Da bih spasao svoju reputaciju, početkom avgusta 1991. godine u Kragujevcu sam održao konferenciju za štampu. Tu konferenciju za štampu iskoristio sam da pojasnim mnoge priče koje su kružile o meni, i da iznesem pravo stanje stvari.
       Arkan je došao u Bor dan pre moje konferencije za štampu. Sa njim je bio njegov sin. Rekao sam mu da sam u novinama pročitao članak u kome on kaže da nikada nikoga ne bi poštedeo, i rekao sam mu da bi jednog dana mogao da zažali zbog toga.
       (...)
       Ponovo sam ga sreo u Krajini. Bio je u Obrovcu. U Krajini nije bio naročito popularan, u stvari mi je Milan Martić rekao da je išao kod Jovice Stanišića i tražio da ukloni Arkana iz Krajine.
       Dok sam bio u Srbiji, nakon što me je Stanišić pozvao, obratila su mi se dvojica ljudi iz srpskog DB-a. Zvali su se Milan Radonić, koji je kasnije postao načelnik beogradske policije, a u trenutku dok dajem ovu izjavu je u zatvoru, i major Filipović, zvani Fićo.
       U suštini, rekli su mi da je došlo vreme da odem sa Balkana. Nagovešteno mi je da mi je život u opasnosti, i da žele da znaju koliko treba da plate da nestanem. Rekli su mi da je naređenje došlo “s vrha”. Po tome sam znao da govore o predsedniku Miloševiću.
       Tokom svih tih događaja, otišao sam kod novinara u koga sam imao poverenja, i rekao mu o pretnjama DB-a. Odveo me je da se posavetujem sa generalom Nedeljkom Boškovićem iz obaveštajne službe vojske.
       Bošković mi je rekao da će me, ukoliko popustim pred njihovim pretnjama, verovatno naći mrtvog u nekom baru u Bugarskoj, i da će novine pisati kako je Kapetan Dragan nastradao u sukobima oko droge ili nešto slično. Dao mi je opremu za snimanje, pa sam ugovorio sledeći sastanak sa pomenutim ljudima iz DB-a. Tog puta sam snimao razgovor. Ponovo su mi rekli da ću biti u velikoj opasnosti ako ne napustim zemlju. Pitali su me koliko bi ih koštalo da odem iz grada, a ja sam im rekao da će mi, ako treba da se udaljim na pet godina, biti potrebno 250.000 američkih dolara. Te trake sada nisu dostupne.
       Bošković je uzeo transkripte traka i pokazao ih Jovici Stanišiću.
       Simatović Franko je došao mojoj kući i tražio trake. Rekao sam im da neću podleći pretnjama. Bio je iznenađen i uznemiren što sam snimio preteći razgovor sa njegovim podređenima. Nakon nekoliko dana sam se sastao i sa Jovicom Stanišićem, verovatno u Frenkijevoj kući, i raspravljali smo o toj stvari. Rekli su mi da ignorišem pretnje.
       (...)
       Dana 20. januara 1992. Hrvati su na Miljevačkom platou napali Krajinu. U to vreme sam bio zauzet osnivanjem svog fonda. Osećao sam moralnu obavezu da odem u Knin i pomognem stvar. (...) Prvo sam otišao kod Gorana Hadžića, a on mi je rekao da se javim generalu Novakoviću, iz JNA. Otišao sam kod generala i stavio mu se na raspolaganje kao dobrovoljac.
       Do tada je prvobitno jezgro ljudi koje sam obučavao u Kninu otišlo na Frušku goru, u Srbiju, da vrši obuku. Tada su bili potpuno integrisani u srpski DB. Dok sam tamo delovao, smatrao sam sebe pripadnikom DB-a.
       Frenki me je pozvao na Frušku goru i zamolio me da preuzmem kontrolu nad obukom. Rekao sam da imam nekoliko uslova pod kojima ću pristati da dođem na to mesto, i izložio sam ih Frenkiju. Ticali su se raspolaganja izvesnom logistikom; a između ostalog, pripadnici nisu smeli da budu zavedeni u kaznenoj evidenciji.
       (...)
       Zvanično otvaranje mog centra za obuku o Golubićima bilo je 4. aprila 1991. godine. Datum koji Frenki uzima kao zvanični dan osnivanja “Sivih vukova” je 4. maj 1992. godine. Na taj datum mi je, 1997. godine, Jovica Stanišić uručio nož u logoru DB-a u Kuli. Slavila se godišnjica jedinice, koju sam prvobitno ja osnovao u Golubićima. Predsedniku Miloševiću tog dana je takođe uručen zlatni bodež. Zbijala se šala na račun toga da on mora da ima više zasluga nego mi ostali, čim je dobio zlatni bodež, dok smo mi dobili samo srebrne.
       (...)
       Radmilo Bogdanović razrešen je dužnosti 9. marta 1991. godine. Angažovao sam ga u Upravnom odboru svog fonda. Nije obavljao neki veliki posao za nas, ali je bilo važno da se za nas vežu krupna imena. To nam je davalo izvestan status. (...) Drugi naš izvor pomoći bio je srpski DB. Donirali su nam nekoliko računara, ali ne baš puno. Mislim da nam je DB dao opremu u vrednosti od oko 50.000 nemačkih maraka. To su učinili jer smo mi pomogli mnogim njihovim bivšim pripadnicima koji su ranjeni, ili porodicama poginulih.
       (...)
       Moj poslednji kontakt sa DB-om bio je u septembru 1997. godine, kada me je Frenki pozvao da idem u Pasuljavske livade, kod Niša, da posmatram vežbe JSO-a (specijalnih jedinica DB-a). To je bio veliki vojni poligon u planinama u južnoj Srbiji. Mislim da su možda prikupljali snage za kampanju na Kosovu.
       Tada je vođa te grupe bio Milorad Ulemek. Imao je istetoviranu ružu na levoj strani vrata. Priča se da je bio u Legiji stranaca, ali nije pokazao da ima kvalitete oficira. Nije imao talenta da upravlja. Bio je oštar momak. Nije imao veze sa mojim jedinicama dok sam bio tamo, tada je bio sa Arkanom.
       Nisam bio impresioniran onim što sam video na vežbama, i sastavio sam negativan izveštaj. Oni nisu hteli da čuju za to.
       (...)
       Ne verujem da je ijedna jedinica ili takozvana paravojna formacija mogla da dejstvuje u Krajini, Bosni ili Srbiji bez odobrenja ili podrške SDB-a, vojske ili policije. To bi bilo apsolutno nemoguće. Uzmimo za primer moj slučaj. Ja sam radio za ministra policije Milana Martića. Pripadali smo policiji. Nisu me plaćali, ali su mi zvanično bili nadređeni.
       Nisam pripadao paravojnim formacijama, niti bilo ko drugi. Svi su bili pod komandom JNA, DB-a ili policije.
       Tokom druge faze obuke, od januara 1992. godine do leta 1993. godine, bio sam pod direktnom komandom generala Novakovića.
       Jedan od onih koji su podržavali moje napore dok sam bio u Krajini, bio je Brana Crnčević. Bavio se promovisanjem srpske kulture širom srpske dijaspore. Slao nam je dosta pomoći, koju su nam slali ljudi širom sveta, a jednom mi je čak dao vreću novca, koju sam predao Milanu Martiću. Ne znam koliko je novca bilo u toj vreći.
       Badžu sam video samo jednom. Mislim da je imao veze sa Arkanom. Sreo sam ga u Kuli, 1997. godine, na svečanosti na kojoj smo odlikovani. Obojica smo ispalili po nekoliko hitaca na tamošnjem strelištu.
       (...)
       Na osnovu sopstvenih zapažanja zaključio sam da je sa vremenom Slobodan Milošević zadobio vlast i kontrolu nad svime.
       Martić mi je rekao da je mnogo puta razgovarao sa Miloševićem i da će uraditi sve što mu Milošević naredi.
      
       (Kraj)