Gomila filmova i gostiju pokazala se kao prevelik zalogaj pa je u finalu sistem festivala pao

      Poslednjih dana Festa 2003. bilo je, otprilike, ovako: “Šta ideš da gledaš?” “Šta puste.” Stotinak filmova i tridesetak gostiju bio je prevelik zalogaj koji se otimao kontroli. O krađi dve trake - oko kojih se podigla silna buka a onda očas utihnula - da i ne govorimo. Festivalska mašina sve melje. Program je često menjan (kopije nekih filmova, objavljenih u katalogu, nikada nisu stigle), ali je do izmena najčešće dolazilo da bi se on, program, uskladio s gostima koji su “upravo došli” pa su se projekcije tumbale zarad pres-konferencija. Pojedina ostvarenja su čak i pozvana, kako smo nezvanično saznali, ne toliko zbog njih samih već zato što su njihovi akteri hteli da potegnu do Beograda. I, onda, šta? Daj šta daš, da ih bude što više. Toliko o našoj žudnji za Evropom koja se, uglavnom, svela na Nemačku i obližnje države.
       Normalno, nemam ništa protiv dobre volje tih ljudi, samo nek’ Fest 2003. ne maše kvantitetom i to, u većini, onih - Kako Se Tačno Zove. Ken Rasel je u toj priči bio zvezda Festa 2003. Jest’ da je u dobrim godinama, ali ko se seća - taj pamti pogibeljne navale za njegove filmove “Tomi” ili “Zaljubljene žene”. Bilo je to davno, u prošlom veku. Danas Ken Rasel razmišlja o ekranizaciji života Nikole Tesle. Trebalo bi da u ovoj godini, scenario je spreman, počne snimanje tog filma i to upravo ovde. No, na moje pitanje hoće li Džek Nikolson igrati Teslu, odgovor Kena Rasela je glasio: “Suviše je mator za tu ulogu, mogao bi da tumači njegovog oca, dedu.” Slavni britanski reditelj osetio je potom potrebu i da doda - ako slučajno to ne znamo, mi na pres-konferenciji - da Džek Nikolson ne nosi gaće, navuče farmerke onako, na golo telo, fuj. A ko će igrati Teslu? To Ken Rasel nije hteo da otkrije, još se lomi oko izbora.
      
       Prljav veš
       Posebno poglavlje je - Ljubiša Samardžić. Njegov film “Ledina” video je prvo Berlin a sada, gala, publika u Centru “Sava” i to na samom zatvaranju Festa 2003. “Imam zebnju ali sam i optimista”, glasio je Samardžićev komentar uoči tog događaja. Biće izuzetno zanimljivo pratiti kako će taj problematičan film prihvatiti gledaoci u Srbiji. Pošto će u Hrvatskoj, naročito u Dubrovniku gde je zakazana premijera 21. marta, on izvesno dobiti ovacije. Toliko je već jasno. Zbog čega? Pa, zbog toga što su Srbi dati da gore ne može biti dočim su Hrvati (oličeni u supruzi glavnog junaka) krajnje fini. Malo ko nas je toliko otrcao prljavim vešom, što taj film jeste. Rađen je prema scenariju Nikole Pejakovića a u realizaciji su, uz Samardžićev “Sinema dizajn”, obilato učestvovali Hrvati, potom Bosanci i Bugari.
       Susret s novinarima nije propustio ni ministar Branislav Lečić. Konkursi oko novih srpskih filmova što je u tesnoj vezi sa Festom 2003. Kad ministar misli da je kraj, tad je fajront. Ili, Lečić je nezaustavljiv ali je, za utehu, nerazumljiv. Nema tog preciznog pitanja na koje on neće dugo i zamršeno da odgovara tako da je - živ smor. Od svega vam negde bude nekako jasno da mu je kultura važna kao zenica oka, naravno i kinematografija kao njen važan segment, te je on veoma brižan i izgara na poslu, pri tom je pun vere u svetlu budućnost mada para nema, para nema.
       Što se filmova tiče, gde smo ono stali? Kod, recimo, “Rata” Alekseja Balabanova. Odličan film a - ruski! Balabanov je već svojim ranijim ostvarenjima “Brat” i “Brat 2” dokazao afinitet prema brzim, akcionim filmovima, baš kao i relevantnim temama za savremenu Rusiju: nasilje, droga, kriminal. U “Ratu” se bavi sukobom sa Čečenima i daje sliku koju mi, imajući sopstvenu dramu Kosova, dobro razumemo. Vrlina filma je što on ni u jednom momentu nije patetičan. Koristeći ironiju, pa i humorne elemente, on pojačava tragediju tog dugog sukoba.
      
       Katolički teror
       “Sestre Magdalene” u debitantskoj režiji škotskog glumca Pitera Malena (“Zovem se Džo”) osvojio je “Zlatnog lava” na poslednjem festivalu u Veneciji. Još dok ga gledate, znate i zbog čega: izlaže jasno, kao na dlanu, svu hipokriziju, pa i stvarni teror Katoličke crkve te su se Italijani lako u tome prepoznali baš kao što je Vatikan pobesneo. Beše to onomad krupan skandal... O čemu se radi? O istinitim događajima u Irskoj kada su mlade devojke, namiguše kao najmanje a majke vanbračne dece kao najgore, bivale zatvarane u zloglasne Magdalenine manastire da bi, kroz težak rad, iskajale svoje grehe. Prema zvaničnim podacima, hiljade žena je živelo i umrlo unutar tih zidina da bi tek 1996. bio zatvoren i poslednji takav manastir. Film Pitera Malena prati sudbinu četiri mlade devojke šezdesetih godina prošlog veka, dakle u vreme kada su žene osvajale slobodu na drugim meridijanima. Reditelj veoma dobro vodi svoju priču dočaravajući u potpunosti pakao zatočenog života tih nesrećnica. Potresan film nabijen emocijama: igraju nama nepoznate glumice, ne zna se koja je bolja.
       Pred kraj festivala videli smo i “Spajdera” Dejvida Kronenberga, film u kome Ralf Fajns - sa onim svojim plavim očima - igra ludaka, sveže puštenog na slobodu, koji je uobrazio da mu je otac ubio majku zbog tamo neke devojke ali nije još spreman za ljude, za život, pa ga manije ne napuštaju. Frojdovska priča, dosta mučna ali i prilično dosadna, skoro dva sata gledate - šta? Zver koja juri svoju prošlost, egzibicionističku glumu Ralfa Fajnsa. U Kanu je “Spajder” loše prošao... Ne i film Akija Kaurismakija “Čovek bez prošlosti” koji je osvojio Veliku nagradu žirija. Te noći u Kanu Aki Kaurismaki, uobičajeno pripit, popeo se na cvetnu pozornicu i održao najkraći govor: “Zahvaljujem sebi na priznanju.” Njegov film je zaista sjajan: šta uraditi kad si, izgubivši pamćenje, izgradio novi identitet a uz to si i zadovoljan novim životom? Kaurismaki, svojim specifičnim rediteljskim rukopisom, usporeno i kroz geometrijski precizne kadrove, nudi zapravo topao film o malim ljudima koji tumaraju u potrazi za srećom.
      
       Muška suza
       Takođe pred kraj Festa 2003. prikazan je i film Pedra Almodovara “Pričaj s njom”, tako savršen da se festivalu moraju oprostiti neka bleda ostvarenja. Kao “Pinokio” izvikanog a nepodnošljivog Roberta Beninija, na primer. Neko pametan dao je najtačniji naslov tekstu o poslednjem Almodovarovom filmu - “Muška suza”. I, zaista, o tome se radi. Iako važi za reditelja “ženskih filmova”, dakle najboljeg poznavaoca žena, Almodovar se ovog puta okrenuo “muškim snovima”. Film počinje tamo gde se završava “Sve o mojoj majci”: pozorišna zavesa sada se podiže i počinje balet “Kafe Miler” Pine Bauš, Pine Bauš s kojom je Almodovar u nežnom i velikom prijateljstvu godinama, ne i u vezi pošto on ne krije svoju gej orijentaciju.
       Dakle, u publici, jedan do drugog, sede dva muškarca, novinar i bolničar. Jedan je duboko dirnut ali nem, drugi u suzama i vidno uzbuđen. Španska zvezda Havijer Kamara igra veselog i pomalo retardiranog Beninja, bolničara sklonog afektiranju koji posvećeno neguje lepu balerinu u komi. Na klinici, on upoznaje novinara Marka čija devojka, poznati toreador, posle nezgode takođe pada u komu. Između dva čoveka razvija se neobično prijateljstvo, svako od njih opsednut je ženom koja dugo neće biti u prilici da razgovara s njim. Almodovar majstorski prepliće vreme (po principu “četiri meseca ranije”, “dve nedelje kasnije”...), događaje, likove, a pre svega emocije. U igri je slojevita priča koja se kreće od sapunice do tragedije, a film se iznova okončava plesnom tačkom, odnosno baletom Pine Bauš. Ono što najviše uzdrma u filmu je neskrivena Almodovarova poruka da iluzija o ljubavi ima veću moć od same ljubavi. Svi smo, nekad i negde, prošli kroz to iskustvo ali ga Almodovar sada krajnje nežno i rafinirano oblikuje i uzdiže.
       Inače, šta je neprestana frkica oko ovog reditelja? To što se posle svakog njegovog novog filma pitamo - da li je baš on najbolji. Često kažemo i da jeste. Posle filma “Žene na ivici nervnog sloma” (koji ga je lansirao u Americi a ugledni “Tajm” mu tim povodom posvetio šest svojih skupih stranica) Almodovar je istinski prigrabio svoje fanove tek sa “Visokim potpeticama”. Da li je to njegov najbolji film? Za mene - jeste. Za druge je to “Sve o mojoj majci”, za treće upravo ovaj - “Pričaj s njom”. Opet je Almodovar u nominaciji za Oskara. Možda ga ponovo i dobije. Kod njega je fascinantno što vas uvek iznenadi, nepresušan je u idejama, bez obzira na to koji vam je film najdraži. Njemu, izgleda, uvek onaj sledeći, čovek trči svoju trku i ima daha.
       I, posle svega, šta u jednoj rečenici reći o Festu 2003? Dobro je što ga je bilo, samo kad se već jednom završio.
      
       JASMINA LEKIĆ