NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Zašto propadaju preduzeća

(“Rasipanje miliona”, NIN br. 2721)

      
      
       Vidim u novinama da je propalo poljoprivredno dobro “Salaš” u selu-varošici Salaš kod Zaječara. To je bila moja višegodišnja baza dok sam radila geološku kartu u Krajini. Gledala sam domaćinsko ponašanje direktora koga sam videla samo kad smo tu locirali jedan međunarodni simpozijum (sa Rumunima i Bugarima). Pijuckao je kafu u restoranu motreći da li se sve odvija kako treba. U hotelu je zaposlio sve koji su imali bilo kakav problem a oni su uzvraćali predanim radom. Nisam imala uvid u ovčaru, pogon za tov junadi. Ali sam susretala kolone kombajna kad su kretali u žetvu i gledala nepregledna polja suncokreta u cvetu. Direktor (zaječarski zet, otprilike Đelićev zemljak) već nekoliko godina je u penziji - nadam se da nije presvisao gledajući šta je ostalo od njegovog “Salaša”.
       Drugi primer se nalazi u Prokuplju. To jest, iznad, u planini. Započet krajem osamdesetih, početkom devedesetih. Prvi cilj je bio sakupljanje lekovitih trava, ali se sa dolaskom izbeglica proširio. Na padinama Vidojevice, u selu Vidovača, škola je pretvorena u fabriku i uz nju dozidana dva puta veća zgrada. Unutra je niz mašina, značajnih i beznačajnih za raznorazne namene. Oko 2 km dalje (planiran je put po izohipsi, tj. po ravnom) gotovo je dovršena druga veća fabrička zgrada. Na nju se naslanja privatni objekt - znači da je posao cvetao. Malo dalje je radnička kolonija, podignuta prvenstveno za izbeglice (sad je samo jedna kućica naseljena). Kad sam to letos videla - razbolela sam se. Usred te nove, još neomalterisane zgrade trune autobus koji je dovozio deo radnika na posao. Malo dalje je kamion - šleper, takođe u fazi rđanja. Ispred vrata putnički auto. U magacinima se nalaze brda pirinča, kakaoa, staklene i druge ambalaže. Jedna od prostorija je naseljena - tu boravi čuvar, ali ga nismo zatekli, nije ga bilo ni kad smo ponovo došli. Direktor i kreator je umro od srca. A ja, kao svi slučajni namernici, umalo se nisam šlogirala. Znate li KOLIKO JE TO PARA koštalo. Pa nema nikog da preuzme i nastavi - četiri GODINE.
       SVE SE PRAVDA SANKCIJAMA. One nemaju nikakve veze sa “Salašom”. Još manje s Vidovačom. Da li je to naš mentalitet?
       Ne idem više po terenu. Možda je tako bolje, jer ko zna koliko bih sličnih stvari videla.
      
       DR NADEŽDA KRSTIĆ,
       Beograd


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu