Kada je povukao obarač na snajperu, ubica premijera Srbije Zorana Đinđića poslao je najnepristojniju ponudu svim građanima Srbije prema kojoj bi morali da naprave izbor između pravde ili mira, sigurnosti ili samopoštovanja, istine ili blagostanja. Nešto prizemnija poruka, upućena sa neke od zgrada u centru Beograda, lišena je bilo kakve patetike: mafija u Srbiji je izgleda jača od same Srbije, podzemlje je deklasiralo političku elitu, a kalibar oružja uništava svaki privid zdravog razuma

      Kada je povukao obarač na snajperu, ubica premijera Srbije Zorana Đinđića poslao je najnepristojniju ponudu svim građanima Srbije prema kojoj bi morali da naprave izbor između pravde ili mira, sigurnosti ili samopoštovanja, istine ili blagostanja. Nešto prizemnija poruka, upućena sa neke od zgrada u centru Beograda, lišena je bilo kakve patetike: mafija u Srbiji je izgleda jača od same Srbije, podzemlje je deklasiralo političku elitu, a kalibar oružja uništava svaki privid zdravog razuma.
       “Sine, samo nemoj da izlaziš nigde, bio je atentat”, panično je uzvikivala sredovečna žena u Makedonskoj ulici nakon što je saznala da je ubijen premijer, dok su se oko nje skupljali znatiželjni građani zapanjenih pogleda i stegnutog lica. “Pa mi smo stvarno najgori narod na svetu”, uzviknuo je jedan od njih, praćen odobravanjem, uzdasima i očajem.
       Ljudi koji veruju u sopstvenu mudrost će već reći da je 12. marta leta Gospodnjeg 2003. pukao veliki čir Miloševićevog nasleđa, u kome su se nagnojili ratni zločini, najteži kriminal i duboko beznađe. Nešto prizemniji smrtnici to definišu jednostavno: oni ili mi.
       Sve je izgledalo kao triler sa teorijom zavere u kojoj mafijaši pokušavaju da likvidiraju političke prepreke, samo što gledaoci u zemlji Srbiji nisu dočekali odjavnu špicu, nisu imali snage da bilo šta kažu i nekako osećaju da takvu vrstu trilera nikada više ne bi želeli da dožive.
      
       Naslovna strana
       U istoriji NIN-a malo je bilo slučajeva da se pred samo zaključenje broja menja naslovna strana. U sredu, 12. marta u 12 sati i 45 minuta, dvadesetak minuta posle atentata na premijera Vlade Republike Srbije Zorana Đinđića, dileme nije bilo. Zajednička slika Radovana Karadžića i Ratka Mladića, najtraženijih haških optuženika, ustupila je mesto portretu srpskog premijera. Nešto kasnije se ispostavilo da između dve naslovne strane postoji neka ponornička veza, ali je, izgleda, sve to koncentrisano na optuženike iz našeg sokaka.
       Vršilac dužnosti predsednika Srbije, predsednica Skupštine Srbije Nataša Mićić, na predlog vlade, proglasila je vanredno stanje. Privremeni vršilac dužnosti premijera postao je potpredsednik Vlade Nebojša Čović. Uobičajena je praksa u Vladi Srbije do sada bila da je, svake nedelje, dežuran po jedan od njenih pet potpredsednika, za situacije u kojima je predsednik odsutan ili sprečen. Ove sedmice, tu dužnost imao je Jožef Kasa, ali je posle atentata zamolio Nebojšu Čovića da dužnost zamenika preuzme na sebe. Kabinet je, zatim, na sednici to i potvrdio.
       Odlučeno je i da ministri ne daju izjave, ne odgovaraju na novinarska pitanja, već da im, samo, Nebojša Čović ispred članova kabineta pročita saopštenje iz kojeg su se mogli dobiti i prvi zvanični podaci o atentatu: Na predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića izvršen je atentat u 12 sati i 25 minuta ispred zgrade Vlade Srbije. Predsednik Vlade podlegao je ranama u 13:30 sati u Urgentnom centru Kliničkog centra Srbije. Zoran Đinđić zadobio je prostrelnu ranu grudnog koša i trbuha nanetu vatrenim oružjem...
       Kasnije će se utvrditi da su lekari samo mogli da konstatuju smrt iako je pokušana reanimacija. U Urgentni centar premijer je donet bez pulsa, pritiska i svesti. Vest o smrti prva je objavila svetska TV stanica Skaj njuz, odmah potom Rojters i Bi-Bi-Si.
       U sredu uveče, iz Vlade Srbije stiže i novo saopštenje: prvi put je i zvanično potvrđeno postojanje zemunskog kriminalnog klana, koji broji oko 200 članova (“Jedan deo čine pripadnici Jedinice za specijalne operacije, a ostalo su momci Dušana Spasojevića”, ustvrdio je krajem januara u razgovoru za NIN Ljubiša Buha Čume), i koji je izvršio atentat na Zorana Đinđića u pokušaju da “započetu borbu protiv organizovanog kriminala zaustave, a oni pojedinačno izbegnu hapšenja”. U saopštenju se kaže i da je danas, u sredu, trebalo da bude potpisan nalog za hapšenje “najveće organizovane kriminalne grupe na prostorima bivše Jugoslavije” (vidite okvir).
      
       Teški kalibar
       Prema prvim saznanjima, na premijera Đinđića pucano je iz snajperske puške teškog kalibra, iz pravca Ulice admirala Geprata, iz zgrade broj 14 iz koje se pruža pogled na dvorište i parking Vlade Srbije. Dva hica u premijera ispaljena su sa drugog sprata ove zgrade, u kojoj je smešten Zavod za fotogrametriju ali je deo prostora izdat i privatnim firmama. Atentator je na premijera pucao kada se premijerovo vozilo zaustavilo ispred službenog ulaza i on izašao iz njega. Manirom profesionalca, gađao je ne u glavu, već upravo u telo svoje mete.
       Ima pretpostavki, zvanično nepotvrđenih, da je premijer uhvaćen u unakrsnu vatru, što bi značilo da je još jedan atentator pucao iz drugog pravca, a po prvim pretpostavkama to bi verovatno bila susedna zgrada (nekada pripadala vojsci) koja je bombardovana 1999. godine.
       Iako su gotovo svi saglasni da su se u 12:25 začula dva hica, pojavile su se i tvrdnje da su pronađene četiri čaure, tri crne i jedna bela. Osim toga, spekuliše se i kalibrom puške iz koje su ispaljeni hici (ako je uopšte reč smo o jednoj) - varira između 7,9 milimetara (“Crvena zastava M69”) i puške teškog kalibra koja probija i oklopne transportere, kalibra većeg od 12 milimetara.
       Pojavile su se, takođe, i informacije da su petorica atentatora pobegla sa mesta zločina u tri luksuzna automobila (dva mercedesa i BMNj), a pouzdani policijski izvori tvrde za NIN da su uhvaćena trojica atentatora, budući da su zgrada, i prozor iz koga je pucano na premijera odmah locirani. Saznaje se i da su na mestu gde su se ubice skrivale pronađene dve snajperske puške kao i određena količina drugog oružja.
      
       Crna trojka
       Trojka je privedena u zgradu SUP-a u Ulici 29. novembra. Ovo zdanje, inače, obezbeđuju pripadnici žandarmerije, ne bi li predupredili mogući pokušaj oslobađanja privedenih. “Crvene beretke (Jedinica za specijalne operacije) potpuno su van kontrole, odmetnuti su”, kaže naš izvor. Visoki republički zvaničnik kazao je, međutim, da nikakva trojka nije uhapšena, ali da će policija sigurno krenuti u veliku akciju protiv zemunske grupe, za koju se osnovano sumnja da stoji iza ubistva. “To policija lansira kako bi sakrila sopstvenu nesposobnost, ali će hapšenja sigurno biti, jer to svi mi shvatamo kao svetu obavezu”, kaže jedan od članova vlade.
       Prvi komentari eksperata za kriminal govore da je premijer već duže vreme bio izložen pretnjama, ali da “nije hteo da nosi pancir i da se sakrije u mišiju rupu”. Jedan od njegovih kućnih prijatelja kaže da Đinđić nije previše strahovao, čak je i odvraćao svoju službu obezbeđenja od primene maksimalnih mera bezbednosti. “Bez obzira na to da li je imao pancir ili nije, policija je morala da obezbedi i njega lično kao što obezbeđuje samu zgradu vlade”, reči su policijskog eksperta Budimira Babovića.
       Pravo pitanje je, zapravo, kakva je uloga policije koja je demonstrirala neverovatnu nesposobnost dozvolivši da predsednik vlade bude ubijen na ulazu u zgradu te vlade, usred belog dana. Ili je, možda, grupa atentatora unutar same policije imala izuzetnu logističku podršku, jaču nego što je bila ona u suprotnom smeru? Ovome u prilog idu i tvrdnje da će vojska, a ne policija, hapsiti Dušana Spasojevića, Legiju i ostale. Prema izvorima NIN-a, desetine policajaca su u poslednje dve nedelje dva puta opkoljavale Spasojevićevu kuću u Šilerovoj ulici u Zemunu, ali nisu stupili u akciju već su samo demonstrirali silu pred “najvećom kriminalnom grupom u bivšoj Jugoslaviji”. Dušan Mihajlović, ministar policije, nije podneo ostavku čak ni posle ubistva predsednika vlade u čijem kabinetu sedi.
      
       Slučaj Bagzi
       Odsustvo jasnog plana srpske policije u obezbeđivanju Zorana Đinđića postalo je potpuno jasno još krajem februara. Naime, sumnje posle “slučaja Bagzi”, da je saobraćajni incident na autoputu kod novobeogradske dvorane “Limes” zapravo bio pokušaj atentata na premijera Zorana Đinđića, nažalost, tek su naknadno i zvanično bile potvrđene... 21. februara kamion austrijske registracije za čijim je volanom bio izvesni Dejan Milenković Bagzi uleteo je u kolonu vozila među kojima je bilo i ono u kome se nalazio srpski premijer. Bagziju, članu zemunskog kriminalnog klana, čoveku sa “bogatom kriminalnom prošlošću” koji doduše nikada zbog toga nije krivično odgovarao, sud je tada odredio osmodnevni pritvor, ali, samo zbog sumnje da je oduzeo vozilo (kamion) i falsifikovao isprave.
       I tek tada, posle svih ovih policijskih saznanja, počev od onog da je Dejan Bagzi Milenković povezan sa zemunskim klanom Dušana Spasojevića (pravo iz pritvora otišao je kod Spasojevića u Šilerovu ulicu u Zemunu), premijer Đinđić pokazaće izvesnu dozu zabrinutosti. “Ispostavilo se da (vozač kamiona) nije bio pijan i da zna da vozi. Da ima debeo dosije kriminalnih aktivnosti, da je osumnjičen za teška krivična dela...”, kazao je Đinđić.
       “Najpre sam mislio da je slučajnost, ali sada kada vidim imena i okolnosti, ne isključujem mogućnost da je reč o atentatu - nije bitan izvršilac nego nalogodavac.” I, dodao je, “nisu zaštićeni”, govoreći o “crvenim beretkama”. “Stvari su se posle izjave Ljubiše Buhe drastično promenile.” I premijer Zoran Đinđić isprva se našalio, pripisavši sve neukosti vozača koji je “umesto da vežba vožnju po svom dvorištu, izašao da vežba na autoputu”. I, nešto ozbiljnije, kazaće potom i da ne može da poveruje u mogućnost da je pokušana nova “Ibarska magistrala”.
       Dejan Milenković Bagzi je iz osmodnevnog pritvora izašao posle samo jednog dana. Zoran Đinđić se, prema svedočenju ljudi koji su bili u svakodnevnom kontaktu s njim, ponašao bezbrižno. Nije delovao uznemireno ni kada je policija priznala da ne može da uđe u trag Bagziju, pošto je tužilaštvo protiv njega naknadno podiglo optužnicu zbog pokušaja ubistva. Međutim, Bagzi je već bio na slobodi, a priča o saobraćajnom incidentu počela je da se raspliće.
       Milenkovićev kamion je, naizgled bez razloga, iz zaustavne prešao u krajnju levu traku kuda je išla kolona s Đinđićem na čelu. Sudar, i to baš sa prvim, premijerovim vozilom (kako je Milenković mogao da zna u kom je automobilu bio Đinđić?), izbegnut je “tek za koji milimetar”. Milenkovićev cilj bio je, navodno, da zaustavi kolonu na nekoliko minuta i natera članove premijerove pratnje, tj. njega samog, da izađu iz automobila. Iz suprotnog smera bi tada naišao automobil, i, kalašnjikovi bi “odradili” posao.
       Prema informacijama puštanim iz policijskih izvora, atentat na Đinđića bio je tog dana pripremljen na još dve lokacije. Informacije o premijerovom kretanju slivale su se u komandni centar smešten u jednoj od zgrada u okolini zgrade opštine Novi Beograd.
      
       Spasojević i Legija
       Podsećanja radi, Ljubiša Buha Čume optužio je Zemunca Dušana Spasojevića, vođu “jedine i najveće kriminalne grupe u zemlji”, i bivšeg komandanta “crvenih beretki” Milorada Lukovića Legiju da stoje iza pokušaja ubistva samog Buhe, ali i iza niza drugih nerazjašnjenih ubistava i otmica. Buha je u nedavnom telefonskom razgovoru za NIN, na sve ovo, upozorio upravo premijera Zorana Đinđića.
       No, policiji ni sve ovo nije pomoglo da uvidi ozbiljnost situacije. Zapadne obaveštajne službe, koje čuvaju i ispituju Ljubišu Buhu, imale su daleko savesniji pristup. Prema vladinim izvorima NIN-a, Buha je pre dve nedelje pomenutim službama saopštio neka sasvim nova imena i nove informacije, što je uz najave novih haških optužnica (neke od njih je izgovorio novi haški stanar koji je često igrao šah u Šilerovoj ulici) bilo previše za vlasnike snajpera.
       Pre oko mesec i po dana, u beogradskim medijskim krugovima pojavila se priča da je Milorad Luković Legija posetio Đinđića i ozbiljno mu pripretio da ne pokušava da krene na njega. Poseta nekadašnjeg saborca iz vremena 5. oktobra poklopila se sa tvrdnjama da je i protiv njega (Legije) podignuta optužnica pred Haškim tribunalom. Veze koje su Zoran Đinđić i Milorad Luković Legija uspostavili oko 5. oktobra 2000. godine postale su veoma diskutabilne već sledeće, 2001. godine, posle niza incidenata koje je izazvao tadašnji zapovednik “crvenih beretki” a za koje pred zakonom nije odgovarao čak ni pošto se u junu povukao sa čela jedinice.
       Njegov uticaj među pripadnicima jedinice, međutim, ostao je nesumnjiv, a video se i prilikom njegovog javnog istupa u novembru 2001. godine. Pobuna je smirena, a jedan od uslova koje su pobunjene beretke postavile premijeru bio je da Milorad Bracanović, Legijin ratni drug i bliski saradnik, dobije visoku funkciju u Bezbednosno-informativnoj agenciji. Postao je v.d. zamenika direktora BIA, iz čega će se naknadno zaključiti da je upravo on bio glavna “krtica” Legijine i Spasojevićeve grupe unutar policije. Kada je u januaru Bracanović smenjen, u paketu sa svojim šefom Andrejom Savićem, odnos između Đinđića i Legije definitivno se raspao. Legiji je postalo jasno da će biti pušten niz vodu, što zbog Haga što zbog ubistava i otmica, i to iako je sa svojim momcima iz Brazila i dalje ulivao popriličan strah svojim kolegama - toliki, da je jedan visoki oficir policije nedavno rekao da će policija stupiti u akciju protiv grupe Dušana Spasojevića “čim pukne između njega i Legije”. Puklo je, nažalost, na drugom mestu.
      
       Zdanje u mraku
       A, da su postojale relevantne indicije videlo se i iz saopštenja sa sednice Vlade Republike Srbije održane odmah posle atentata, u kojem se između ostalog kaže: “...Način ovog atentata je poznat i usledio je neposredno posle pokušaja atentata na autoputu. U međuvremenu pokrenuta je opsežna istraga u zemlji i inostranstvu koja je ovih dana trebalo da rezultira hapšenjima. Današnji atentat se ne može sagledati izvan konteksta ovih događaja...”
       Inače, tvrdnji o pokušajima atentata na Zorana Đinđića bilo je još u periodu Miloševićeve vladavine. Posle afere i atentata na nekadašnjeg pukovnika DB-a Momira Gavrilovića otkrilo se da je baš Gavrilović upozorio Đinđića da, posle ubistva novinara i biznismena Slavka Ćuruvije (na Vaskrs, tokom bombardovanja), i njemu preti opasnost i da je najbolje da se skloni iz Srbije. Đinđić je otišao u Crnu Goru. I u oktobru 1999. godine Zoran Đinđić je na konferenciji za novinare izjavio da iz više izvora, kao što su državna bezbednost i policija, ima obaveštenja da se na njega priprema atentat.
       Posle dolaska na čelo Vlade Srbije te pretnje su, izgleda, učestale, kao i novi talas atentata koji je zapljusnuo posleoktobarsku Srbiju. Upravo iz tih razloga, a na osnovu bezbednosne analize nemačkih stručnjaka koje je uputio lično nemački kancelar Gerhard Šreder, premijer Đinđić se sa porodicom sa Studentskog trga preselio u vladinu vilu na Dedinju.
       Štaviše, i posle iscrpne i tajne istrage ubistva prvog DOS-ovog generala policije Boška Buhe, ustanovljeno je da su planirani atentati na predsednika Vlade Republike Srbije Zorana Đinđića i otmica članova njegove porodice, kao i likvidacija čitavog niza viđenijih političara.
       Mastodontsko zdanje Dušana Spasojevića u Šilerovoj ulici u sredu uveče bilo je u potpunom mraku, na parkingu ispred nije bilo njegovih crnih, blindiranih “puhova” sa zatamnjenim staklima. Nema ih tamo već dva dana. Policijsko/vojna logistika pokrenuta je, potraga za Spasojevićem i Legijom - u toku je. Jedna od lokacija gde bi za njima moglo da se traga nalazi se u blizini “Zvezdinog” stadiona, u kući jedne dive narodne muzike.
       Zamoreni od beskrajnih političkih sukoba, u kome su se na radost pripadnika starih snaga demokratski lideri međusobno uništavali, građani Srbije mogu samo da očekuju radikalnu akciju novih vlasti protiv starih kriminalaca. Ako se to ne dogodi, građani mogu da očekuju samo radikalnu akciju kriminalaca.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ
       SLOBODAN IKONIĆ
       NIKOLA VRZIĆ
      

Potresla me je Zoranova smrt        Kada smo se dogovarali za razgovor sa Vukom Draškovićem, nismo ni slutili pod kojim ćemo uslovima da ga vodimo. Povod je bio 9. mart 1991 (videti str. 32 i 33) a sada intervju počinje prigodnim rečima povodom ubistva Zorana Đinđića.        - Da, neposredno pred ovaj razgovor, stigla je vest da je ubijen premijer Srbije i predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić. To me je potreslo i kao čoveka i kao hrišćanina. U očekivanju vašeg dolaska, meni se pred očima odmotavao film samo onog dobrog što me je vezivalo sa Zoranom. Bukvalno, oživele su slike naših razgovora u ovoj kancelariji za vreme onih neponovljivih tromesečnih demonstracija koalicije Zajedno kao i čitav niz slika sa samih demonstracija i govorenja narodu, kao da je to juče bilo.        U našim odnosima i pre tih demonstracija i posle tih demonstracija bilo je mnogo toga i lošeg, ali nijedna od tih loših slika, niti uspomena, na vest o Zoranovom ubistvu, nije mi isplivala pred očima. To me, između ostalog, još više učvršćuje u mojim hrišćanskim uverenjima.               VUK DRAŠKOVIĆ,        predsednik SPO

      

Teroristički čin        Ubistvo predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića ne može se okarakterisati drugačije do kao teroristički čin. Strašno je to što se dogodilo, strašno za ubijenog i njegovu porodicu, strašno za Srbiju u celini i celokupnu njenu političku scenu. Ma koliko da smo, naročito u poslednje vreme, bili politički neistomišljenici pa i protivnici, ne mogu a da ne izrazim duboko žaljenje i zabrinutost zbog ovoga što se dogodilo.        Moram da ponovim, po ko zna koji put, da nema nijednog političkog, programskog ili ideološkog spora koji se ne može rešiti mirnim putem i na civilizovan način. Nažalost, upozoravao sam više puta da je kriminal duboko prožeo sav društveni život i institucije. Drugačije rečeno, upozoravao sam da smo, u suštini, veoma malo odmakli na putu demokratizacije, podele vlasti, izgradnje i konsolidacije institucija. Da nemamo stvarnu podelu i ravnotežu vlasti, jasno je, na nesreću, iz same činjenice da se odmah pošto se tragedija dogodila poseglo za krajnjom, i krajnje opasnom merom: zavođenjem vanrednog stanja. Ovo, bojim se, teško može doprineti da se u zemlji uspostavi red i da se počinioci ovog teškog zlodela otkriju i osude, ali lako može dovesti do bezakonja i anarhije. Da i ne govorimo o posledicama koje to može imati po slobode i prava građana i njihovo poverenje u demokratski poredak.        U Beogradu, 12. marta 2003.               VOJISLAV KOŠTUNICA        Predsednik DSS-a za NIN

      

Vanredno stanje        Prema odluci Vrhovnog saveta odbrane, u Vojsci primaju ovlašćenja organa unutrašnjih poslova. Prema tome, Vojska dobija ovlašćenja da sarađuje sa organima unutrašnjih poslova u otkrivanju počinilaca ovog atentata, što znači da se resursi Vojske angažuju u istrazi i otkrivanju počinilaca ovog nesrećnog dela.        Vojska dobija naređenja od Vrhovnog saveta odbrane, koji je prema Ustavnoj povelji vrhovni komandant oružanih snaga. Znači, Vrhovni savet odbrane, koji se u sredu naveče sastao, legalno je doneo takvu odluku i Vojska je, prema Ustavnoj povelji, dužna da tu odluku sprovede.        Ne očekujem da će biti problema, jer Vojska ima svoje kapacitete, ima vojnu policiju, može po potrebi da vanredno angažuje i druge jedinice. Uostalom, zna se da je sada situacija u Vojsci sređena, da je postavljen novi načelnik Generalštaba i da je on ispoljio spremnost da se angažuje.        Pukovnik u penziji               MILORAD TIMOTIĆ,        Centar za civilno-vojne odnose

      

Simbol reformi Ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića može imati katastrofalan učinak na sliku koju svet ima o Srbiji. Bez obzira na primedbe koje su Vašington i Brisel upućivali na tempo reformi u Srbiji, Đinđić je na Zapadu imao pre svega reputaciju prozapadnog i proreformskog političara. U sredu uveče vladala je neizvesnost oko toga da li će evropski komesar za spoljnopolitičke odnose Kris Paten posetiti Beograd u četvrtak, kao što je bilo planirano mnogo ranije. Tek oko devet sati potvrđen je Patenov dolazak. Ne može biti sumnje da je Patenov gest izraz želje Evropske unije da Srbiji i Crnoj Gori pokaže da ostaje bitan, ako ne i najbitniji partner u regionu, kao i želje da Evropska unija dokaže da će nastaviti podršku reformama u Srbiji. A onda je stigla i vest da će se Krisu Patenu pridružiti i Havijer Solana, visoki predstavnik za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, koji je zbog tragičnog događaja u Beogradu promenio plan boravka u Ljubljani. Evropa je dakle u Beograd u kritičnom trenutku poslala dva svoja ključna spoljnopolitička funkcionera, čime je pokazala da Đinđića smatra jednim od simbola reformi u Srbiji. Pre tragičnog događaja u Beogradu su postojale nade da bi Patenova poseta mogla rezultirati otklanjanjem suspenzije i ubrzanim odobravanjem finansijske pomoći Srbiji iz CARDS programa. Te nade nisu ugašene. To je utoliko važnije što će u nekim krugovima postojati i sklonost da se ubistvo srpskog premijera objasni činjenicom da se u Srbiji ništa nije promenilo od Miloševićevog vremena, da ekstremisti caruju i da antidemokratske snage jačaju.               LJILJANA SMAJLOVIĆ