(ili: ako u Vatikanu postoji i Akademija za život koja se bavi problemima bioetike i kloniranja znači li to da Srbima prvo sledi konkordiranje, pa, zatim, unijaćenje i kloniranje?)

      Počinje da curi i iz Vatikana. A to su prvi znaci slabosti, tako počinje; prvo počnu da cure tajne, a onda i moć. Kada je Staljin umro ceo dan nisu smeli ni da uđu u njegovu sobu, Vojtila kada umre, biće odmah na Internetu.
       A šta je to iz Vatikana procurilo, za nas, Srbe? Prvo, da je delegacija SPC ručala PRIVATNO sa papom. Na stranu to kako je taj privatni ručak mogao da izgleda. Mislim, scenski. Ko je, recimo, zanemoćalom papi držao portiklicu, ko kašiku? Zatim, kako su se kucali čašama? Kako su se pile zdravice u čast dobrih odnosa SPC i Vatikana... I, da ne dužim, da ne meračim, dalje...
       Onda doznajemo od mitropolita Amfilohija Radovića da su se u Vatikanu sastali i sa rektorima vatikanskih univerziteta, a posebno sa rektorom AKADEMIJE ZA ŽIVOT. A ta akademija, kaže mitropolit Amfilohije, “bavi se problemima BIOETIKE I KLONIRANjA”!
       Dakle, bilo je reči i o kloniranju, bilo je reči o svemu i svačemu, samo ne o - KONKORDATU.
       I tu počinje da mi se pali “lampica”.
       Setim se da je, svojevremeno, rimski doktor Severino Antinori,”bog kloniranja” izjavio da ga Vatikan stalno i žestoko napada, a da mu, istovremeno, šalje na obuku svoje mlade naučnike. Setim se i da je Antinorijeva klinika za kloniranje u rimskom jevrejskom kvartu, to jest, u prvom komšiluku - Vatikana.
       I, šetam, tako, Dunavom; plove trupla vrba kao obezglavljeni leševi, a na njima sede galebovi kao klonirani, i putuju u dunavsku deltu, tamo gde je Čaušesku podavio na hiljade rumunskih Srba...
       O, Gospode, da li i Vatikan ima akademiju za kloniranje Srba!? Jer, tu smo im, pod rukom, pogodni smo im, nekako, za to. Eksperimentisali su sa nama vekovima, poznat im je “srpski materijal”, poznata im je naša japija, seme. Znaju kako se to srpsko blato mesi, gnjeca i vaja. Kao dunavska glina. I, začas, od Srba napraviš Kelte, Skite, Dardance, Tračane. A, i Skordijce, ako treba, i to, baš tu, u Zemun polju...
       Vatikan je, odavno, sve te “varvarske narode”, nekako isklonirao, baš tu na Dunavu. Jer, dobra je dunavska glina; mese se dobri dunavski golemi. Mada i dunavski golemi imaju lošu naviku; otkažu poslušnost. I, onda, šta ćeš, moraš da ih trebiš. I to sve mora da ide iz jednog centra, iz Vatikana. Iz vatikanske Akademije za život ne ide samo život, ide i - smrt. Šalji legije, rimske i hrvatske, austrougarske i švapske. Šalji i trebi, mnogo je toga moralo da se trebi; nije ni Vatikanu bilo lako.
       Dunavom, i danas, plutaju trupla vrba i ljudi. Sumrak je, ne vidi se dobro; možda je neka Moldavka ili šabački Ciganin? A zašto ne i nesrećni Srbin? I on, i te kako, zna mrtav da pluta Savom, Dunavom. I na njemu galebovi vole da putuju, da čiste perje, a malo i kljucaju od mesa...Život mora da ide dalje. Toga su svesni i u Vatikanu i u SPC.
       A bio sam i ja u vatikanskoj biblioteci. Onoj za građanstvo i turiste. Ceo dan ti treba samo za sve mape i globuse Balkana. Lepi su, buljiš u njih kao dete u bukvar, tražiš svoje, tražiš Srbe. Ali, jokac, brale! Na vatikanskim mapama sve se neki narodi namestili u Singidunumu, Podunavlju, Srbiji. Samo Srba nema. I, tako kroz vekove; pa, ajd’, onda, seti se; koji si i odakle si?
       Prošlog leta, u avgustu, došao Roberto Salinas Prajs u Beograd. Onaj Meksikanac što tvrdi da je Troja bila u dolini Neretve. Tri dana sam se vodao sa njim. Vodio sam ga i u Vržogrnce blizu Zaječara, kod Branislave Božinović, a ona, ovih dana, završava drugi tom Srpsko-sanskritskog rečnika srodnih reči.
       Kada smo se vraćali iz Vržogrnaca, Salinas Prajs mi kaže:
       “Ovde, u Podunavlju, krije se tajna trojanske civilizacije, i, ona će biti dešifrovana, najpre, iz nekog slovenskog jezika i rečnika.” Onda mi još kaže da mu je neki franjevački fratar, na samrti, rekao da je u Vatikanu video mapu na kojoj je “TROJA SMEŠTENA IZMEĐU ISTANBULA I BEČA”(!!?) A to mu dođe negde kod - BEOGRADA!
       Pitam ga; a zašto toga nema u Vašoj knjizi “Homerova slepa publika” nego Troju trpate u dolinu Neretve?
       Prajs mi, kao u šali, kaže:”Znate, ja sam katolik.” Prešao sam preko tih reči, kao da ih nisam čuo. Ali, bilo mi je jasno da je, tih osamdesetih godina, Prajsova Troja u Neretvi bila, u stvari, prethodnica - GOSPI IZ MEĐUGORJA! To jest, cepanju Jugoslavije.
       Vozimo se, tako, kombijem “Interkontinentala”, erkondišn, naravno, ne radi. Prajs, debeljko, puhće, duša mu u nosu. I, koristim to, vatam ga na kvarno. Pitam ga; da li bi, po njegovom mišljenju, Mojsije i Isus, mogli da budu - SAVREMENICI!?
       I, Prajs kaže:”Znam za tu Vašu teoriju. I, znam zašto me to pitate. U Vatikanu, zaista, postoji jedan prepis Biblije, po kome ispada da su na gori Tavoru, pored Isusa, ZAISTA STAJALI MOJSIJE I PROROK ILIJA. Uostalom, čitajte, pažljivo, i ovaj važeći prevod Biblije, i, osetićete, da su na Tavoru, pored Isusa stajali Mojsije i prorok Ilija, da nisu bili samo prikaze, utvare.”
       Opet navaljujem; zašto toga nema u “Homerovoj slepoj publici”?
       Prajs, opet, šeretski odgovara: “Rekao sam, već, da sam katolik. Dobar katolik.”
       Tutnjimo autoputem Beograd-Niš, a meni seva kroz glavu da imamo i Gornji i Donji TAVOR na Povlenu, seva mi da je Isusov Tavor bio u SRBIJI. Ali, kako to reći, napisati? Za to, već, može da se zaradi Kovin. A, kako je krenulo, možda, i Hag.
       Kako da dokažeš da je naš Tavor, onaj Tavor Isusov? I da su Isusovi savremenici Mojsije i prorok Ilija?
       Kako, Gospode, kako? Jer, Vatikan je, na vreme, reciklirao istoriju Srba, mape, globuse, vekove, teritorije. Ovo šaka jada što nas je ostalo, ide prvo u Konkordat, posle sledi unijaćenje, i, posle, kao treća faza - KLONIRANjE!
       Antinori je, zimus, dakle, dolazio da vidi kako dišemo, kako se primamo na - ideje Vatikana. I, ocenjeno je; rano je za kloniranje, prvo treba - KONKORDIRANjE!
       A ždralovi se vratili iz Afrike, kao Srbi što su se vraćali stalno dunavskoj kolevci. Srce mi drhti od uzbuđenja, zebnje, seobe su to, čoveče, seobe goleme! Puno je nebo, mislim, ždralova, i, većaju nad mojom glavom; na koju će stranu.
       I odoše za Zrenjanin. Ka Srpskoj Crnji i Crnjanskom.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ