NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Srbija pred konkordatom

Danas ima nekoliko elemenata koji bi možda indicirali da se nešto iza brda valja. Nedavno je u Beogradu boravio ambasador pri Svetoj stolici, moj kolega Darko Tanasković

      Najotvoreniji sagovornik NIN-a je Jugoslavijom, mišljenje SPC se nije tražilo - ni njena saglasnost, a još manje učešće u pregovorima profesor Dragoljub Živojinović za koga dr Nikola Žutić u predgovoru knjige “Vatikan i Albanci” kaže: “Živojinović je demistifikovao legende o vatikanskom mirotvorstvu i utemeljio teze o prohabsburškom i antisrpskom usmerenju zvanične vatikanske politike i opredeljenju ka centralnim silama.”      
      
       Kako su kod nas izgledale prethodne inicijative za stvaranje konkordata?
       - Ako gledamo istorijski, pri stvaranju konkordata u Kraljevini Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji pitala se samo država, pošto se smatralo da je konkordat državna stvar i da tu Pravoslavna crkva i njeni vrhovi ne bi trebalo da imaju nekog značajnijeg udela. Recimo, 1913. i 1914. godine, kada se pregovaralo o zaključenju konkordata između Vatikana i Kraljevine Srbije, tadašnji ministar vera Ljuba Davidović je odbio bilo kakve ingerencije Srpske pravoslavne crkve, koja je protestujući zahtevala od vlade da bude konsultovana. Ili, kada je Milan Stojadinović 1936-1937. godine završio pregovore za konkordat sa Vatikanom i stvar izneo u Narodnu skupštinu na raspravu, onda je došlo do onih čuvenih velikih demonstracija koje su se završile razbijanjem glava nekoliko uglednih crkvenih velikana. Protest vrha SPC i javnosti bio je tako žestok da je Stojadinović morao da povuče pregovore oko konkordata. U oba slučaja i sa Kraljevinom Srbijom i sa Kraljevinom
      
       Da li je Srbija danas pred konkordatom?
       - Danas ima nekoliko elemenata koji bi možda indicirali da se nešto iza brda valja. Nedavno je u Beogradu boravio ambasador pri Svetoj stolici, moj kolega Darko Tanasković. Ja, naravno, nikada nisam sa njim o tome razgovarao, a pitanje je da li bi on, s obzirom na tajnost takvog posla, mogao i da mi da bilo kakav odgovor. Zatim, u Beogradu je nedavno boravio Žan Luj Toran, ministar spoljnih poslova Vatikana. Poseta je, naravno, bila striktno državna, ali je bilo i nekih sastanaka sa vrhovima SPC. Pre Toranovog dolaska dogodila se poseta uglednih episkopa i vladika SPC Vatikanu, iako se o toj poseti vrlo malo zna ili se govori da je ona rutinska i da nema nikakve misije koju bi tom posetom trebalo obaviti. Ali u Beogradu je nedavno boravila i grupa najuglednijih predstavnika vrhova Ruske pravoslavne crkve. Pošto su Rusi odbili da zaključe konkordat, moguće je pretpostaviti da je zadatak te ruske delegacije bio, između ostalog, da vrhove SPC odgovori od takve eventualne namere.
      
       Kako procenjujete stav SPC u tim eventualnim pregovorima?
       - Naravno, iz vrhova SPC nema nikakvih indicija, bar koliko ja znam, da se nešto tako sprema. Naprotiv, odbija se da se o tome razgovara, a ide se dotle da se odbija i pomisao na to. SPC je rezolutno protiv, ili se bar tako izjašnjava, ili bolje rečeno - uopšte se ne izjašnjava o predlogu Vatikana o eventualnoj poseti sadašnjeg rimskog pontifeksa pape Jovana Pavla Drugog Beogradu. Dakle, imate nekoliko indicija koje vam pokazuju da se nešto iza brda valja. Niko o tome ništa konkretno ne govori, može se samo nagađati, bar ja ne mogu više od toga, da se ideja o zaključenju konkordata i obnovi veza između Vatikana i SPC razmatra.
       Vatikan je od 1929. godine priznat kao država, znači ima uspostavljene normalne diplomatske odnose sa mnogobrojnim državama u svetu, uključujući i našu: ovde sedi papski nuncije i sedeo je mnogo decenija, u Vatikanu su sedeli naši ambasadori a imamo ih i danas. Međutim, ako se razgovara o odnosima dveju crkava, onda vidite da su ti kontakti ili tek na samom početku ili praktično uopšte ne postoje.
      
       To pokreće i staru priču o ekumenizmu?
       - Obe crkve, i Vatikan, kao vrhovno telo koje upravlja Katoličkom crkvom u svetu sa milijardom vernika i crkva u Srbiji, naravno i u Rusiji, pričaju puno o ekumenizmu i ekumenskom pokretu. To je jedna stara ideja koja se u poslednjih nekoliko decenija obnovila. Vatikan insistira na toj ekumenskoj zajednici i saradnji. Međutim, sadašnji papa je uvek bio taj koji je insistirao da on kao Hristov predstavnik, odnosno Petrov predstavnik na zemlji, mora u toj zajednici crkava, odnosno budućem ekumenskom pokretu, da ima dominantnu ulogu i glavnu reč. To je očito neprihvatljivo za rusku, a pretpostavljam i za našu crkvu, i samim tim je teško postići. Ipak o tome se govori i možda se želi predstaviti da je SPC za taj širi ekumenski dijalog, iako za sada nemamo nikakvih realnih indicija o tome.
      
       Kakav je stav današnje vlasti u vezi s eventualnim konkordatom?
       - Imamo nekoliko elemenata, nekoliko, čak, možda, akcija i inicijativa koje nisu u javnosti dovoljno elaborirane, ali koje se kriju iza ovih događaja, poseta i priča koje se pojavljuju u javnosti. Možda se iza njih krije ta stidljiva ideja da bi odnose između Rimokatoličke crkve i SPC trebalo urediti putem konkordata.
       Međutim, za razliku od vlasti u vreme prošlih pregovora o konkordatu, ova današnja vlast verovatno ne želi da takav konkoradat nametne SPC. I to je razlika između onoga što je bilo u prošlosti i ovoga što se događa danas.
      
       Šta bi konkordat značio ako bi se eventualno i postigao?
       - Moj odgovor može da bude krajnje hipotetički. Katolička crkva deluje na ovim prostorima bez ikakvih smetnji. Vatikan imenuje biskupe, postoje semeništa gde se mladi ljudi spremaju za taj poziv, nema nikakvih posebnih trvenja koja bi mogla ukazivati da između dve crkve postoji nekakvo veliko neraspoloženje. Naravno, prošlost i sve ono što se događalo u Drugom svetskom ratu i ovom poslednjem, kada je Vatikan bio prvi koji je priznao otcepljenje katoličkih republika - Hrvatske i Slovenije i kada se nije oglasio, u onoj meri u kojoj je SPC to očekivala, protiv postupaka koji su se događali od strane vlasti u Hrvatskoj i delimično u BiH prema srpskom življu, srpskim crkvama i sveštenstvu. Meni se čini da će trebati još dosta vremena da bi se mogao voditi dijalog koji bi mogao da dovede do eventualnog zaključenja ili otpočinjanja direktnih razgovora o konkordatu.
      
       Šta bi bile pozitivne a šta negativne strane tog eventualnog konkordata?
       - Teško je o tome govoriti kada mi nemamo pojma o tome sa čime nastupaju i jedna i druga strana i, ukoliko žele da to rade, šta im je program koji bi trebalo postići. Ako se stvara konkordat, to je obično regulisanje raznih crkvenih pitanja: pitanje saradnje, omogućavanje delatnosti jednoj ili drugoj crkvi. Ja ne verujem da bi tu bilo nekih smetnji, s obzirom na to da postoje međudržavni odnosi koji regulišu saradnju između države Vatikana i Srbije i Crne Gore.
      
       Da li bi tu, recimo, pomogle neke diplomatske aktivnosti?
       - Ja prosto ne znam šta bi se tu sada moglo učiniti da SPC odmah pristane ili da prihvati ideju o vođenju pregovora koji bi doveli do konkordata. Možda bi moglo da bude neke koristi, ako bi uopšte bilo neke koristi, da Vatikan izvrši neki uticaj na vlasti u Hrvatskoj i BiH da se srpske pravoslavne svetinje i crkve u tim državama bolje štite, da se vernicima da odgovarajuća satisfakcija, jer su oni pod vrhovnom jurisdikcijom Srpske pravoslavne patrijaršije. Ja ne vidim šta bi drugo tu moglo da ispadne iz nekog eventualnog sporazuma dve crkve.
      
       BILJANA MITRINOVIĆ
      
Protokol iz ‘66.

Darko Tanasković, ambasador SCG u Vatikanu
       Srbija nije pred novim konkordatom. Na osnovu svega što mi je poznato, nema osnova za takvu pretpostavku.
       Problematika konkordata veoma je složena. Srećom, o njoj je u nas i s istoriografskog i s pravnog a i s političkog stanovišta tokom više decenija mnogo i kompetentno pisano i raspravljano. Odnosi između Jugoslavije, inicijalno SFRJ, potom SRJ a sada Srbije i Crne Gore i Svete stolice pravno su još regulisani Protokolom iz 1966. godine. Gotovo da nije potrebno objašnjavati da je, s obzirom na sve promene do kojih je u međuvremenu došlo, taj protokol danas prevaziđen i neadekvatan.
       S druge strane, iste promene učinile su bilateralno uređivanje odnosa konkordatom između naše države i Svete stolice praktično bespredmetnim i nepotrebnim. Odnos između države i crkava, odnosno verskih zajednica u Srbiji i Crnoj Gori, kao i njihov status i položaj u društvu, treba da bude regulisan zakonom o crkvama i verskim zajednicama koji je pripremljen i valja se nadati da će ga, kao jedan od prvih, usvojiti Skupština Srbije i Crne Gore. Napominjem da je nacrt ovog važnog zakona uspešno prošao i strogu međunarodnu proveru, a pozitivno su se o njemu izrazile i ovdašnje crkve i verske zajednice, uključujući i Katoličku crkvu.
       Naglasio bih da se, kako ja vidim stvari u ovom trenutku, osnovano može govoriti, s jedne strane, o nastavljanju i produbljivanju međucrkvenog i teološkog dijaloga, a s druge o unapređivanju i obogaćivanju međudržavnih odnosa, što bi svi odgovorni ljudi dobre volje i iskrenih namera morali pozdraviti, uz punu svest, naravno, da nije reč o lakom i jednoznačnom procesu bez mogućih izazova.


      
Uvod u unijaćenje

Dr Nikola Žutić, istoričar
       Dr Nikola Žutić je naučni savetnik Instituta za savremenu istoriju i autor knjige “Vatikan i Albanci”. Pitamo ga; Konkordat je ozloglašena reč u Srbiji?
       - Zato što je, na primer, u prvom članu projekta konkordata između Kraljevine Jugoslavije i Vatikan, stajalo da će Rimokatolička crkva nesmetano vršiti misiju na teritoriji Kraljevine Jugoslavije. Pozadina konkordata je širenje rimokatoličke vere.
       Unijaćenje?
       - Zapravo, direktni rimokatolicizam. Unijaćenje je posredan put, prva faza. Srpski vernici se prevode u grkokatolicizam, zadržavaju svoje običaje, sveštenici nose bradu, žene se, formalno izgleda kao pravoslavna crkva, ali ima direktnu vezu sa Vatikanom.
       Šta bi za Srbiju značio eventualni konkordat?
       - Srbija nije ni u naznakama pred novim konkordatom. Ipak, konkordat bi za Srbiju značio, kao i pre, širenje rimokatoličanstva, zametanje pravoslavlja. To je generalna strategija Vatikana od 1900. godine, kad je održan prvi hrvatski katolički sastanak u Zagrebu. Tada je zaključeno da svi rimokatolici na Balkanu moraju nositi hrvatsko ime. Brojni Srbi rimokatoličke vere postali su Hrvati - u Dalmaciji, Slavoniji, Lici, Kordunu, Baniji. U Srbiji su brojni Bunjevci, starinom Srbi, postali Hrvati.
       Više puta je u Srbiji u prvoj polovini XX veka bilo pokušaja da se konkordat sa Vatikanom potpiše?
       - Juna 1914, konkordat je, za vlade Nikole Pašića, potpisan ali nije ratifikovan. Od 1922. do 1925. trajali su novi pregovori, tada je formirana i komisija koja se time bavila. Ali, bezuspešno. Krajem tridesete godine prošlog veka, kralj Aleksandar ponovo pokreće pitanje konkordata. Jugoslavija je tada bila ekspozitura Francuske, kralj Aleksandar francuski čovek, liberal... Sve se odlaže do 1935, kad je konkordat ponovo potpisan, ali nije prošao Skupštinu i Senat. U Srbiji je reč konkordat vezana za “Krvavu litiju”, demonstracije protiv konkordata, iz 1937. Tada su žandarmi, pod vođstvom ministra unutrašnjih poslova Antona Korošeca, rimokatolika, Slovenca, batinali sveštenike i ostale demonstrante na ulici.
       Z. LATINOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu