da većina njih tamo nema papire. Korać se priseća njegovog ne tako davnog boravka s premijerom Đinđićem u Frankfurtu, kada ga je obezbeđenje hotela gde se održavao visoki skup, pozvalo da smiri srpske Rome koji su demonstrirali na ulazu, tražeći da se ne vrate u Srbiju. (Građani Zemun polja takođe strahuju da će svi Romi povratnici iz Nemačke biti smešteni u Kamendinu.)
       Do sada smo potpisali 11 sporazuma o vraćanju azilanata, s Nemačkom još 1996. godine. Ali, uprkos povremenim packama, molbama i zahtevima Nemaca, povratak se odlaže dok se prilike kod nas ne stabilizuju. Rasim Ljajić kaže za NIN da su krajem prošle godine ponovo uspeli da odlože “repatrijaciju” budući da i dalje nemamo smeštajnih kapaciteta za ponovnu dobrodošlicu. Tim pre što je opet dobar deo naših Roma u Nemačkoj došao s Kosova, gde se ne mogu (svi) vratiti. Niti mogu svi u Beograd, kako bi, naravno, hteli.
       Ministar kaže i da je Evropska unija svojevremeno izdvojila milijardu i po dolara za planove integracije Roma u bližem regionu (Mađarska, Bugarska, Rumunija...). No, svi su propali, što zbog poslovično loše organizacije Roma, što zbog silnih nevladinih organizacija niklih posle slanja novca, a koje su, uobičajeno, samo pojele pare. Toga treba i mi da se pazimo. Ipak, “za ove dve godine, za Rome je učinjeno više nego ikada ranije”. Ljajić veruje i da jedino institucionalna borba može dati rezultate, pod uslovom da i druga strana pokaže više odgovornosti: “Reč je o ‘dvosmernoj ulici’.” Sprema se i nacionalni plan integracije Roma, čija se implementacija očekuje ove godine (pored Saveznog ministarstva nacionalnih i etničkih zajednica, učestvovaće i eksperti OEBS-a za koje je njihova centrala izdvojila 80 000 evra, dok našima ništa nije poslato).
       Jasno je, znači, svima da će se na pitanje Roma odgovarati sporo i sa zamuckivanjem. U tome nećemo biti ni prvi ni poslednji. Ali, to, svejedno, ne znači da u startu treba da odustanemo, blagoglagoljivo mislimo na njih samo uz pesmu, “Đurđevdan”, a da u međuvremenu formiramo krizne štabove, žalimo se na ionako malo zelenila i prevoz koji nikada neće biti dovoljno dobar. Najpre, ne treba zaboraviti da će Kamendin za mnoge biti Kamelot. I da je Beograd metropola.
       ANA VUČKOVIĆ
      

Pomeranje ka gradovima Za potrebe Saveznog ministarstva nacionalnih i etničkih zajednica, Centar za istraživanje etniciteta uradio je istraživanje o romskim naseljima, uslovima života i mogućnostima integracije Roma u Srbiji. Prenosimo delove:        - uočena je blaga inklinacija Roma da se nastanjuju u gradovima: u ruralnim sredinama evidentirano je 44,8 odsto romskih naselja od kojih je 21,7 odsto seoskih, a 23,1 su mahale u selima s mešovitom nacionalnom strukturom; u gradovima je podignuto 52,7 odsto romskih naselja za više od 15 porodica        - u Beogradu se dve trećine romskih naselja nalazi u gradskim opštinama, najviše na Paliluli        - u Srbiji je 28 odsto naselja nastalo planski, 34,6 podignuto je bespravno, a 35,4 odsto naselja se bespravno proširilo oko plansko podignutog jezgra naselja        - prema kriterijumu uređenosti, čak 43,5 odsto romskih naselja je pretežno nehigijensko, odnosno odgovaraju shvatanju da je reč o slamovima. Potpuno uređenim smatra se 11 odsto naselja        - bez vodovoda je 27,3 odsto naselja, dok čak 65,1 odsto nema kanalizacionu mrežu