(“Antonić, Batić, Brdar...”, NIN br. 2722)

      
      
      
       U članku novinara Dragana Bujoševića, objavljenom u prošlom broju NIN-a, potkrala se greška. U poslednjoj rečenici, kao moje reči, navode se: “... ako se Šešeljev povratak poklopi sa slomom današnjeg projekta modernizacije i evropeizacije Srbije - u šta bih se mogao kladiti...”. Međutim, u pismenoj izjavi koju sam dostavio gospodinu Bujoševiću stoji nešto sasvim drugo: “... ako se Šešeljev povratak poklopi sa slomom današnjeg projekta modernizacije i evropeizacije Srbije - u šta bi se mnogi kladili...”. Dovoljno je pogledati moju studiju o dosadašnjim pokušajima modernizacije Srbije (http://www.nspm.org.yu) pa razumeti da sam ja poslednji koji bi priželjkivao propast sadašnjeg pokušaja modernizacije Srbije, ili se kladio na nju.
       U istom broju NIN-a, u pismima čitalaca, kolega Nenad Daković me je svrstao u “Šešeljeve olovne vojnike”. Svako ima pravo na izricanje ocene, ali izvesno objašnjenje ili potkrepljenje te ocene svakako nije naodmet. Lično se ne sećam da me je gospodin Šešelj ikada regrutovao u svoje “olovne vojnike”. To bi mi inače bilo veoma neobično nakon svih mojih kritičkih analiza političkog rada gospodina Šešelja u poslednjoj deceniji (vidite, recimo, moju knjigu Zarobljena zemlja). Možda sam za kolegu Dakovića postao “šešeljevac” onoga trenutka kada sam kao primer neodmerenosti u ocenama naših društvenih prilika naveo njegovu izjavu (objavljenu u listu “Danas”, 2-3. novembar 2002) da je “naša teorijska misao... zapravo sva u nacionalizmu, što pokazuju radovi srednje, mlađe i najmlađe generacije teoretičara”. To što će se i malo koji drugi kolega iz struke složiti sa ovakvim viđenjem gospodina Dakovića, za njega će verovatno biti samo još jedan dokaz koliko “olovnih vojnika” ima Šešelj. Plašim se da je kolega Daković tako dospeo u krug one iste teorije zavere koju je i sam više puta izvrgavao podsmehu. Moram da priznam da ne zavidim nikome ko u taj krug upadne. U njemu se vaše dojučerašnje kolege i saradnici - Antonić, Brdar, Baćević... - iznenada i u ponoć pretvaraju u nacionalistička čudovišta. Sa toliko čudovišta koja vidite svuda unaokolo, zbilja nije lako živeti.
      
       SLOBODAN ANTONIĆ,
       Beograd