|
Nikada se nije znalo kad spava, kad ustaje, kad jede... Obično je to bilo tek posle dva sata. Umeo je da sedi po svu noć, čita, piše... Kad bi poželeo da se osveži, sam je sebi pripremao čaj i niko nije smeo da ga uznemirava
Pre pedeset godina umro je heroj socijalističkog rada, heroj Sovjetskog Saveza, maršal, generalisimus, član KPSS od 1898. godine i generalni sekretar CK KP Sovjetskog Saveza Josif Visarionovič Staljin. Učinio je sve da zauvek ostane u narodnom sećanju. Tokom četvrt veka, koliko je bio na vlasti, bio je najjači čovek na svetu. Pod njegovim vođstvom zemlja je preživela kolektivizaciju i raskulačivanje, koji su odneli više od deset miliona seljaka, i represiju u kojoj je uništena ruska inteligencija. Uprkos tome, jedno vreme je uspevao da drži u zabludi i najumnije ljude u Evropi - Andre Žid je pisao: “Dostignuća SSSR-a u mnogim oblastima su izvanredna.” Cena koju je sovjetski narod za to platio bila je stravična. Svaka etapa socijalističke izgradnje ostavljala je za sobom milione mrtvih.
Kad je počeo rat, nije imao ko da se bori, novi ljudi morali su dve godine da se uče ratovanju - za to vreme izginuli su milioni sovjetskih vojnika, a Hitler je došao do Moskve... Uz neverovatne žrtve Hitler je pobeđen, sovjetski narod krenuo je u izgradnju zemlje, a njihov vođa, ponovo među najbližim saradnicima traži nepodobne. Početkom pedesetih spremao je novu čistku. Crni spisak je u sefu na Lubjanki čekao znak za start. Beskonačnu igru smrti prekinula je upravo smrt. Smrt diktatora, 5. marta 1953. godine.
Oni koji misle da je 300 miliona ljudi s olakšanjem odahnulo, varaju se - ogromna zemlja gušila se u suzama. Nepregledne kolone ljudi išle su ka Kremlju da se oproste od “oca naroda”. U toj želji, u guranju, mnogi su pregaženi, hiljade ljudi je “nestalo”, ni danas se ne zna gde su sahranjeni. Kao da se sudbina još jednom narugala podanicima velikog Kobe - ispraćen je onako kako je i živeo - uz suze i žrtve.
Lekarski izveštaji
Čitavih pedeset godina ruski narod bori se s njegovom senkom, od kongresa na kome je Hruščov krenuo u rat protiv “kulta ličnosti”, pa do današnjih dana, kad čitava 53 procenta Rusa njegovu ulogu smatra pozitivnom. Pet decenija mešale su se istine i legende, bio je satrap i ljudožder, najveći zločinac u dvadesetom stoleću i spasilac, otac naroda, hazjain, vladalac zemlje u kojoj su živeli najsrećniji ljudi na svetu... Uslovi za objektivnu ocenu stekli su se ovih dana kada je skinut pečat tajne sa dokumenata koji osvetljavaju i poslednji trenutak njegovog života - samu smrt, oko koje su se ispredale priče i o kojoj je svako imao svoju verziju. Po jednoj od njih, Staljin je umro još u februaru, a narodu je to objavljeno tek kada su se članovi CK dogovorili oko podele vlasti, 6. marta. Po drugoj, umro je 3. marta, a tri dana je bilo potrebno kako bi se učvrstila vlast, kako se čitava građevina koju je 25 godina gradio, ne bi jednostavno urušila, po trećoj, srce “oca naroda” prestalo je da kuca 5. marta ujutru...
Lekarski izveštaji, nedavno izloženi u Arhivu Rusije, pokazuju jasno i neopozivo - veliki vođa umro je 5. marta u 21 čas i 50 minuta od moždanog udara, u svojoj dači u Kuncevu. Ali zagonetka nije sasvim odgonetnuta. “Otac naroda” ležao je, posle prvog udara, 13 sati sam, na podu, a da mu niko nije pomogao. Oko njega je bilo obezbeđenje, posluga, dolazili su čak i najistaknutiji članovi CK, a ipak... pomoći nije bilo. Niko nije smeo da uđe u sobu u kojoj je ležao strašni Staljin. Nisu zaboravili da je specijalni agent obezbeđenja Fedosjev, kada se drznuo da proviri kroz prozor kako bi saznao zašto vožd tako dugo ne zove poslugu, svoj život završio u najstrašnijem zatvoru u SSSR-u, u Suhanovki, gde su ljude izluđivali potpunom tišinom.
Situaciji je pogodovala i činjenica da Staljin nije robovao navikama. Nikada se nije znalo kad spava, kad ustaje, kad jede... Obično je to bilo tek posle dva sata. Umeo je da sedi po svu noć, čita, piše... Kad bi poželeo da se osveži, sam je sebi pripremao čaj i niko nije smeo da ga uznemirava. Ako bi bio bolestan, lečio se čajem i sirupom od malina, ne zovući nikoga, “umeo je da se za noć tri puta preznoji i presvuče, a ujutro bi bio zdrav i oran za rad”, pričaju njegovi savremenici.
Prvi infarkt Staljin je imao još 1949. godine, ali o tome se nije smelo govoriti. Početkom pedesetih već se osećalo da stari, da zaboravlja, pa je bio u stanju da više puta pošalje istu poruku, počeo je da se boji atentata... Zato se nikada nije znalo u kojoj će sobi spavati. Naredio je da se u svim sobama rasporede iste plave sofe i - svakog dana je spavao na drugoj. Gde će to biti, posluga je saznavala nekoliko minuta pred njegov odlazak u krevet.
Teorija zavere
Kritičnog jutra bila je, kao i obično, tišina. Prolazili su sati, obezbeđenje se uznemirilo. Niko nije smeo da uđe. Pozvali su članove CK. Berija, Hruščov, Maljenkov - ušli su u sobu, podigli ga na krevet i posle nekoliko minuta - izašli.
Rekli su da vođa spava... Prošlo je još nekoliko časova, obezbeđenje je ponovo pozvalo članove CK. Ovog puta s njima su stigli i lekari. Stigla je i ćerka Svetlana i, kao i obično, pijani sin Vasilije... Dijagnoza - moždani udar. Za pravu pomoć već je bilo kasno. Ako pacijent i preživi, neće više moći da radi, da vlada, kao neprikosnoveni car pola sveta. Nije preživeo. Možda ne bi tako bilo da mu je pomoć ukazana na vreme.
I, kao na svakom dvoru, odmah kreću intrige. Možda mu je neko “pomogao” da ode na onaj svet. Svi koji su ga znali i bojali ga se, imali su razloga, ali niko više od svemoćnog šefa tajnih službi Lavrentija Berije, čije je ime bilo prvo na pomenutom spisku u sefu na Lubjanki. Nije čudo što je, prema rečima učesnika, čim je Staljin umro, “odjurio tamo kao da ga đavoli gone”. Spisak je nestao... Pominje se i trovanje... Izložena dokumenta, međutim, to nedvosmisleno opovrgavaju.
Ipak, teorija zavere je i dalje veoma privlačna. Da li je Berija, možda, mogao na neki način da utiče da njegov šef doživi moždani udar? Postoje i priče o lekaru geniju koji je mogao da proizvede otrov koji tako deluje, a ne ostavlja tragove... Ali, za svaki slučaj, tu su i druge mogućnosti. Ostareli Hazjain patio je od visokog pritiska i imao je običaj da se žali Beriji kad se nije dobro osećao (a bivalo je to sve češće). Lukavi Gruzin mu je kao lek predlagao - rusku banju. Ona sve leči (u to mnogi Rusi i danas veruju), uprkos činjenici da svako zna da ruska banja veoma povećava pritisak, što je za hipertoničare pogubno. Beriji se pripisuje i čudan pokušaj atentata na Staljina kada je neko pucao kroz prozor dače. Nije pogodio, ali se Staljin grdno uplašio. Možda “atentator” i nije želeo da ga ubije, već samo da mu još malo, i naglo, podigne pritisak? Nikad se nije saznalo ko je pucao. Gotovo je neverovatno da je mogao da pobegne bez pomoći specijalnih službi čiji su agenti okružavali daču.
Očevici, koji su ovih dana prodefilovali pred TV kamerama, već ostareli i jedva sposobni da govore (ali demonstrirajući dobro pamćenje), tvrdili su kako se jedino Berija “ponašao čudno” tih kritičnih dana pored kreveta umirućeg tiranina. Niko mu nije video suze, ali kad se u jednom trenutku učinilo da se Staljin budi, šef obaveštajne službe bacio mu se pred noge i počeo da mu ljubi ruku. To mu nije smetalo kad je vođa već bio mrtav, a lekari pokušali da ga”ožive” masiranjem srca, da ih grubo udalji, rečima “dosta”. To potvrđuje lekar koji je bio uz njega, i sam naslednik Nikita Hruščov (u svojim memoarima). Pitanje je, međutim, koliko se može verovati tim naknadnim sećanjima, jer, recimo, Hruščov piše da je Svetlana došla posle očeve smrti, a mnogi od prisutnih (a i ona sama) tvrde da je već dva dana bila uz njega...
Mitovi i trikovi
Pošto se u autentičnost dokumenata istorijskog arhiva ne može sumnjati, reporter nedeljnika “Vlast” rešio je da proveri kako su ona nastala. Razgovarao je sa Sergejem Debovom, nekadašnjim direktorom laboratorije Mauzoleja. On je rekao da akademici koji su potpisali dokumenta o patološko-anatomskoj ekspertizi, nisu bili u sali u kojoj je vršena obdukcija. “Prostorija je bila mala, a obdukcija je vršena na poseban način, minimalno, kako bi bilo lakše balsamovati telo. Lekari su sedeli u drugoj sobi i “ljudi iz državne bezbednosti su im odnosili organe koje smo mi vadili iz tela”. Na pitanje da li je teorijski bilo moguće da su oni dali jedan mozak, a lekari dobili drugi, Debov je odgovorio: “Nas se to nije ticalo.” Svi organi su kremirani, osim mozga koji je predat Institutu mozga gde je, podeljen na tanke pločice, tajno čuvan. Analizom tih pločica i sada bi se moglo utvrditi da li je uzrok smrti bio moždani udar. Autor teksta tvrdi da mu je direktor instituta, akademik Adrijanov, preko telefona rekao da na tim odrescima nema tragova nikakvog udara, i - spustio slušalicu.
Staljinovo telo najpre je izloženo pored Lenjinovog, u Mauzoleju na Crvenom trgu, da bi kasnije bilo sahranjeno u zidinama Kremlja. Pesnik Jevgenij Jevtušenko u svojoj pesmi zatražio je od vlade “da utrostruči zidine iza kojih leži Staljin, kako on ne bi ustao, i s njim prošlost”.
Ako mit o smrti tiranina, uprkos svemu, ni danas nije moguće objasniti, jednom drugom mitu, takođe značajnom, konačno je došao kraj. Reč je o izjavi koja govori o vojničkoj pravednosti (ili o očinskoj surovosti) velikog komandanta, o čuvenoj rečenici kojom je Staljin odgovorio Nemcima kad su mu ponudili da razmeni nemačkog oficira za zarobljenog sina Jakova. Staljin je lakonski odgovorio: “Ja ne menjam generala za običnog vojnika.” Kako svedoče donedavno nepoznata dokumenta, ne samo da tog odgovora nije bilo, nego nije bilo ni ponude. A pitanje je i da li je Jakov Džugašvili uopšte bio nemački zarobljenik. Bar ne tada i na mestu koje istorija pominje. Grafološkom analizom dokazano je da rukopis pisma koje je Jakov poslao ocu iz zarobljeništva nije njegov, da su fotografije na lecima koje su u to vreme preplavile liniju fronta, pozivajući rusku vojsku da se preda kao što je to učinio Jakov, sin njihovog komandanta, samo dobar falsifikat. U navodnom izveštaju sa saslušanja navode se podaci koji apsolutno ne odgovaraju činjenicama, između ostalog da Jakov koji nije govorio strane jezike, odlično govori engleski i nemački... Sigurno je i tačno samo jedno - Jakov Džugašvili nestao je u Drugom svetskom ratu. Da li je zarobljen ili nije, niko ne zna. Gde je poginuo i sahranjen, takođe se ne zna. Čoveka, za koga se tvrdi da je Jakov, a koji se vidi na fotografiji kako visi na bodljikavoj žici kroz koju je tekla struja, ubio je metak iz oružja kojim mu je pucano u leđa. Maestralno smišljen propagandni trik definitivno je razobličen. Čuvenu rečenicu, čovek-bog, koji je imao apsolutnu vlast nad mislima, dušama i telima svakoga od svojih podanika, nikad nije izgovorio.
Prošlo je pedeset godina od njegove smrti, zemlja se lagano oslobodila straha, a nedavno i komunizma. Zato je podatak o 53 procenta Rusa koji ga smatraju pozitivnim likom neobičan, pogotovu kad se zna da su još živi rođaci miliona represiranih u njegovo vreme. Psiholozi to objašnjavaju teškim stanjem u zemlji, siromaštvom, nesigurnošću, raspadom velike zemlje i marginalizovanjem njene uloge na svetskoj političkoj sceni. Na sve češća poređenja s Hitlerom reagovao je prošle godine i predsednik Putin rekavši da su takva poređenja neumesna jer je u vreme Staljina zemlja ipak učinila ogromne korake napred, uključujući i let u komos i pobedu nada samim Hitlerom.
Pokolenja dela sude... a pedeset godina je, očigledno, malo.
LjUBINKA MILINČIĆ
|
Biografija
Josif Džugašvili rođen je 21. decembra 1879. godine u Gori, u Gruziji, u porodici siromašnog obućara, koji je kad bi se napio, bio veoma surov prema sinu. Od 1888. do 1894. godine išao je u školu gde je učio ruski jezik.Posle škole je prešao u Tifilis u Duhovnu akademiju. Tamo se upoznao sa delima Karla Marksa, a 1899. godine izbačen je iz škole zbog revolucionarne delatnosti. Majčina želja da joj sin postane sveštenik tako je zauvek postala neostvarljiva. Zaposlio se u opservatoriji u Tifilisu i uskoro postao član tajne revolucionarne organizacije. Od 1902. do 1913, sedam puta je hapšen, proterivan u Sibir, ali je uvek uspevao da pobegne. Godine 1913. objavio je pod pseudonimom Staljin (Čelični) tekst u vezi s marksizmom, i od tada zauvek ostaje Staljin. Od 1913. do 1917. živi u izgnanstvu.
Tokom oktobarskog prevrata 25. oktobra 1917. odigrao je jednu od odlučujućih uloga, mada je još uvek bio manje cenjen od svog glavnog suparnika Lava Trockog. Godine 1922. postao je sekretar CK KPSS. Posle Lenjinove smrti postao je ideolog izgradnje socijalizma u SSSR-u 1928. Od 1934. počinje period Staljinovog terora i političkih procesa. Najugledniji ljudi u SSSR-u streljani su 1936-1937.godine. “Heroji revolucije” postajali su “neprijatelji naroda”. Kad je očišćen sam politički vrh, krenulo se na obične građane... Pod njegovim rukovodstvom pobeđen je fašizam u Evropi u Drugom svetskom ratu. Umro je 5. marta 1953. godine.
|
|
