Posle izricanja presude Plavšićeva nije htela ni da se pozdravi sa svojim američkim advokatima, koji joj očigledno nisu ni približno pomogli da shvati šta je čeka

      Biljana Plavšić je učinila sve da se njen slučaj što pre završi pred Tribunalom u Hagu, ali je, kad se ponovo vratila u svoj ševeningenski “apartman” uoči izricanja presude i ugledala na krevetu džemper koji je zaboravila prošlog puta, shvatila da kraj još nije na vidiku. Kako za NIN prenosi bliska joj osoba, dve spojene ćelije, koje su je dočekale užasom već poznate domaće zatvorske atmosfere, više od svih kontakata sa tužiocima, sudijama i advokatima, podsetile su je da ono što je čeka neće nimalo ličiti na blagotvorno pokajanje, na kojem oni koji su naklonjeni Tribunalu naročito insistiraju. I zaista, kad joj je u prošli četvrtak izrečena presuda kojom se osuđuje na 11 godina zatvora, Biljana Plavšić ju je saslušala bez ispoljavanja emocija, gotovo ne trepnuvši. U komentarima presude, pojedinci bliski Tribunalu primetili su tu ledenu masku koja se nikako ne uklapa u gest pokajanja i međuetničkog pomirenja. S druge strane, osoba bliska Biljani Plavšić kaže da je ona i tada ostala dosledna sebi, nije htela da pokaže slabost, ali je bila u šoku. Naime, ona je, na osnovu nečijih uveravanja, očekivala kaznu od pet godina. Posle izricanja presude Plavšićeva nije htela ni da se pozdravi sa svojim američkim advokatima, koji joj očigledno nisu ni približno pomogli da shvati šta je čeka, iako su kod nje u Beogradu proveli sedam dana uoči odlaska u Hag.
      
       Olakšavajuće okolnosti
       Bivša predsednica Republike Srpske, u skladu sa sporazumom sa Tužilaštvom, 2. oktobra prošle godine priznala je svoju krivicu za progon stanovništva na verskoj, rasnoj i političkoj osnovi i to u okviru “zločinačkog poduhvata” na kojem su od 1. jula 1991. godine radili Slobodan Milošević, Radovan Karadžić, Momčilo Krajišnik, Ratko Mladić i drugi. Plavšićeva je time pod svoju odgovornost podvela progon, zatvaranje i ubistva nesrpskog stanovništva u 37 opština u BiH do decembra 1992, i to uz asistenciju JNA, srpske policije i paravojnih formacija, koje su počinile brojne zločine, a sve pod finansijskom i strategijskom brigom Slobodana Miloševića. Iako su joj skinute ostale tačke optužbe (jedna od njih je i optužba za genocid), pravnici 3. tačku po kojoj je Plavšićeva priznala krivicu u žargonu nazivaju “malim genocidom”.
       Tribunal, pred kojim je Plavšićeva za sada jedini visoki politički funkcioner koji je priznao krivicu i osuđen je, u svom pravilniku navodi da je “značajna saradnja optuženog sa tužiocem jedina olakšavajuća okolnost”. Prilikom izricanja presude predsedavajući veća sudija Ričard Mej naveo je još nekoliko olakšavajućih okolnosti, na kojima je u obrazloženju presude zapravo i insistirao: priznanje krivice i prihvatanje odgovornosti, kajanje, dobrovoljnu predaju, ulogu u postdejstonskoj RS, raniji dobar karakter (ma šta to značilo pred međunarodnim krivičnim sudom) i životnu dob.
       Ipak, Plavšićeva je praktično dobila moguću doživotnu robiju. Iako direktor za međunarodno pravo “Hjuman rajts voča” Ričard Diker smatra da će presuda bivšoj predsednici Republike Srpske Biljani Plavšić “biti poruka građanima RS i Srbije da Tribunal, koji je smatran za antisrpski, donosi i blaže presude”, njegovu izjavu Srbi su dočekali kao vrhunac cinizma. S druge strane, bošnjački funkcioneri u Sarajevu zgranuti su blagošću kazne.
       Bivši visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Karl Bilt takođe je dao oštru izjavu povodom visine izrečene kazne. On je najverovatnije ispravno procenio da ova odluka neće inspirisati optužene da se sami predaju Tribunalu, kao i da je sada najsrećnija osoba Radovan Karadžić, jer je “upravo gospođa Plavšić pomogla međunarodnoj zajednici da njega uklone sa vlasti u RS i na taj način otvorila put za nešto demokratskije snage”.
       Treba podsetiti da je švedski diplomata Karl Bilt bio prvi visoki predstavnik međunarodne zajednice koji je posle Dejtonskog sporazuma dobio težak zadatak da obezbedi uslove za primenu mirovnog sporazuma u BiH. U RS naišao je na tvrd zid nepoverenja i odbijanja, a kada je u Plavšićevoj prepoznao osobu sa kojom se bar moglo razgovarati i koja je pri tome bila dovoljno hrabra da se suprotstavi opstrukciji Dejtonskog sporazuma i kriminalu koji se vezivao za vrhove SDS, mogao je sa sigurnošću da kaže da je u svojoj misiji uspeo. Svoju ličnu i zahvalnost međunarodne zajednice ispoljio je lobiranjem da Plavšićeva kaznu izdržava u Švedskoj, koja je poznata po blažem tretmanu i načinu izdržavanja kazne.
       Bivša predsednica RS biće zadržana u pritvoru dok ne bude odlučeno gde će izdržavati jedanaestogodišnju zatvorsku kaznu, ukoliko u roku od 30 dana neka od strana ne uloži žalbu na prvostepenu presudu. Što se tiče pomirenja, efekti su do sada beznačajni, a što se tiče žalbe, za sada se pouzdano zna da je Plavšićeva, revoltirana visinom kazne, odlučila da se bori za njeno smanjenje, čak možda i da otpusti dvojicu američkih advokata. Iako je do isteka roka za žalbu ostalo još dvadesetak dana, ipak je neizvesno da li će Plavšićeva ostati pri toj odluci. Iako je u njenom slučaju napravljeno nekoliko presedana, procenjuje se da, ukoliko se bude žalila, više neće moći da boravi u svom stanu u Beogradu, što znači da bi pritiske Tribunala da svedoči u drugim procesima dočekala u Ševeningenu, gde su se mnogi, pa i ona, već slomili. Verovatno bi došlo u pitanje i izdržavanje kazne u državi sa liberalnijim kaznenim režimom, a proces bi znatno bio produžen.
       Početkom januara ove godine, sudija u procesu Milomiru Stakiću, optuženom za genocid u opštini Prijedor, izdao je obavezujući nalog da se Plavšićeva pojavi kao svedok u tom procesu. Iako se ovaj slučaj, u odnosu na proces Miloševiću, Krajišniku ili eventualnim suđenjima Karadžiću i Mladiću smatra manje važnim, on u stvari pokazuje pravac kojim će “slučaj priznanja krivice” ići.
       Zanimljivo je da se ni u presudi niti u njenom priznanju ne navode detalji za koje je Plavšićeva optužena. Profesor međunarodnog javnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu Milan Paunović ocenjuje da je za krivično-pravne pojmove kontinentalnog prava potpuno neshvatljivo da se postižu nagodbe karakteristične za anglosaksonski pravni sistem, a u vezi s krivičnim delima kao što su genocid, ratni zločini i zločini protiv čovečnosti. “Sve to ima prizvuk koji je za svako krivično pravosuđe pomalo nakazan i koji u budućnosti može da odnese prevagu u međunarodnom krivičnom sudstvu da se na takve slučajeve posmatra kao na precedentno pravo, koje se navodno već ustalilo u međunarodnom krivičnom sudstvu”. Što znači da će ovakakav pravni postupak dovesti do toga da će Sud, kada procesuira druge optužene iz tog “zločinačkog poduhvata”, moći da se poziva na presudu Biljani Plavšić kao na utvrđenu činjenicu.
      
       Gde je istina
       Iz nevladinih zapadnih krugova, koji smatraju da je priznanje krivice Biljane Plavšić nemerljiv doprinos pomirenju u BiH, ipak je stiglo upozorenje da su sudije propustile priliku da u obrazloženju presude ukažu da Plavšićeva nije dovoljno doprinela razrešavanju zločina, što bi se moglo postići svedočenjem na procesima ostalim optuženima, naročito, za sada, Slobodanu Miloševiću.
       Negirajući efekte priznanja zločina na pomirenje, Paunović naglašava da je upravo ovakav proces, kad su u pitanju međunarodna krivična dela, poguban za utvrđivanje istine i činjeničnog stanja, što bi trebalo da bude zadatak svakog suda. “Takvim delovanjem Sud dozvoljava da izjava ili uopšte priznanje neke osobe, koja je možda psihički slomljena, postane validna činjenica za izricanje presude.”
       Kako je decidno navedeno u Pravilniku Tribunala, o tome da li je saradnja optužene osobe sa tužiocem bila značajna, ocenjuje se na osnovu kvantiteta i kvaliteta informacija koje ta osoba pruža. Tužilaštvo je u slučaju Biljane Plavšić kategorično tvrdilo da takve saradnje nije bilo. Verovatno je zbog toga i traženo da kazna bude između 15 i 25 godina. Ipak, posao Karle del Ponte je u slučaju Biljane Plavšić okončan. Sudsko veće, ukoliko proceni da je neophodno, optuženu može pod pretnjom dodatne sedmogodišnje kazne ili isplate visokog novčanog iznosa pozvati kao svedoka u nekom drugom procesu. Što se mora nije teško, pogotovu što je Plavšićeva ubeđena da u slučaju Milošević ne bi bila svedok od koristi. U “slučaju Krajišnik” bila bi dovedena u pat poziciju, ali to bi, s obzirom na njihove od početka loše odnose, bilo “više od igre”.
      
       BILJANA MITRINOVIĆ