NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Povlačenje u rezervat

Svetski dan poezije, 21. mart, povod je da se zapitamo zašto se poezija danas takoreći ne čita

      Dvadesetih godina prošlog veka Miloš Crnjanski (čija je dvadesetpetogodišnjica smrti, sada već prošle godine, javno zaboravljena, a obeležena samo u internim krugovima na Kolarčevom narodnom univerzitetu ciklusom predavanja i u Udruženju književnika Srbije) u eseju “Slobodni stih”, želeći da objasni neminovnost pojave te nove poetske forme, između ostalog rekao je i to da se “...moderna poezija čita”. Na početku našeg veka moramo priznati senima velikog pisca da se moderna, a i svaka druga poezija, ne čita. Iako nam je u kolektivno nesvesnom kodu osećaj za pesmu odvajkada, a za slobodni stih (koji bi trebalo da bude čitljiviji jer je bliži prozi) skoro sto godina, činjenica je da se retko ko odlučuje za knjigu poezije kao štiva kojim će potražiti “utočište” u nekom drugom svetu. Proza (pre svega romani) zauzela je neprikosnoveni pijedestal u izboru našeg savremenog čoveka.
       Ova tendencija nije ni nova, ni karakteristična samo za naše prostore, ali je naša pa je zbog toga markantnija i izraženija. Hiperprodukcija lake literature koja će odgovoriti potrebama premorenog i egzistencijalnim brigama iscrpljenog čoveka, doprinosi još dubljem poniranju književnog ukusa kod nas.
       Poezija je izraz osećanja, ona ne priča niti pripoveda, samo izražava. Možda mi danas nemamo šta da izražavamo na taj način ili ne smemo da otkrijemo prirodu sveta naših osećanja. Ili je današnji objektivni svet toliko dinamičan i tom brzinom obesmišljen da nema sluha za izraze do za radnju, stanje i zbivanje, tj. glagol.
       Za čitanje i razumevanje poezije treba dublje promišljati, odgonetati, tražiti simbolična značenja. Poezija ispunjava ali i traži ispunjenje. Ona je i stoga već dugo rezervisana za određene miljee, koji, nažalost, postaju sve uži. Proza se po pravilu lakše prima, pitkije kotrlja niz imaginaciju naše svesti i taj aspekt njenog favorizovanja nije sporan. Sporna je nedopustiva minorizacija poezije. Izlišno je i besmisleno konflikt prebacivati na književno-teorijsku ravan poezija-proza. Konflikt je na relaciji poezija-čitalac.
       Dr Tihomir Brajević, književni kritičar, docent na Filološkom fakultetu i autor nekoliko zapaženih knjiga o poeziji, o ovom književno-sociološkom fenomenu kaže: “Ta pojava nije karakteristična samo za našu sredinu. Veliki svetski izdavači, u zemljama sa bogatom pesničkom tradicijom, sve manje štampaju poeziju. Prosto, živimo u dobu proze. Razlozi su dvostruke prirode. Moderna poezija se odrekla trke za publikom i svi moderni pesnički pravci s kraja 19. i početka 20. veka su proklamovali estetski elitizam, a to je dovedeno do krajnjih granica sa avangardnim strujanjima koja su sasvim hotimično hermetična. Druga strana je rađanje i ekspanzija masovnog potrošačkog društva koje je proklamovalo ‘lako probavljivu’ robu. Poezija je, drugim rečima, svojom zaslugom ali i zaslugom drugih, doživela sudbinu savremene seriozne muzike koja se povukla u rezervat pred nadiranjem pop-muzike.”
       Ako bi pojam “demokratizacija”, pogotovo ovih sitnih godina za nama, trebalo da ima uglavnom pozitivne konotacije (u šta često nismo sasvim sigurni), onda smo gotovo sigurni da njegova sociološko-kulturološka dimenzija čini makar jednu veliku grešku. Ukus mase diktira ukus pojedinca. A taj ukus mase, naše mase, problematičan je. To pitanje pop-kulture dalekosežnije je od teme ovog teksta.
       I na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, izdavački veoma reprezentativnom, knjiga poezije je bilo malo. Nekoliko ponovljenih izdanja domaćih pesnika prošlih epoha, uglavnom romantičara i klasičnih modernih pesnika, nekoliko stidljivih početaka - to je bilans. Narodna biblioteka Srbije je 2002. godine evidentirala (uzimajući u obzir izvesnu neažurnost, svejedno) kao dostavljeni obavezni primerak 332 jedinice koje se vode pod nazivom poezija. Od toga je više od pola iz oblasti dečje književnosti (i to je jedino ohrabrujuće), više od polovine ostatka su razni teorijski i propratni tekstovi, tako da čistoj knjizi pesama ostaje manje od stotinak primeraka. Taj broj pročitaće retki, uglavnom profesionalno zainteresovani i ljudi iz struke.
       Ovde valja istaći i jednu apsurdnu situaciju. Naime, na tako mali broj knjiga poezije i kvalitetnih pesnika postoji nesrazmerno veliki broj književnih nagrada za poetsko delo. Neko je izbrojao da ih u Srbiji, tj. Jugoslaviji, ima preko tri stotine. Dakle, na skoro svaku knjigu po jedna nagrada. I ova pojava bi svoje objašnjenje mogla da potraži u vanknjiževnim kontekstima i da indicira na problem kvaliteta nagrađenih i onih koji nagrađuju. No, kako stvari stoje, za pesnika je najveća nagrada da njegove pesme uopšte i budu štampane. Ko su ljudi koji odlučuju o tome? Kako biraju? Po kojim kriterijumima i da li uvek presuđuje komercijalni efekat buduće štampane knjige?
       Otvorio se, dakle, problem kružnog delovanja između pisca (pesnika) - izdavača-čitaoca. Poezija nije komercijalna, poznato je. Ali je kulturološka i sociološka dužnost izdavačkih kuća da plasiraju tu literaturu i da na taj način doprinesu a možda i definišu formiranje ukusa i potreba čitalačke publike.
      
       MILIJANA SIMONOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu