U dva navrata splet istorijskih događaja je potpisane ugovore Beograda i Vatikana učinio neupotrebljivim

      Sporazum “rimskog pape s nekom državom koji uređuje pravne odnose između Katoličke crkve i dotične države” zove se konkordat (latinski: concordatum). Takav ugovor Sveta stolica je sa Crnom Gorom potpisala još 18. avgusta 1886. godine
       Sa Srbijom su stvari ispale mnogo komplikovanije. U Vatikanskom arhivu u Sekciji za odnose sa državama “u kutijama pod nazivom Austrougarska 1913 - Srbija - Beograd 1913-1915, nalazi se kolekcija naslovljena Concordato tra la Santa Sede e la Serbia (Konkordat između Svete stolice i Srbije), i sadrži pisma, dešifrovane strogo poverljive memorandume, zapisnike sa sastanaka kardinala, nacrte ugovora”.
       Pregovarač za Srbiju je bio Lujo Bakotić koga je postavio ministar inostranih dela, a specijalni agent pri Svetoj stolici za Srbiju bio francusko-italijanski sveštenik Denis Kardon. Pregovori su započeti 1913. “na poziv monsinjora Euđenija Pačelija, podsekretara Svete kongregacije za izvanredne poslove” (Džon Kornvel “Hitlerov papa - tajna istorija Pija XII, Službeni list, Beograd, 2000).
       Još jedan citat: “Tačno u 11,30 pre podne, 24. juna 1914, samo četiri dana pre nego što je austrijski nadvojvoda Franc Ferdinand ubijen u Sarajevu, predstavnici Svete stolice i srpske vlade seli su u salone Državnog sekretarijata da stave potpis na ugovor poznat kao Konkordat Srbije.” Interesi strana potpisnica bili su u tom burnom vremenu različiti. Pomenuti engleski istoričar Kornvel je to ocenio ovako: “Srbija je očekivala da dobije mnogo toga po konkordatu, pošto je on odagnao sumnje o njenom snažnom sektaštvu prema pravoslavlju i pojačao njene imperijalističke ambicije da bude središte zajednice među šarolikim slovenskim narodima kako katoličkog, tako i pravoslavnog obreda u tom području. Vatikan je takođe trebalo mnogo da dobije, pošto je konkordat proglasio kraj vekovnog antagonizma između Rima i pravoslavne ‘šizme’, otvarajući mogućnost evangelizacije katoličkog latinskog i istočnog obreda u Rusiji i Grčkoj. Iznad svega - a dokumenti otkrivaju da je to bio Pačelijev osnovni motiv - konkordat je dao papstvu značajnu moć, uključujući tu i naimenovanje biskupa i prelata, što će potom biti potvrđeno u kodeksu iz 1917, a što je do tada bilo pravo austrijskog cara. Izgubila je samo Austro-Ugarska, pošto je ugovor pretio da uveća srpski, panslovenski uticaj duž njenih južnih granica, kao i da nanese carstvu diplomatsko poniženje.”
       Država ujedinjenih Južnih Slovena bila je u drugačijem položaju od verski homogene Kraljevine Srbije. “Popis stanovništva izvršen 1921. godine pokazivao je da su najbrojniju versku populaciju, 46,6% ukupnog stanovništva, sačinjavali pripadnici pravoslavne veroispovesti. Drugo mesto, sa 34,9%, zauzimali su rimokatolici, treća grupacija, islamska verska zajednica 11,2%.”
       Konkordat je postao tema već 1921. kad je Ministarstvo vera vlade Nikole Pašića organizovalo međuversku anketu. Katolička sekcija je “u svom predlogu iznela kako bi se pojedina pitanja morala definisati konkordatom ili eventualno rešiti zakonom unutar države”. Formirana je Komisija za izradu nacrta konkordata. Bilo je oštrih osporavanja, pregovori sa Vatikanom su više puta prekidani pa nastavljani, bilo je mnogo tajnovitosti i opreza.
       Sam kralj Aleksandar Karađorđević je pokazivao jasan oprez: “U mojoj zamisli, konkordat treba da utvrdi princip da katolička veroispovest u pogledu njenog dostojanstva, njene slobode, materijalnog položaja njenih sveštenika, zaslužuje da bude stavljena na isti plan kao naša stara nacionalna vera. Međutim, dok država nema čega da se boji od ove stare vere - naprotiv - moglo bi se desiti da se u odsustvu garancije ili predostrožnosti, jedan konkordat odvraćen od njegove čiste religiozne namere, povlađuje duhu otpornosti prema ujedinjavanju koje sprovodim. Strepim od svega što bi moglo da unese nove klice razdora u zemlji.” (Prema knjizi “Srpska crkva i Konkordatska kriza” Miloša Mišovića)
       Do kakvog se opreza držalo pokazaće jedna polemika povodom najave potpisivanja konkordata u Rimu 25. jula 1935. kad se saznalo da su ovom usvojenom dokumentu “prethodila tri nacrta: prvi je izrađen 1923, drugi 1925, a treći 1931. godine”. I kad je izgledalo da je sporazum nadohvat ruke, 20. juna pala je vlada Bogoljuba Jevtića.
       Vladu je formirao Milan Stojadinović. Konkordat je uticao na raspored ministara u vladi. “Bio je predviđen kao ministar pravde dr Mehmed Spaho, a za saobraćaj dr Ljudevit Auer. U poslednjem momentu neko se setio da će ministar pravde morati uskoro u Rim da potpiše konkordat i da je nezgodno da tu dužnost obavi jedan musliman! Kad su to saopštili Spahu, on je uzviknuo, pola ozbiljno, pola u šali: Gdje ću ja u Rim kod Pape! Pa još da ga poljubim u papuču! I tako je, jedino iz tog razloga, Spaho postao ministar saobraćaja a dr Auer, katolik iz Siska, preuzeo resor ministra pravde i sav srećan spremao se na put u Rim, sa svojom suprugom i kćerkom.”
       Konkordat je usvojen i u Skupštini. Poslanici su poslušali Stojadinovićev apel 8. jula 1937. da konkordat “donosi verski mir i slogu, on će nam takođe pomoći da izvršimo amanet Velikog Kralja, da čuvamo i sačuvamo Jugoslaviju”. Ali bio je to, u stvari, uvod u velike nemire samo dve nedelje kasnije koje je istorija zabeležila kao “krvavu litiju”. Pokret otpora konkordatu predvodila je Srpska pravoslavna crkva. Krv se prolila beogradskim ulicama.
       “Prilikom litije 19. ovog meseca došlo je do teških incidenata između žandarmerije s jedne, sveštenstva i građana s druge strane. Naime, po odsluženom molepstviju, sveštenici, svrstani, formirali su litiju i krenuli prema Narodnoj banci. Pri izlasku iz porte Saborne crkve priružilo se i građanstvo, dosta žena, trgovaca, viših činovnika, studenata, a bilo je, kako čujem, i narodnih poslanika i nekolicina uglednih političara”, zapisao je jedan savremenik. “Na uglu kod Narodne banke isprečio se dubok kordon žandarmerije, ali sveštenstvo sa ripidama, u zvaničnim odeždama, gurano od naroda, koji je bio iza njih, išlo je napred. Jednog trenutka nastalo je kolebanje kod žandarma, bili su u nedoumici. Tog momenta pojavio se g. Dragi Jovanović, šef opšte policije, i kao izbezumljen počeo je da viče: Udri po njima! Šta čekate?! Udri...”
       U opštem metežu desila se i smrt velikog protivnika konkordata patrijarha Varnave. Širila se sumnja “da je Patrijarha otrovao njegov lični momak po nagovoru nekih lica izvan Patrijaršije”.
       Kad se sve smirilo, predsednik vlade Milan Stojadinović je morao da digne ruke od usvajanja konkordata jer “ne sme biti poremećen verski mir u našoj zemlji. I onda sam zaključio svoju izjavu time da Kraljevska vlada neće izneti odmah Konkordat pred Senat na dalji rad.” Događaji koji su usledili učinili su ovaj međudržavni ugovor irelevantnim.Drugi svetski rat je bio na pragu.
      
       SLOBODAN RELJIĆ