NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ne daj se, INA

Preduzeća iz Srbije i Crne Gore u bivšim republikama SFRJ potražuju dvaput veću imovinu nego tamošnja preduzeća ovde, a Sporazum o sukcesiji nudi za to konfuzna rešenja

      To je komplikovano dozlaboga”, kaže za NIN direktor Agencije za privatizaciju Mirko Cvetković. U Srbiji postoji nekoliko stotina (samo u Beogradu oko 240) preduzeća koja su svojevremeno imala sedišta u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini ili Makedoniji i ona se, po svemu sudeći, ne mogu privatizovati, a “ukoliko se za njih u nekom srednjem roku ne nađe neko rešenje preti im stečaj jer će kao društvena ostati u okruženju privatne svojine”.
       Uredba Vlade Srbije iz maja pretprošle godine daje mogućnost da ta preduzeća budu privatizovana uz posebnu saglasnost vlade, ali “ne idemo na tu opciju jer ako se naknadno ispostavi da je time privatizovana tuđa imovina, onda bi država, zato što je za tu privatizaciju dala saglasnost, morala da obešteti pravog vlasnika”, kaže Cvetković. On smatra da problem prevazilazi kapacitete Ministarstva za privredu i privatizaciju.
       “I ta uredba i ista uredba prethodne vlasti, koju je Ustavni sud proglasio protivustavnom, kao i radnje koje su na osnovu njih preduzete postale su automatski ništavne juna prošle godine kad je SR Jugoslavija ratifikovala Sporazum o pitanjima sukcesije”, tvrdi za NIN Dragomir Popov bivši direktor sad već bivše Savezne direkcije za imovinu SRJ. “Ne”, kaže za NIN predsednik Trgovinskog suda u Beogradu Goran Kljajević, “Uredba o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ iz maja pretprošle godine još je na snazi i bila je dezinformacija vest da više nije.” “Pravnik zna pravo”, odgovara na to Popov, “Oni pojma nemaju, suština je u tome. Svakoga ko tvrdi da jedna uredba može da derogira jedan međunarodni ugovor koji je ratifikacijom postao zakon, trebalo bi vratiti na prvu godinu pravnog fakulteta.” Ništa ne menja ni činjenica da Hrvatska, na primer, Sporazum o sukcesiji nije ratifikovala ako smo “mi ljudi koji će voditi računa o interesima i pravičnosti, a ja bih vodio”, kaže Popov.
       U Ustavnom sudu Srbije NIN-u je potvrđeno da je jedan advokat iz Beograda jula 2001. godine podneo inicijativu za ocenu ustavnosti Uredbe koja, između ostalog, predviđa da zaposleni u poslovnoj jedinici koja je imala sedište van Srbije u roku od 30 dana od dana stupanja Uredbe na snagu mogu doneti odluku da se organizuju kao društveno preduzeće ili pripoje drugom društvenom preduzeću. Predmet je još u postupku, a vlada je Sudu dostavila svoje mišljenje o ovoj inicijativi koje, rečeno je NIN-u, ne može biti dostupno javnosti.
      
       Povratak u 1990.
       Aneks G Sporazuma o pitanjima sukcesije u članu 2. propisuje da će “prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji države sukcesora i na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31. 12. 1990. godine biti priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje...”, ali Cvetković napominje da Sporazum nije utvrdio rok u kom bi to trebalo da bude učinjeno, kao ni način na koji bi to trebalo da bude učinjeno.
       “Ovaj povraćaj imovine sa stanjem na dan 31. 12. 1990. godine može biti izvršen samo postavljanjem imovinskih odnosa u okvir pravde koji je važio tog datuma”, kaže Popov i podseća da su tada “radni ljudi koji su imali društvenu imovinu na korišćenje mogli da izdvoje svoj deo preduzeća koji se nalazi na teritoriji druge republike u poseban privredni entitet”.
       Ovo izdvajanje moglo je da bude obavljeno ako se radi o zaokruženoj privrednoj celini koja je svoje rezultate rada u odnosu na matičnu kuću mogla meriti posebno, ako je odluka o izdvajanju doneta referendumom zaposlenih i ako je donet deobni bilans kojim su regulisane materijalne obaveze između matične kuće i izdvojenog dela preduzeća u drugoj republici.
       “Tako ne može Hrvatska polagati pravo na fabriku ‘Boreli’ u Somboru. Ta fabrika je bila u društvenoj svojini, predstavljala je posebnu dohodovnu celinu, njen rad se mogao meriti posebno, zaposleni su referendumom odlučili da budu poseban pravni entitet, uradili su deobni bilans”, kaže Popov i dodaje da “Boreli” može biti privatizovan samo po zakonima koji važe u Srbiji. Isto važi i za “Beopetrol”, kaže Popov i tvrdi da je njegova argumentacija logična i rukovodstvu zagrebačke “Ine” koja ipak ne odustaje od sudskog spora pred Trgovinskim sudom u Beogradu.
       “Taj postupak smo prekinuli u očekivanju da se u Ministarstvu pravde Republike Srbije raspravi sudbina Uputstva o sprovođenju Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije koje je doneo bivši savezni ministar pravde Savo Marković, ali ‘Ina’ se žalila Višem trgovinskom sudu”, kaže predsednik Trgovinskog suda u Beogradu Goran Kljajević. Pomenutim uputstvom propisano je da građani i firme iz drugih država sukcesora mogu sad već bivšem saveznom ministarstvu pravde podneti zahtev za “vraćanje u prvobitno stanje” pokretne i nepokretne imovine na teritoriji SRJ na koju pretenduju.
       Prema ideji Dragomira Popova, koji tvrdi da se na platformi za rešenje celog ovog problema ozbiljno radi, ono što važi za proizvodne pogone kao zaokružene celine, ne važi za skladišta, poslovnice, predstavništva, remontne radionice niti za odmarališta.
       “To je bilo u funkciji privređivanja matične firme, dok su odmarališta služila servisiranju njene delatnosti”, kaže Popov.
       Prema njegovom mišljenju, jasno je da jasnije ne može biti da magacin koji je “Aero” Celje napravio na beogradskom Konjarniku za čuvanje svojih proizvoda ne može biti zaokružena proizvodna celina, da zaokružena proizvodna celina ne može biti prodavnica vranjskog “Jumka” na zagrebačkoj Ilici u kojoj su isključivo prodavani ”Jumkovi” proizvodi.
       Popov pozdravlja odluku Ministarstva trgovine i turizma Srbije koje se saglasilo sa odlukom sada već bivših saveznih organa da se hrvatskoj firmi “Varteks” vrate 34 prodavnice iako su rešenjem istog ministarstva te prodavnice “Varteksu” ranije bile oduzete. “‘Varteks’ ima pravo na te prodavnice jer je u njih uložio deo svoje akumulacije, a služile su isključivo za prodaju konfekcije te firme”, kaže Popov. On tvrdi da će “Varteks” u rekonstrukciju tih prodavnica uložiti četiri miliona evra i zaposliti 240 radnika. “U njima sada radi pedesetak redovno zaposlenih”, kaže on.
      
       Sudbina odmarališta
       “‘Borovu’, međutim, ne damo 49 prodavnica u Srbiji i Crnoj Gori jer nisu formirane iz akumulacije koja je nastala u ‘Borovu’ nego najvećim delom iz kapitala ‘Bate’ za koji je
       FNRJ platila ‘Bati’ naknadu, a zatim i iz akumulacije Fabrike kože i obuće Sombor koja je ušla u sastav ‘Borova’ integracijom”, kaže Popov.
       On pokazuje spisak od 239 preduzeća iz Srbije i Crne Gore koja su bivšem Saveznom ministarstvu pravde podnela dokumentaciju o svojoj imovini u Hrvatskoj. Procenjuje se da je vrednost imovine naših preduzeća u svim državama sukcesorima, sem Slovenije, duplo veća nego imovina njihovih preduzeća u Srbiji i Crnoj Gori. Slovenci, međutim, imaju više imovine ovde nego srpska i crnogorska preduzeća u Sloveniji. Sa njima, recimo, nije bilo spora oko preduzeća “Lisca” formiranog još u jesen 1990. godine u Babušnici. “Još tad je utvrđeno da 60 odsto kapitala tog preduzeća pripada Slovencima, a 40 odsto Srbiji”, navodi Popov.
       “Nama moraju da vrate i odmarališta jer odmaralište Skupštine grada Beograda u Brelima ne može da bude zaokružena privredna celina pošto je usluge pružalo isključivo onima koji su tu dolazili sa vaučerima Skupštine grada. Isto važi i za dečja odmarališta grada Beograda na Jelsi”, kaže Popov. Samo u Hrvatskoj ima 144 odmarališta na koja Srbija polaže pravo: u Tučepima, Rovinju (Mohorovićeva 16), Trpnju (Kovači), Dubrovniku (Vlaha Bukovca 33), Gradacu, Primoštenu, Rogoznici, Tijesnom, Vodicama, Bolu...
       Popov insistira na tome da “sudske sporove treba izbegavati u što većoj meri” i da u svakom konkretnom slučaju treba uzimati u obzir pravno-ekonomsku sveukupnost. On navodi primer “tipičnog skladišta ’Save’ Kranj u Rumi” koje po njegovom mišljenju nije zaokružena proizvodna celina, a u njemu zaposleni imaju prosečnu platu od 6 000 dinara.
       “Pitali smo ih: da li vam se više isplati da budete pet odsto u firmi koja vredi milion evra ili 100 posto u firmi koja pravi gubitke? Jer, ja ću naći 10 razloga da oni budu proizvodna celina, ali da li im se to isplati”, kaže Popov.
      
       RUŽA ĆIRKOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu