Vašington, Brisel i Hag veruju da je smena na vrhu idealan trenutak da se Beograd prisili na izručenja optuženih ratnih zločinaca. Zato su privremeno suspendovane sve donacije

      Havijer Solana i Karla del Ponte saopštili su prošle nedelje u Briselu da posle promene vlasti u Srbiji i Crnoj Gori očekuju hapšenje generala Ratka Mladića. Haška tužiteljka još je precizirala da to očekuje i zato što “Koštunica više nije predsednik, a Šešelj je u Hagu” i što njegova predaja nije u Srbiji izazvala nikakve demonstracije.
       Del Ponte je poznata po tome što uvek kaže više nego što su zapadni političari spremni da saopšte, a neretko i mnogo više nego što bi oni voleli da ona kaže, odnosno da svet zna. To bi je, prema pisanju pariskog “Monda”, moglo koštati izbora na funkciju tužioca novog, stalnog Međunarodnog krivičnog suda za koju je konkurisala (“Švajcarkinja bi mogla da poremeti jedan međunarodni sud čija krhka ravnoteža od početka zavisi od kompromisa između država. A Karla del Ponte nije žena od kompromisa”, piše Stefani Mopa u “Mondu” od 10. marta).
      
       Svi odjednom
       Njena direktnost u ovom slučaju, međutim, pomaže javnosti Srbije i Crne Gore da se snađe u poplavi kontradiktornih izjava zvaničnika najmlađe evropske države, i da razume šta se između nas i ostatka sveta tačno dešava. Žestoko intenziviranje pritiska na Beograd da sarađuje sa Hagom onako kako to traže Vašington i Karla del Ponte poklopilo se sa promenom državnog ustrojstva, smenom vlasti u Beogradu, ali i evroatlantskom krizom oko Iraka. Svi instrumenti pritiska, koji su u našem slučaju uglavnom finansijske i političke prirode, u ovom času primenjuju se istovremeno.
       Indicija je poslednjih meseci bilo bezbroj. Međunarodni monetarni fond od decembra odlaže odluku o isplati dve zaostale tranše u iznosu od 125 miliona dolara iz trogodišnjeg finansijskog aranžmana sa našom zemljom. Isplata je prvo odložena za februar, zatim za 11. mart, da bi MMF sada najavio da će o isplati zaostalih tranši odlučivati tek u aprilu. Razlog je naizgled savršeno bezazlen: čeka se rebalans budžeta Srbije, koja još nije izbilansirala troškove nove državne zajednice Srbije i Crne Gore u svom budžetu. Trenutno se zajednica “privremeno finansira”, ali međunarodne finansijske organizacije privremeno finansiranje ne priznaju. MMF nam je učinio uslugu što je odložio odluku jer bi ona pod sadašnjim uslovima nužno bila negativna.
      
       Pužev hod
       No, javnost manje zna o tome da se procedura odobravanja sredstava Beogradu iskomplikovala i usporila zbog nedavne američke odluke da zbog nesaradnje sa Hagom suspenduje finansijsku pomoć Srbima do 15. juna. Tom odlukom je suspendovano nekoliko desetina miliona dolara američke pomoći Srbiji, što vlada u Beogradu tada nije primila sa većim uzbuđenjem, ali je direktna posledica američke odluke znatno usporavanje procedure odobravanja sredstava Srbiji u svim međunarodnim finansijskim ustanovama. Američki predstavnici, naime, pre glasanja u telima tih organizacija o parama za Srbe moraju da dobiju odobrenje svoje vlade (“njaiver”). U međunarodnim finansijskim organizacijama u kojim sede, Amerikanci nemaju pravo veta (važi princip “shareholdinga” u kom su zemlje ulagači) ali mogu, naravno, da lobiraju protiv predloga koji im se ne sviđaju, a druge zemlje retko odlučuju da im se suprotstave ili da glasaju protiv njihovih izričitih želja. Kada je prošle godine oko 31. marta (rok u kom je američka administracija morala da obavesti Kongres da li se Jugoslavija povinovala zahtevima oko Haga) američka odluka o certifikaciji prolongirana (sve dok u aprilu nije donesen zakon o saradnji sa Haškim tribunalom i dok se jedan broj optuženih nije dobrovoljno predao), američki predstavnici u Svetskoj banci i MMF-u uzdržavali su se od glasanja, ali i od lobiranja protiv Jugoslavije.
       Ove godine su zaoštrili ton, a u tome im se, za promenu, pridružila i Evropa. Prvih nekoliko godina posle pada Miloševića, Evropljani su ispoljavali daleko više strpljenja od Amerikanaca u pogledu brzine kojom je Beograd trebalo da ispunjava svoje međunarodne obaveze (jedan od eufemizama korišćenih za isporuke optuženih ratnih zločinaca Hagu), iako su Srbima davali daleko veću finansijsku i drugu pomoć od Amerikanaca. To strpljenje i suzdržanost im u Beogradu nisu mogli kupiti politički uticaj: vlast u Srbiji pokazivala je daleko više osetljivosti na američki pritisak nego na evropska uveravanja. Evropa je, pri tom, još bila i podeljena iznutra: Britanija, Danska, Švedska i Holandija u startu su, kao po uzoru na Amerikance, insistirale na nešto tvrđem pristupu, dok su Francuska, Grčka i Italija sve vreme uveravale evropsku petnaestoricu da bi prejak i prebrz pritisak na Beograd da ispunjava američko-evropske uslove mogao biti kontraproduktivan i ugroziti raspoloženje srpske javnosti u korist reformi i integracija. Zanimljivo je da su Nemci takođe išli logikom: ako bi se pomoć ukinula, bilo bi još gore; ipak, saradnja (sa Hagom, Briselom i Vašingtonom) mora na kraju biti opipljive, a ne retoričke prirode.
       A onda je početkom ove godine, kao grom iz vedra neba, stigla vest da je u CARDS komitetu došlo do odlaganja odobravanja 240 miliona evra bespovratne pomoći Srbiji i Crnoj Gori predviđenih za 2003. godinu. CARDS je skraćenica za budžetsku liniju Evrope za zemlje zapadnog Balkana, odnosno bivše Jugoslavije, u koje Evropljani ubrajaju sve bivše DžU republike osim Slovenije, plus Albaniju (Commission Assistance for Reconstruction, Development and Stabilization) unutar procesa stabilizacije i asocijacije (pridruživanja) sa Evropom.
      
       Američki mig
       To je osnovno političko oruđe za saradnju sa zemljama zapadnog Balkana i njihovo udruživanje sa Evropom. Evropska unija utvrdila je da će za četiri godine (od 2002. do 2006) potrošiti 4,65 milijarde evra pomoći (čiste donacije, beskamatna i nepovratna sredstva) u tim zemljama. Za svaku godinu utvrđena je “indikativna” suma za svaku zemlju, ta su sredstva, dakle, već rezervisana i odvojena na stranu, ali se ipak odobravaju svake godine na osnovu pojedinačnih projekata i konkretnih programa koje odobrava Komitet CARDS-a i koje na terenu sprovodi Evropska agencija za rekonstrukciju (EAR). Radi se na osnovu preporuka i prioriteta koji se utvrđuju u Beogradu i odobravaju u sedištu EAR-a u Solunu, i zatim u Briselu. CARDS komitet ih svake godine usvaja i podnosi Savetu ministara (u kom sede ministri spoljnih poslova).
       Srbija ove godine još nije, dakle, “prošla” kroz CARDS komitet, po svoj prilici zato što nije bilo konsenzusa država članica. Šapuće se da je Velika Britanija na američki mig zategla stvar, no te stvari obično ostaju tajna. U svakom slučaju, Srbija sada čeka na stotine miliona evra na koje je čvrsto računala i to je u vlasti ovde moralo gromoglasno odjeknuti, upravo obrnuto proporcionalno relativnoj tišini i smirenosti sa kojom su njeni predstavnici vest dočekali pred javnošću.
       Poziciju Beograda otežava to što saradnja sa Hagom nije jedino čime su evropski saveznici kod nas razočarani. Evropljani su nezadovoljni stanjem u pravosuđu i policiji, kao i odsustvom civilne kontrole vojske. Političke akcije Beograda su na Zapadu već mesecima u slobodnom padu. Da nije tako, možda reč koju je Goran Svilanović morao da sluša celi dan prilikom posete sedištu NATO u Briselu ne bi bila - Mladić. Gledajući iz Beograda, čini se da je veoma mnogo učinjeno u saradnji sa Hagom, gde su u poslednje dve godine završili brojni predsednici i drugi srpski visoki politički i vojni funkcioneri. Gledano iz Brisela i Vašingtona, međutim, srpska vlast deluje folirantski. I Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj otputovali su za Hag bez ulične pobune, i Zapad smatra neuverljivim tvrdnje da je hapšenje ostalih optuženih riskantno za vlast.
      
       Zabušavanje
       U situaciji kada se Amerika sprema za rat protiv Iraka i kada Evropa pruža žešći otpor Amerikancima nego što je iko mogao naslutiti, nezamislivo je da zapadni Balkan ostane poprište krupnijih razmirica između evroatlantskih saveznika. Drugim rečima, u situaciji kada je ulog između Amerikanaca i Evropljana ovako ogroman, jednostavno ne dolazi u obzir da se Evropljani Amerikancima suprotstavljaju zbog Beograda. Ako je Mladić prioritet na Balkanu za Amerikance, onda će biti prioritet i za Evropljane, i to je to. Ovdašnja vlast ostala je bez još jednog dobrog izgovora odlaskom Vojislava Koštunice sa mesta predsednika: dok je on bio u Palati Federacije, kooperativniji deo vlasti mogao je u razgovoru sa zapadnjacima da se žali na njegovo pomanjkanje kooperativnosti. U svakom slučaju, razlozi koje je srpska vlast navodila kao razlog što ne isporučuje optužene, uvek su inostranstvu zvučali kao nevešti izgovori, zabušavanje. Svaki put kada se Karla del Ponte sastajala sa srpskim zvaničnicima, izjave koje su davali posle rastanka, dramatično su se razlikovale. Tu poverenja nije bilo, niti, reklo bi se, uzajamnog poštovanja. Poslednja izjava portparola Tužilaštva Florans Artman najjasnije do sada izražava to negativno mišljenje o srpskoj politici, pa i o srpskoj javnosti. Upitana kako misli da je moguće da se Radovan Karadžić krije u manastiru Ostrog koji svakodnevno posećuje mnogo ljudi, Artman je odgovorila ironično: Pa zar vi mislite da se on krije?
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ