Svedočenje Dragana Vasiljkovića, koji se pojavio kao svedok Tužilaštva na procesu protiv Slobodana Miloševića, izazvalo je burne reakcije. Između tužioca i svedoka u više navrata je došlo do nesporazuma zbog izjave date istražiteljima u prethodnim razgovorima, a sukob je kulminirao kada je svedok porekao verodostojnost izjave. Tužilaštvo je tim povodom najavilo istragu. NIN će u dva nastavka preneti najjinteresantnije delove izjave koju su istražitelji zabeležili avgusta 2001. godine, kao i razgovor sa Kapetanom Draganom, koji objašnjava kako je došlo do nesporazuma na sudu.

      Informacije navedene u ovoj izjavi dao sam po svom znanju i sećanju. Ukoliko nije drugačije naznačeno, svi događaji koji su u njoj opisani lično su mi poznati.
       Godine 1967. moja majka Zorica, moja sestra, brat i ja emigrirali smo u Australiju. Moj otac Živorad poginuo je u saobraćajnoj nesreći na motociklu. Do svoje trinaeste godine školovao sam se u domu za siročad u Beogradu. Dom se zove “Dragutin Filipović Jusa”. Jedna od nastavnica bila je Ljubinka Žikić. Ona je do danas ostala moj prijatelj i bila mi je od velike pomoći u radu Fonda “Kapetan Dragan”.
       Sa porodicom sam živeo u predgrađu Melburna, gde sam završio srednju školu. Nakon završetka škole najpre sam radio kao pomoćnik fotografa.
       Nešto vojnog iskustva stekao sam tokom četiri godine službe u rezervnim jedinicama australijskih odbrambenih snaga. Pripadao sam Lakom konjičkom puku “Princ od Njalesa” a kasnije 1. pešadijskom puku.
       (...)
       Prvi put sam otišao u Knin sa piscem Dejanom Lučićem. To je bila privatna poseta i samo smo otišli da pogledamo to mesto.
       Moj prvi kontakt sa jugoslovenskim vlastima bio je kad mi se obratio čovek po imenu Saša Medaković. Koliko ja znam, on je bio pripadnik DB-a Krajine.
       Pod DB-om podrazumevam tajnu službu. Saša je kasnije poginuo na zadatku, u Krajini, 1992. godine. Obratio mi se jer sam u ovu zemlju došao sopstvenim avionom. To je za ovu zemlju bilo veoma neobično i dosta su se zanimali za mene.
       (...)
       Koliko znam, već je bio osnovan DB Krajine. Ne znam da li su bili u vezi sa beogradskimi DB-om, ali su kasnije ljudi poput Franka Simatovića zvanog Frenki i Jovice Stanišića dolazili u moj centar za obuku u Golubićima, nadomak Knina. Kada sam upitao Sašu ko su ti ljudi, odgovorio mi je da su iz beogradskog DB-a, ali da žele da ostanu inkognito jer njihovi šefovi ne znaju da su tu.
       Ova dvojica su obećala da će nam pružiti pomoć gde god mogu.
       (...)
       Pozvao sam prijatelja iz Engleske da dođe i pomogne mi. On je bio Irac koga sam upoznao na kursu u Americi, i zvao se Mark (prezime ne znam). (...) On je bio neverovatan momak, i naučio je srpski za dva meseca. Imao je tako jak naglasak da smo ga zvali Mark Piroćanac. Sada ne mogu da se setim kako se preziva.
       (...)
       Po mom mišljenju, ratni poduhvat finansirala je srpska vlada, ali o tome nemam dokaza. Nakon operacije u Glini, 28. jula, počeli smo da nosimo crvene beretke, i značke sa krstom i četiri slova “S”. Starešine i instruktori takođe su nosili crveno-belo-plave trake na levom ramenu. Kad smo bili na području gradova odnosno mesta u kojima su bile naše baze, nosili smo standardne uniforme, kao vojna policija, sa ukrštenim belim uprtačima (Sam Bronjne).
       Kasnije tog leta (nakon što sam otišao iz Krajine), DB je angažovao deo te jedinice za obuku na Fruškoj gori, u Srbiji, zajedno sa srpskim DB-om, i te su jedinice kasnije prerasle u “Sive vukove”. “Sivi vukovi” nisu formirani isključivo od pripadnika te moje jedinice, već su oni činili jedan njihov deo. Znali su nas kao “Knindže”.
       (...)
       Nakon što je sa nama proveo tri meseca, Mark mi je rekao da je dobio 5.000 nemačkih maraka. Ne znam od koga. Tada je tamo bilo puno raznog sveta. To je jednostavno bila nadoknada za avionsku kartu do kuće, do Engleske.
       S njime odavno nisam bio u kontaktu.
       (...)
       Na početku programa u Golubićima nije nas posećivao general Mladić. Nisam mu se dopadao jer je imao prejak ego, a ja sam bio previše popularan.
       Otprilike u junu 1991. godine, po prvi put sam se sukobio sa Vojislavom Šešeljem. Presreo sam autobus pun njegovih dobrovoljaca blizu Korenice. Išli su u Knin. Imali su brade, četničke kape i razne stranačke oznake i zastave. Rekao sam im da izađu iz autobusa, i kazao im da prvo treba da odu kod berberina i da se urede ukoliko hoće da se pridruže mojim jedinicama. Takođe sam im rekao da uklone oznake i ostale simbole.
       (...)
       Jedan od pripadnika moje grupe od samog početka bio je Rade Božić. Sve vreme je bio sa mnom, a kada sam razrešen dužnosti komandovanja, on se nije priključio DB-u kao neki drugi. Otišao je u Bijeljinu, gde mu je starešina bio čovek poznat kao Mauzer.
       Još jedan od prvobitnih pripadnika bio je Zica Ivanović, zvani Crnogorac. On se kasnije pridružio srpskom DB-u.
       (...)
       Dana 28. juna 1991. godine, Hrvati su zauzeli Glinu, pa sam ja, nakon naše prve pobede, zaključio da je za moral veoma značajno da povratimo to mesto. Razgovarao sam sa Milanom Martićem o tome, i on je rekao da, ako mislim da mogu to da izvedem, treba da počnem sa planiranjem.
       JNA je formirala tampon zonu između nas i Hrvata, ali smo imali neke svoje veze u JNA od kojih smo mogli da dobijemo obaveštenja o hrvatskim položajima.
       Dobio sam uniformu JNA i išao kroz neprijateljske linije sa mladim komandirom tenkovske posade JNA, potporučnikom Drobnjakom (ime mu ne znam).
       (...)
       Odlučio sam da malu grupu svojih ljudi ubacim među Hrvate, koji su se bili ukopali, i da odatle otvorim vatru iz lakog naoružanja na Drobnjakov tenk. On će to znati unapred i pobrinuće se za bezbednost svojih ljudi. Zatim, kad ostatak jedinica JNA bude video da im je napadnut tenk, uzvratiće vatrom po Hrvatima, i u stvari će, ne znajući, odraditi naš posao.
       (...)
       Sve je išlo po planu dok oficir koji je komandovao JNA nije naredio tenkovima da prekinu paljbu. Rekao je svojim ljudima da je to borba između Hrvata i četnika. Taj oficir koji je komandovao bio je pukovnik Grujica Borić. Pošto nismo dobili podršku JNA, operacija, koja je trebalo da traje pola sata, u stvari je trajala oko jedanaest sati. Nije došlo do većih razaranja grada jer je većina hrvatskih boraca otišla u stanicu milicije pa se tu odvijao veći deo akcije.
       (...)
       Kada smo obezbedili grad, u Glinu je došao pukovnik Borić sa jedinicama JNA i dao nam dvadeset minuta da napustimo grad. Tako sam pobesneo da sam dohvatio hrvatski raketni bacač i izjurio i njega i njegov tenk. Sve se to desilo 28. jula 1991. godine.
       Nakon tog zadatka, svi koji su učestvovali u operaciji dobili su crvene beretke. To su bili momci koji su od samog početka bili sa mnom. Tada je na scenu stupio naziv “Crvene beretke”.
       (...)
       Frenki se povremeno pojavljivao, ali mi je teško da poverujem da je Miloševićev čovek. Nisam čuo da je ikada rekao lepu reč o Miloševiću. Uvek je pravio pogrdne šale na Slobin račun. Bio je moj kućni prijatelj, a jeste, naravno, možda se promenio, ali je u to vreme na sebe gledao kao na profesionalnog agenta za borbu protiv terorizma pre nego kao na političku ličnost.
       (...)
       Što se tiče Jovice Stanišića, i on je došao da vidi šta se dešava u Kninu. On je bio Frenkijev šef. Prvi put sam ga video kada mi je čestitao na zadatku u Glini, a drugi put kada je došao da me razreši dužnosti. Kasnije sam se sprijateljio sa Jovicom, nakon što je otpušten 1998. godine.
       (...)
       Dana 4. avgusta 1991. godine, Jovica Stanišić pozvao me je da dođem u Beograd. U stvari sam mislio da treba da mi uruče orden, a zapravo su me razrešili dužnosti. Rekao mi je da postupa po naređenjima šefa, misleći na predsednika Miloševića.
       (...)
       (Nastaviće se)