NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Kavkaski krug

Preobraćena u osinjak terora i očajnika, Čečenija se uplela u čvor interesa Rusije da se na tom mestu teritorijalno odbrani, i interesa drugih, da je baš na tom mestu razbiju

      Predsednik Rusije Putin počinje pripremu izborne scene za svoj obnovljeni mandat (2004!), i deklarišući privrženost Kremlja idealu mira, pravde, morala i humanosti, onako kako te vrednosti razume Zapad, objavio je nameru Moskve da u Čečeniji okonča rat.
       Evropa - koja, kupujući rado sibirski gas, naftu, a uskoro i kilovate elektroenergije, pomaže ruski rast i popunjava ključnim prihodima ruski državni budžet - teško doživljava vesti o stradanju čečenskih civila i brutalnostima nedisciplinovane i neorganizovane ruske armije. Njena liberalno nastrojena javnost zahteva od lidera da, pregovarajući s Rusijom o odnosima i poslovima, uslove evropske dogovore političkim napretkom Moskve u Čečeniji.
       Predsednik Putin osporava osnovanost pritiska svetske javnosti, naročito posle terorističkog akta Čečena u pozorištu Dubrovka, jesenas (više od 120 poginulih!). Ako među Kavkascima igru diktiraju verski fanatici i teroristi, s kim u takvom slučaju razvijati zahtevani “politički proces”? Ipak, vagajući mogućne štete i potencijalne koristi u oblasti svoje “zapadne politike”, Putin je zaključio da se svetu od kojeg se prilično očekuje, mora nešto i ponuditi. Posle baraža javne kritike tokom posete Briselu jesenas, vrativši se kući, Putin je objavio da su čečenski teroristi “potisnuti”, da su ciljevi vojne intervencije Rusije time “ostvareni”, da je armiji naređena obustava ofanzivnih dejstava, i da je stanovništvo Čečenije pozvano da 23. marta izađe na referendum i prihvati - Ustav Republike. Referendum i ustav su zahtevano “političko rešenje”.
       Referendum Čečena je dakle za dva dana - u nedelju. Na osnovu Ustava (bude li prihvaćen), raspisaće se republički izbori. Napaćeni narod Čečenije ima mogućnost da, saglasno ruskom scenariju, izabere sopstvenu - “narodnu vlast”, a ova će onda, sada već ovlašćena još i voljom stanovništva, početi izgradnju i obnovu ekonomskih aktivnosti. Rusija će priskočiti fondovima i tehnički. Fantastično. Ali, da li će zamisao funkcionisati?
       Rat u Čečeniji počet je bahatošću ruskih korumpiranih generala, ohrabrenih Jeljcinovim odbijanjem da s liderom Čečena Dudajevom vodi pregovore o samostalnosti.
       Slušajući vatrenu demagogiju Jeljcina u pripremi “demontaže” SSSR-a (“Uzmite sebi suverenosti koliko god možete podneti!”) - Džohar Dudajev, nedavno pre toga samo vazduhoplovni general sovjetske armije i tokom “hladnog rata” pilot u bombarderu s nuklearnim oružjem, razumeo je da Jeljcin ne rasprodaje budzašto samo državnu naftu, aluminijum i nikl - da je na njegovoj rasprodaji i ruska imperija. Demobilisan, vrativši se u rodnu Čečeniju, promovisao je sebe u prvog predsednika “nezavisne Ičkerije”. Organizovao je armiju i zatražio da Moskva Čečenima prizna nezavisnost. “U modi” je bilo imati vlast.U zemljama bivšeg komunizma, vlast podrazumeva i milione dolara.
       Možda je Dudajev imao pred očima primer Mitimijera Šajmijeva, predvodnika Tatara. Od dvadeset miliona ruskih muslimana, Tatari su jedini čijoj je republici posle raspada SSSR priznat status “nezavisne države”, “pridružene” Ruskoj Federaciji. Drugačije, Šajmijev nije pristajao da potpiše federalni ugovor! Međutim, Jeljcin je odbio pregovore s Dudajevom. Pobojao se (mogućno je) da će, odvajajući pršljen po pršljen demontirati ruski mnogonacionalni severni Kavkaz - gledano strateški, nesumnjivo kičmu Rusije. U svakom slučaju, prepustio je da njegov ozbiljan državnički problem u Čečeniji reše vojni birokrati.
      
       Komadanje “porodičnog bogatstva”
       Ministar odbrane Gračov uverio je šefa države da su mu za osvajanje Groznog “dovoljni jedan bataljon padobranaca i dva sata vremena”. Takva samouverenost nikako nije bila prikladna. U osamnaestom veku, u vreme širenja imperije, osvajanje Kavkaza potrajalo je - 50 godina. Boreći se protiv Rusa, u Čečeniji je do legende dosegnuo Imam Šamilj - personifikovani simbol njenog ogorčenog otpora. Osim toga - posle SSSR-a, ruska dvomilionska sovjetska armija obrela se u ritama. Videći da Jeljcinovi “novi Rusi”, grabeći poklonjene milijarde otimaju i komadaju “porodično bogatstvo” njihove krvlju zalivene “rodine”, generali su počeli da rasprodaju onoliko Rusije koliko je njima bilo na raspolaganju - naftu trebovanu za tenkove, municiju i oružje. Prodavali su svoju “robu” Čečenima.
       U Dagestanu, u takvom biznisu, u dva slučaja kaplari su čak prodali i svoje regrute - u čečenske taoce. Uzimanje talaca preobratilo se u glavni “biznis” Čečena mudžahedina. A s partnerima u Moskvi (jedan od glavnijih bio je lični štićenik Kremlja, milijarder Berezovski), uspostvljena je saradnja u “poslovima” povratnog otkupa.
       Prožet uticajem Rusije i Turske, dve susedne imperije koje su na njemu nastupale i odstupale, Kavkaz je iz davnina tkivo sa mnogo upletenih nerava. Gruzijci (Karti, Mjegreli i Svani), Abhasci, Abazini, Adigejci, Kabardinci, Čerkezi, Inguši, Čečeni, Dagestanci ( Avarci, Lakci i Hundžahi ), Oseti, Karačevci, Balkarci - živopisna su skupina, spakovana u više, što carskih, što sovjetskih i ruskih republika i autonomija, ali s rođačkim vezama i van ucrtanih granica. Stvarajući imperiju, carevina je pazila da ne zaseca u tkivo. Naučila je da razume pokorene narode. Poštovala je gorštački ponos i nastojala je da, upravljajući, ne preteruje u nasilju. Radije se oslanjala na fino tkanje tradicije i starešinstvo plemenskih starešina. Činila je to od čega je Jeljcin odstupio.
       Kataklizma na severnom Kavkazu plaćena je sa više od pedeset hiljada života, a učinilo se da je početa naivno, skoro vodviljski - jednim predsednikovim dekretom o “obnovi ustavnog poretka”, uoči Nove 1995. Jeljcin je onda izmakao u bolnicu “da operiše nos”, a u Rusiji je počeo građanski rat. Grozni se nije dao za “dva sata vremena”. Čak ni za dve godine, jer posle mira u leto 1996 - tri godine kasnije, obnovljen je rat. Čečenija (nešto manje od milion žitelja), prekopana je granatama. Međutim, nije se računalo da će ona vrlo brzo postati takođe i osinjak terora i jezgro očaja. Ruska republika uplela se u čvor interesa Rusije da se na tom mestu teritorijalno odbrani - i interesa nekih drugih, da je, uz pomoć verskih pokreta i fanatika, baš na tom mestu razbiju.
       Današnji predsednik Rusije zastupa tezu da je u Čečeniji secesionizam zamenjen pobunom, a da je pobuna inspirisana iz drugih zemalja i predvode je radikali islama - propagatori rata protiv svetovnih država, “koji govore o stvaranju globalnog kalifata”. Čečenija je istureni front, ali protivnici Rusije u republici nisu samo Čečenci secesionisti - protivnik je međunarodni savez ratoborno nastrojenih grupa i organizacija, finansiran od bogatih pojedinaca i petrolejskih država, navodi Kremlj.
       U pomoći teroristima prednjači Saudijska Arabija. Dugo vreme, klijent im je bio jedan Jordanac, zloglasni Hatab. Posle pogibije Hataba, njegovo mesto zauzeo je izvesni Abu Valid, Saudijac povezan s Muslimanskom braćom, navedeno je nedavno u Moskvi. Upletenost Saudijske Arabije u finansiranje međunarodnog terora, novcem od prodate nafte, uočila je i Amerika. Međutim, šta može Putin? Potrebno mu je da, po mogućstvu prekinuvši rat, očuva teritoriju Rusije. Može li on, težeći miru, izbeći pregovore s ekstremistima - ili, ratujući protiv terorista, izbeći osudu Zapada?
       Posmatrači procenjuju da Moskva pokušava da se osloni na Ameriku, trpajući severni Kavkaz u kontekst njenog pohoda na “svetski teror”. Mnogo toga što, u svetskom ponašanju, više ne može Rusija, može Amerika. Utisak je da takvo nastojanje Putina nije nenagrađeno. Poslednjeg dana februara, SAD su blokirale bankovne račune “Islamske internacionalne brigade”, “Islamskog puka za specijalne aktivnosti” i “Bataljona čečenskih mučenika Rijadus Salihin”- tri grupe, angažovane u oružanim aktivnostima protiv Rusije - optuživši ove organizacije kao terorističke.
      
       Odsustvo pregovarača
       Pre toga, sopstvenu presudu doneo je Vrhovni sud Rusije, određujući terorističkim čak 15 muslimanskih organizacija, ali pominjući samo dve za koje je navedeno da su aktivne u frontu čečenskih secesionista.
       Ustav ponuđen Čečenima na usvajanje napisan je u Moskvi. Pisanju dokumenta prethodio je Putinov razgovor s predstavnicima vrlo uticajne čečenske dijaspore - “biznismena” u ruskoj prestonici. Jučerašnji politički lideri secesionizma (Aslan Mashadov, Basajev i drugi) optuženi su za organizaciju atentata u Dubrovki. Aludirajući na Lebedov svojevremeni mir u Hasavjurtu (1996), Putin je izjavio da ovog puta “drugog Hasavjurta neće biti”, jer u Čečeniji,”nema se više s kim pregovarati”.
       “Odsustvo pregovarača” je tačka koja u zamisli Kremlja provocira pitanja. Ukoliko na strani potpisnika ruske “čečenske ustavnosti” nema Čečena iz Groznog, umesto onih u Moskvi, kako će Putinov plan funkcionisati, ko će “isporučiti” željeni mir? U Rusiji, štampa izražava pesimizam. I to na duži rok:”Sumnjam da će se u Čečeniji nešto promeniti pre nego što promene zahvate svu Rusiju, jer srednjovekovna Čečenija nije drugo nego minijatura srednjovekovne Rusije!”, glasi jedno od takvih mišljenja.
       Nije prvi put da neko u Kremlju instalira nekog drugog u Groznom. Takve uprave bile su, međutim, kratkog veka. Ko će ovog puta odbraniti “ustavno izabranu vlast”? Bude li odgovor na takvo pitanje - mafija, Čečeni “biznismeni” u Moskvi koji bi zauzvrat dobili, na primer, čečensku naftu i vlast - pozicija Rusije na severnom Kavkazu ne bi morala biti obavezno beznadežna. Ta mafija bila bi verovatno spretnija od armijske, ne bi stradali neupleteni civili. Naročito ako se “biznismenima” još daruju policija i Ustav. Ali, misli li se da i sledeću vlast štiti još jednom ruska armija, svojim “tepih-bombama” i “precizno biranim ciljevima”- Rusiji predstoji samo novi krug zla. Isti recept, isti sastojci, produžetak stradanja i spoljni pritisak. Doduše, i samo jedan trenutak primirja može često biti i te kako dovoljan za jedne uspešne predsedničke izbore.
      
       PETAR POPOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu