NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Atentat kao sudbina

Ubistvo premijera u centru Beograda je užasan i preloman događaj. Sada se teror zaustavlja ili će Srbija - kao što je 1903. proglašena “zemljom kraljeubica” - postati evropska Kolumbija

      Ratna drama u Srbiji nije završena. Decenija i po agonije društva u tranziciji stigla je do najmračnijeg rezultata. Od 1903. godine Beograd nije doživeo politički atentat ovog ranga.
       U sredu 12. marta 2003. godine u 12,25 u centru grada, pred vratima Vlade Srbije ubijen je premijer Zoran Đinđić. Izveštaji sugerišu da je u pitanju delo profesionalaca kakva policija poslednjih godina uglavnom nije otkrivala. Vlada Srbije je ovaj put javno objavila imena direktno osumnjičenih, od Miodraga Lukovića Legije do Dušana Spasojevića iz “zemunskog klana”.
       Zoran Đinđić bio je čovek u čije su sposobnosti i ambicije i Srbija i svet posle 5. oktobra 2000. godine mnogo polagali. Kao što se to zakonito dešava u prelomnim vremenima, očekivalo se i više nego što jedan čovek uopšte može i brže nego što se promene ikad dešavaju u društvima.
       S druge strane, Đinđićev način vladanja - tempo, sredstva, polemičnost - otvarao je mnoge frontove. U politici - sa bivšim saborcima i opozicionim liderima. U društvu - beskompromisne reforme su radikalizovale odnose slojeva, a često sumnjive i nejasne granice između čistog posla i sumnjivog biznisa produbljivale su opšti osećaj nesigurnosti. U javnosti su se sumnjivi poslovi i politika, uglavnom bez do kraja izvedenih dokaza, toliko olako povezivali - da se po naslovnim stranama uglavnom požutele štampe, moglo zaključivati kako su te granice i tanke i meke. Premijer nije pripadao političkoj kasti “ćutljivih mudraca”. Nastupao je često i oštro. Njegov pristup je procese ubrzavao.
       Premijerove najveće nevolje dolazile su iz dve interesne grupe. Jednu su činili ostaci starog državnog establišmenta s kojim se moralo i raditi i sukobljavati. O njima su zavisili važni poslovi, često oni najosetljivije prirode, a njihova je lojalnost - prinudno uspostavljena oko i posle 5. oktobra 2000 - protokom vremena postajala sve manja. Svako svođenje računa, upriličeno bilo kakvim povodom, ugrožavalo je njihove pozicije i logično proizvodilo opstrukcije. Važniji deo tih radnji iznenada se pojavljivao u javnosti, uglavnom kao incidenti i onda nestajao u podzemnim lavirintima gde se sreću i krupni interesi, i polusvet, i opasni momci.
       Drugu grupu nepomirljivih premijerovih protivnika proizvodio je, što posredno što neposredno, preeksponirani instrument zapadnog pritiska na Srbiju, Haški tribunal. Zapad je pred “čovekom reformi” stalno podizao letvicu i ispostavljao nove zahteve. Nedostatak bilo kakvih obzira prema problemima premijera u zemlji u kojoj mutne ratne priče nisu okončane, a mnoge opasne uloge nisu rasvetljene, ujedinjavale su front ratnih profitera “svih boja” jer su im i profiti i goli opstanak bivali ugroženi. Svakoj veštini pred takvim protivnicima ponestane opreza i poteza.
       Istovremeno, premijerova zaleđina u vidu zapadnog prihvatanja, a posebno ozbiljnije podrške, bivala je sve neuverljivija. Ruinirana je pozicija vlade na Kosovu, a iza sve ređih verbalnih podrški reformama stizale su vesti o planu za ostavljanje Srbije “pred vratima Evrope”. Zato danas i cinično zvuče izjave da je “Evropa (juče) izgubila velikog prijatelja” (Papandreu) ili : “Ogroman korak napred načinila je Srbija zahvaljujući ljudima kao što je bio Đinđić”. (Kris Paten)
       Protivnici iz polumraka su evropsko udaljavanje od Đinđića svakako razumeli kao slabljenje premijerove pozicije. Različitih kontraudara je bilo, a završni je stigao 12. marta.
       Posle Đinđića Srbija se suočava, pre svega, sa dramatičnom institucionalnom krizom. Proglašeno je vanredno stanje. Šok se pretapa u zebnju. Savezna država se tek uspostavlja, nema izabranog predsednika Republike, ustavna kriza traje bez jasnih naznaka o izlazu, Narodna skupština je već dugo pred ozbiljnim rascepima, vlada je bez ličnosti koja bi logično zamenila premijera, stanje u policiji ne izgleda potpuno redovno, vojska odavno živi s frustracijom o nejasnom statusu u novim uslovima.
       Mnogo toga je u ovoj zemlji zavisilo od Zorana Đinđića. Od vlade bez premijera se očekuje efikasna akcija. I vraćanje normalnom životu. Ubistvo premijera u centru Beograda je užasan i preloman događaj. Sada se teror zaustavlja ili će Srbija - kao što je 1903. proglašena “zemljom kraljeubica” - postati evropska Kolumbija.
      
       SLOBODAN RELJIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu