Na FESTU su viđeni filmovi koji su uspeli da nas pročiste od straha, ozlojađenosti i besa

      Na 31. FEST-u, pored filmova koji su nas ostavili ravnodušnima, videli smo i one koji su uspeli da izazovu kod nas snažna osećanja i da ih, na izvestan način, pročiste - od straha, ozlojeđenosti i besa, preko čežnje i nežnosti, do sažaljenja i smeha; što su kvaliteti koliko duševni, toliko i telesni - urezujući nam se, dakle, u telo, na najbolji način ti su nam se filmovi urezali u pamćenje. Takvi su: američki filmovi “Krug” i “Daleko od raja”, britansko-irski “Sestre Magdalene”, nemački “Na ćumur”, ruski “Reka” i “Kukavica”.
      
       KRUG (režija: Gor Verbinski). Od samog početka dosledno koristeći “momente izneverenog gledaočevog očekivanja”, ovaj film održava napetost sve do kraja, i što je još važnije, i nakon kraja, jer njega, zapravo, nema. Naime, pred sam završetak filma, samo što smo se osigurali u mišljenju (i osećanju) da je sve namireno, da je, konačno, greh iskupljen, da je duša devojčice, koju je majka ubila, uspokojena, sve se preokreće i mi shvatamo da devojčica u sebi nosi zlo, da je čedomorstvo predstavljalo užasavajuću majčinsku brigu i da je spas duše ovog pogubljenog deteta poguban! Zlo je neiskorenjivo, jer, ono se pojavljuje neuzrokovano porodičnom ili društvenom situacijom; oličeno je u nevinosti bez zaštite, u čednosti bez predumišljaja - u detetu. To izaziva užas.
       Reditelj je izgradio kristalno prozračnu i uverljivu, nadrealnu strukturu filma, i najbolje je što nam uopšte nije objašnjavao kako je ona moguća. Elementi filma su u čvrstom kauzalnom odnosu. Stvoren je začarani krug; koherentna sredina koju bi svako ekspliciranje banalizovalo. Nadrealističke slike ovog filma neočekivano padajući na našu mrežnjaču, šokiraju nam mozak. Da je mozak od iste materije kao i oko, i da oko predstavlja moždani spoljašnji deo, ispoljeni mozak - dobro je poznato autoru ovog besprekorno čistog horora.
      
       DALEKO OD RAJA (režija: Tod Hejnz). Izrazito elegantan film, jedno savremeno brušenje u retro-stilu. Dakle, melodrama rađena u stilu pedesetih, ali onakvih pedesetih kakve su nam poznate upravo iz američkih filmova tog vremena. Ovakvom pseudorekonstrukcijom vremena, ovakvim totalitarizmom stila, od nameštaja i odeće do glumačkih postupaka, reditelj je stvorio jedan neprobojan svet, čiji suštinski problemi izgledaju kao nešto izvan njega, nešto njemu tuđe, i tako je zaoštrio sukob između običaja i predrasuda, kojim se u stvari bavi, kao film o homoseksualnoj ljubavi, o diskriminaciji prema ljudima obojene kože u Americi, o braku kao zatvorenom odnosu... Da je ovakav film snimljen pola veka ranije, ne samo da bi nas, kao gledaoce iz pedesetih, uspeo, bez sumnje, da gane do suza, već bi promenio i sudbinu holivudske produkcije: ona bi nam danas polagala računa o onome o čemu će govoriti tek kroz nekoliko decenija.
      
       SESTRE MAGDALENE (režija: Piter Malen). Film koji nam izaziva muku, ozlojeđenost i bes, ali i radost estetskog uživanja. Školski primer klasične filmske dramaturgije. Nije prošlo ni nekoliko minuta filma a mi smo se našli u samom njegovom središtu; sve nam je jasno, nema tajni, i što nam je problem jasniji, to nas on više potiskuje, jer (zajedno sa junakinjama) nemamo sredstava da ga prevaziđemo. Dovoljno je da se posumnja u čednost njihovog karaktera i irske devojke bivaju odbačene od svojih porodica i prepuštene na staranje manastirskim zavodima, pod patronatom bivše bludnice, svetice Magdalene. Ove ustanove postojale su u Irskoj sve do 1996. Nema izlaska, nema predaha, u njima vlada atmosfera koncentracionog logora. Božju pravdu čuvaju oni koji smatraju da je njihov vlastiti gnev predstavnik božjeg gneva, te svojim frustracijama oduška daju sadističkim ponašanjem. Pravednici su grešni. Grešni su nevini. Jedna od devojaka kaže: “Počiniću ma koji od smrtnih grehova da bih se odavde izvukla!” Gledajući ovaj potresni film, shvatamo koliko je ta rečenica, ta misao, istinita i pravedna, i koliko je neophodno da je znamo i da je razumemo.
      
       NA ĆUMUR (režija: Andreas Drezen). Ne pamtim da sam se skoro u bioskopu tako smejao do suza. Divne, humorne, istinite, rekao bih čehovljevske situacije, koje nam toliko govore o životu naših emocija, o situacijama koje uslovljavaju da se one ispolje na ovakav ili onakav, uglavnom neočekivan način.
       Zahvaljujući eksperimentu koji nije redak u nemačkoj kinematografiji, kao što je odavno ustanovljen i u ruskom pozorištu, da se radi bez scenarija, da glumci improvizuju dijaloge, prisustvovali smo fascinantnoj glumi u kojoj je smisao pojma igre iscrpljen do dna. Sa jasno naznačenim situacijama, ali bez ijedne napisane reči, glumci su stvarali tekst, predočavajući nam čudesnu autentičnost, kakvu može da stvori samo čovekova napregnuta imaginacija, podobna napregnutoj imaginaciji Boga koji stvara svet. Od osamdeset sati snimljenog materijala videli smo 105 minuta, kao što od nekoliko miliona godina postojanja sveta vidimo samo sedamdeset.
      
       REKA (režija: Aleksej Balabanov). Od polovično snimljenog materijala, jer je snimanje prekinuto pogibijom glavne glumice, Tujare Svinoboeve, montiran je film, kao što sliku sećanja na nekakav događaj uspostavljamo iz fragmenata utisaka o mirisima, bojama ili osećanjima koja su nas tada prožimala. Sudbina je ostavila neizbrisiv trag na ovom filmu. Kako kaže Gete, sudbina je mudra, ona za svog reditelja bira slučaj. Film o elementarnom, elementaran film, ako se tako može reći. Izopštenost, mržnja, ljubav - to su osnovni elementi emocionalne slike ovog filma. Izopštenost (kolonija kužnih u jakutskoj tajgi) vraća čoveka elementarnim instinktima.
       Završnica ovog filma jedna je od najupečatljivijih scena koju sam ikada na filmu video. Devojčica je na zgarištu pronašla novorođenče. Prerezala mu je pupčanu vrpcu. Iz svojih usta polivajući ga vodom, učinila je ono što nalaže običaj za prvo kupanje novorođenčeta. Potom ga je odenula. Da bi je uspokojila, da bi prestao plač, prislonila ga je na svoje obnažene dečje grudi (ima, možda, sedam godina). Potom, u jednu flašu uliva mleka, u grlić flaše umeće parče krpe i beba počinje da sisa. U podmetnutom požaru, koji će sa sobom odneti onog čija ga je ruka podmetnula, stradala je i krava. Dok gledamo bebu kako sisa, znamo da je to poslednje mleko i, neminovno, steže nam se srce. Međutim, šta se događa?! Devojčica bebu umotava u tkanine, polaže je u čamac i pušta da je reka ponese, kao što je nosila Mojsijevu kolevku. Zapanjujuće, elementarno, iskonsko. Iako ne znamo šta će se sa detetom dogoditi, odahnuli smo, jer je reka jedino rešenje, prosto i jedinstveno, kojeg se mi nikako ne bismo mogli setiti, iako smo toliko puta čitali Stari zavet.
      
       KUKAVICA (režija: Aleksandr Rogožkin). Oblast Laponije. Drugi svetski rat je na isteku. Nemački vojnik, Finac, zbog pokušaja bekstva, poput Prometeja, prikovan je za stenu. Ruski partizan, od sovjetske vlasti, iz političkih razloga, osuđen je, takođe, na smrt. Oni uspevaju da se oslobode; susreću se na imanju jedne Laponke, kojoj je muž već četiri godine odsutan. Jedno govori laponski, drugo finski, treće ruski. Teško se sporazumevaju, ali vreme provode sadržajno. Između ostalog ovaj nas film upozorava i na to da je naš jezik u znatnoj meri izgubio svoju egzistencijalnu funkciju. U jednom trenutku Rus je prostrelio Finca, zatim ga je doneo u kolibu, gde će ga Laponka, šamanskim sredstvima, spasiti smrti. Kasnije, Laponka o tome kaže: “Jedan čovek ga je ustrelio, a drugi ga je na svojim plećima doneo i tako spasao.” Mi znamo da je i ona svesna kako govori o jednoj te istoj osobi, ali, iz njene rečenice, znamo i to da u toj osobi borave dva čoveka, kao što u svima nama, potencijalno, borave mnogi ljudi. To je smisao ovog filma. Kada samo zamislimo šta je sve u takozvanom kratkom dvadesetom veku (1914 - 1989) čovek učinio, odnosno šta je sve sa čovekom učinjeno, i kada pomislimo, svako za sebe, da je to naša lična baština: i patnja Jevrejina u koncentracionom logoru i nadljudsko osećanje esesovca lišenog savesti, kada pomislimo da je to biografija čoveka, onda u strepnji zadrhtimo. Film “Kukavica” nosi, kao srž, u sebi tu veliku temu zrelosti individue koja i dela i nedela čovečanstva prihvata kao svoju predbiografiju, kao nasleđe koje u svom životu, na ovaj ili onaj način, može ponoviti, kao što ponavlja ljubavi i smrti svih svojih predaka, svih ljudi koji su nekada živeli i umirali ovde, na zemlji.
      
       ZLATKO PAKOVIĆ