NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Hag me je promenio

Moje mišljenje je da oni apsolutno ništa nemaju protiv Frenkija. Naravno, pošto ništa nemaju ne bi me čudilo da podignu neku optužnicu i da ga drže tamo četiri godine i da ga slome kao Biljanu Plavšić

      Koji je bio vaš motiv da svedočite u Hagu?
       - Do dana dok sam otišao verovao sam da oni jure zločince, ne mogu da verujem da su UN, čija smo i mi članica, dale mandat za nešto drugo, verujem da su im dali mandat verujući da će oni da jure zločince... Ja čak mislim da sam jedan od inicijatora Haškog tribunala, jer sam ‘91. godine, posle onog voza u Štrpcima rekao: “Ako mi nešto ne uradimo mislim da bi trebalo da se postavi neki internacionalni sud koji bi ovo rešio.”
      
       Jesu li vama nešto nudili?
       - Bilo je velikog interesovanja za Frenkija. Naravno, on mi je prijatelj i moj odnos je zaštitnički u svakom razgovoru. Kada znate nekog 12 godina, apsolutno sam siguran u to šta je sposoban da uradi, da ne bi prihvatio da bude deo zločina, u njemu nema mržnje prema drugima, on je jedna građanska opcija, kao i ja na kraju krajeva i naravno da ću da ga branim. Rekli su da imaju neku izjavu o nekom klanju u kome je on navodno učestvovao. Hladno sam to odbio i rekao “ma dajte, nema teoretske šanse da to može da bude”. Onda su počeli sa mnom tako da razgovaraju, navodno imaju neke izjave protiv mene. Počeli su da iznose neke gluposti o zločinima u Tovarniku, a ja ne znam ni gde je to. Onda sam ja rekao “znate gospodo ja više neću da vodim ovaj razgovor, molim vas da o tome razgovaramo kada bar iz dva izvora potvrdite tu priču”. Tako je i o Franku počelo, rekao sam “ma nemojte, ‘ajte molim vas, dajte nešto ozbiljno što je bar dvoje ljudi potvrdilo. Moje mišljenje je da oni apsolutno ništa nemaju protiv Frenkija. Naravno, pošto ništa nemaju ne bi me čudilo da podignu neku optužnicu i da ga drže tamo četiri godine i da ga slome kao Biljanu Plavšić. Mogu da zamislim šta se dogodilo Biljani, nemojmo da joj sudimo, jer vi ne znate kako izgleda biti tamo sa njima. Bio sam samo kao svedok i to optužbe, a toliki stres sam doživeo da više nisam onaj isti, meni je fitilj toliko kraći danas nego pre.
      
       Šta je bilo toliko stresno?
       - Tužilaštvo se toliko osililo da ne poštuju nikog. Nekoliko dana pred odlazak u Hag dobio sam preteću poruku koja glasi: “Zašto si mi smestio otkaz iz DB-a?”, potpis “Ruska ruža.” Kao što vidite ja sam bez pištolja, bez pratnje, šetam se gradom potpuno slobodno, čudno je da mi neko šalje šifrovanu poruku, da ja odmah pomislim da je to Legija, jer on ima istetoviranu rusku ružu. Znam čoveka, on zna gde može da me nađe, došao bi da me pita ili bi poslao... mislim ima drugih načina. Prijavio sam to i ispostavilo se da je poziv upućen sa broja jedne ženske osobe na čije ime je registrovano još 58 mobilnih telefona. Zamislite kolika je to organizacija.
      
       Koja organizacija?
       - Ne znam ja koja. Ništa ne tvrdim, ali pretpostavljam, jer ima mnogo koincidencija. Ne znam ko ima razloga da mi preti osim Tužilaštva.
      
       Zašto bi vam Tužilaštvo pretilo?
       - Zato što su hteli da budem pod zaštitom, pa da uskrate vreme odbrani da se pripremi. Oni su mene bez mog odobrenja i znanja stavili pod zaštitu. Kada su me pitali da li treba zaštita, rekao sam “gluposti, komandant ‘knindži’ ne može da bude niko drugi, komandant u Golubićima, bitka za Glinu niko drugi, organizator Fonda niko drugi”, osim toga ja nemam šta da krijem. Kad je Milošević postavio pitanje da li sam tražio zaštitu bio sam zabezeknut, nisam znao je l’ mene napada ili Tužilaštvo. Od tog trenutka sam počeo da doživljavam Tužilaštvo kao neprijatelja, ali još mi nije kliknulo da su spremni da šalju poruke, tek drugog dana kad sam malo razmislio, sve se odjednom skockalo. Oni su me i dalje prisluškivali, jer kad ste pod zaštitom mogu da prisluškuju zbog lične bezbednosti. Mene je tamo sačekalo 11 devojaka, asistentkinja. To ne bi bilo čudno, osim što su bile preterano predusretljive i iznajmile su sobu odmah pored mene, kucaju u 11 noću... Često sam u nekim muškim pričama, kad se pričalo o seksualnim fantazijama rekao da je moja fantazija 11 žena, a njih je tamo bilo baš 11. Nekim slučajem prihvatam da je to koincidencija... One asistiraju, “šta god treba mi smo tu, hoćete li da večerate, hoćete li u pozorište, je l’ vam nešto treba”. Imao sam utisak da su te dame spremne apsolutno da učine sve da bi meni bilo prijatno. Mogu da zaključim da im je cilj, verovatno, bio da me snime pa da prete, da vrše pritisak na mene, ili da preko njih pokušaju da me na nešto ubede. Na kraju sam promenio hotel.
      
       Zašto ste zvali Frenkija?
       - Smatrao sam da treba da ga zovem jer mi je prijatelj i bilo bi glupo da se ne javim prijatelju 20 dana, pogotovo u teškim vremenima. Ipak je čovek tamo usamljen, ja sam slobodan čovek i ne vidim zašto ne bih telefonirao. Da li vi mislite da policajac takvog kalibra kao što je Frenki i ja koji nisam tako naivan, da smo mi imali neku pripremu da bih ja njega zvao. Zvao sam jer sam znao da me prisluškuju.
      
       O čemu ste razgovarali?
       - Pozdravio sam ga. “Zdravo dugar, gledaš li?” “Gledam i sve što si rekao je apsolutna istina.” Pomenuli smo i večeru kad se vratim, bilo je to 20 sekundi i oni imaju taj snimak.
      
       Jeste li se sa nekim konsultovali pre odlaska u Hag?
       - Da sam se osećao kriminalcem verovatno bih se konsultovao, ali sam išao da kažem istinu. Imao sam predstavu da radim sa predstavnicima UN i predstavnicima suda za koje imam respekt. Ali, sada ću da uputim poziv ministru Batiću da se formira državna komisija, neka dođe i neko iz Tužilaštva, pre nego što ljudi odu tamo da ta komisija preispita te ljude, da kažu: “Izvolite Jovice, po čijim ste uputstvima radili”, “Frenki sedite ovde malo da porazgovaramo.” To bi bila velika stvar za ljude, to bi zaštitilo mnoge potencijalne svedoke. Verujte, tako sam se usamljeno osećao, nisam imao kod koga da odem, nisam imao sa kim da se posavetujem.
      
       Baš ni sa kim?
       - Apsolutno, nisam imao s kim da se posavetujem.
      
       Ni sa prijateljima. Recimo sa Frenkijem?
       - Video sam Frenka pre nego što sam otišao, reko sam mu da imam tri opcije, da odem u Hag, da odem u Australiju, konsultovao sam se sa nekima iz njihove ambasade i rekli su “ako odeš tamo ti si slobodan, mi ne isporučujemo naše građane” ili da ne odem uopšte. Bojao sam se da će, ako ne odem, smisliti neku optužnicu, koja nema veze sa istinom, ali je dovoljna da te drže tamo neko vreme, pošto nemaju nikakvih obaveza ako naprave grešku da daju bilo kakvu odštetu.
      
       Šta vam je Frenki rekao?
       - Rekao je: “Ja ne znam ni s kim da te povežem, ja sam ovde potpuno usamljen, igraj po sopstvenoj savesti, samo te molim budi iskren.” To je jedino što me zamolio.
      
       Je li rekao šta bi on uradio?
       - Pitao sam, rekao je: “Ne znam, stvarno ne znam.”
      
       Da li se plašite?
       - Odbijam da živim u strahu od terora, ne plašim se pravde, jer sam čist. Oni trenutno imaju moć, ali smatram da svaku štetu koju meni lično nanesu naneće i sebi. Ništa me ne bi iznenadilo, ne bih predložio nikom da sarađuje s njima dok ne daju logična opravdanja za postupak prema meni, dok mi ne vrate moje pare i, naravno, dok se neko ne izvini. Smatram da UN koje su im dale mandat da jure zločince treba da istraže šta se dogodilo između mene i njih.
       (Kraj)
      
       IVANA JANKOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu