Jedna potera od pre gotovo četiri decenije nastavlja se danas. Onda su, 1966. godine, stradali jedna udata žena, Stanka Veselinov, i jedan mladi pesnik. Danas je nekadašnji mladi pesnik, akademik Matija Bećković, u toj produženoj poteri glavni osumnjičeni. Crnogorski “Monitor” ga proglašava saradnikom Udbe. Doduše, bez ikakvog dokaza, ali ovaj nedeljnik to ne zanima

      Sva je prilika da je konglomerat tekstova u nedeljniku “Monitor” od 7. marta (“San mi je da radim za policiju”, “Preskupa riječ” i “Dežurna straža”) imao samo jedan cilj: izvrgnuti ruglu srpskog akademika. Zbog njegovog porekla, zbog njegovog javno izgovorenog mišljenja, zbog njegove bliskosti sa mitropolitom Amfilohijem Radovićem. Svejedno je.
       Šta je “Monitor” hteo da kaže svedočenjem izvesnog pukovnika u penziji koji je nekada bio načelnik bezbednosti Ratnog vazduhoplovstva u SFRJ, i koji navodi da je Matija Bećković bio saradnik “civilne Službe državne bezbednosti”? (“Monitor” objavljuje i pukovnikovu fotografiju da bi mu se u narednom broju izvinjavao, navodeći da na fotografiji nije on nego neko drugi). Dotični Rakočević za ovu tvrdnju ne nudi nikakve dokaze, sem da je to čuo od kolega iz DB Srbije i da je o svemu tome pisao u svojoj knjizi bivši načelnik DB Srbije Vojkan Lukić. Rakočević dodaje da je Bećković bio “na saradničkoj liniji” sa DB Srbije od 1967. do maja 1992. godine. Pukovniku odnekud ne smeta što je slučaj Stanke Veselinov bio pre Brionskog plenuma 1966. godine. Pošto je prosuo smeće na pesnikovu glavu, pukovnik na kraju ne zaboravlja da kaže: “No, naravno, ja ne tvrdim da je Bećković to i radio.” Tako se na svakom sudu može pozvati na ovu rečenicu.
       Kad se već sam penzioner Rakočević poziva na svedočenje nekadašnjeg načelnika DB Srbije, nije zgoreg reći čitaocima (u “Monitoru” se toga nisu “setili”) šta je zapravo, tim povodom, napisao pomenuti Vojin Lukić u svojoj knjizi “Sećanja i saznanja”. Preciznosti radi, treba reći da je ovaj policajac od karijere od proleća 1965. godine bio organizacioni sekretar CK SK Srbije, a u septembru 1966. godine je na Šestom plenumu CK SKS smenjen sa dužnosti, isključen iz SKJ, zatim uhapšen pa ubrzo pušten iz zatvora da bi abolicijom Savezne skupštine bio oslobođen krivične odgovornosti. Od 1968. do 1972. bio je advokat kada je uhapšen i osuđen na 18 meseci strogog zatvora zbog verbalnog delikta (famozni član 118 tadašnjeg Krivičnog zakona). Godine 1989. objavio je u Titogradu knjigu “Sećanja i saznanja” u kojoj je opisao slučaj Stanke Veselinov i Matije Bećkovića.
      
       Dogovor kod Rankovića
       Dakle, Vojin Lukić je “stradao” na čuvenom Brionskom, iliti Četvrtom plenumu, kada je Josip Broz napravio čistku u redovima policije i kada su sa Aleksandrom Rankovićem na čelu, bez posla ostali svi za koje se tvrdilo kako su neovlašćeno prisluškivali koga su hteli, uključivši i samog Tita. Upućeni tvrde da je okidač za ovaj veliki Brozov manevar, u stvari, bio upravo ovaj slučaj. Oni koji su mislili da će kod Tita pobrati aplauze, postali su žrtve svoje preterane revnosti. Najblaže rečeno.
       Vojin Lukić je organizovao prisluškivanje Stanke Veselinov, koja je u to vreme bila visoki savezni funkcioner zadužena za kulturu, i supruga Jovana Veselinova, sekretara CK SK Srbije.
       Izgleda da je Udba duže vremena držala na oku sentimentalni život ove žene čija je vernost više potresala Udbu nego njenoga muža. I čim su je ugledali s mladim pesnikom Matijom Bećkovićem na otvaranju jedne izložbe u Paviljonu “Cvijeta Zuzorić”, ukazala se jedinstvena prilika za konačni obračun koji nisu smeli propustiti. I zaista, presudili su joj iza zatvorenih vrata, isterali iz partije i sopstvene kuće i nagnali da da ostavku na sve funkcije. Bačena je u blato i preko noći nestala iz javnog života. Po motivima ovog slučaja, Velimir Lukić je napisao TV dramu “Dosije” koja je više puta emitovana na Prvom programu beogradske televizije. Zanimljivo je da su za “obavešteni” “Monitor” pesnik i dramski pisac Velimir Lukić, dugogodišnji upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu i Vojin Lukić, ministar unutrašnjih poslova Srbije, jedan od glavnih aktera IV plenuma, ista osoba, pa i TV dramu pripisuju ovom drugom. Evo šta u svojoj knjizi, između ostalog, piše Vojin Lukić:
       “Kada sam kasnije postavljen na dužnost organizacionog sekretara CK SKS, jednog dana, mislim da je bila jesen 1965. godine, pozvao me je Dušan Petrović na sastanak kod Rankovića i tom prilikom su me njih dvojica upoznali sa tim ranijim nastojanjima. Izneli su mišljenje da je problem Stankinog ponašanja opet vrlo aktuelan i da treba nastojati da se pribave opipljivi i konkretni dokazi o njenom ponašanju da bi se ono moglo preseći i onemogućiti. Tada je zaključeno da ja angažujem jednu grupu službenika Državne bezbednosti koja bi na tome radila. Tada su mi dali i sav ranije prikupljen materijal o Stanki. Ja sam odredio Milana Đokovića, načelnika jednog odeljenja beogradske Udbe da radi na tom zadatku.
       Rad i nastojanje Đokovićevog odeljenja, nekoliko meseci nisu dali nikakvog rezultata. Ali, jednog dana početkom 1966. godine, Dušan Petrović Šane javi mi telefonom da bi trebalo obratiti pažnju na Matiju Bećkovića, mladog pesnika koji je na nekoj izložbi viđen u društvu sa Stankom. Ovo obaveštenje sam preneo Đokoviću, pa je postavljena kontrola, tj. vrlo oprezno praćenje Bećkovića. Posle nekoliko dana je utvrđeno da su njih dvoje otišli u jedan stan na Topličinom vencu... Tehničari Udbe su ušli u stan i ozvučili ga, tako da su snimljeni na magnetofon nekoliko narednih sastanaka Stanke sa Bećkovićem” (koga interesuje više detalja, neka pročita knjigu Vojina Lukića i feljton Milana Đokovića Popa, u “Večernjim novostima” prim. R.S.).
       Pitanje je bilo kako sada upotrebiti dokazni materijal o Stanki i Matiji? Na sastanku kod Rankovića je odlučeno da se ceo slučaj prikaže kao da je Stankin odnos sa Bećkovićem otkriven tako što je Udba pratila Bećkovića kao politički sumnjivog i da je tako otkriven njegov sastanak sa Stankom. Motiv tog zaključka, kako piše Lukić, “bio je u tome što se želelo da se izbegne iznošenje njenog ranijeg ponašanja da bi se izbeglo teže kompromitovanje Žarka, a i Stanke. Međutim, ovakvo prikazivanje ovog slučaja je kasnije od partijske komisije (posle Brionskog plenuma, prim. R.S.) i kroz sudsku istragu nazvano ‘druga verzija’ koja je, navodno, dokazivala da je Ranković tobože, želeo da kompromituje Žarka, koji je, navodno, bio prava meta ove akcije.”
       I samo nekoliko meseci kasnije dogodiće se čuveni obračun na Brionima, akteri ove afere će biti uhvaćeni u laži, i biti kažnjeni. Stanka Veselinov će se vratiti mužu i deci.
      
       Spasio ga Brionski plenum
       I to bi bio kostur priče o ulozi Matije Bećkovića. Svi zabeleženi policijski izvori (postoji i veliko svedočenje Milana Đokovića Popa u “Večernjim novostima”, u feljtonu objavljenom u julu 1989. godine) saglasni su u jednom: avantura Matije Bećkovića (tada je imao 27 godina) sa od sebe starijom Stankom Veselinov ostala bi van očiju javnosti da Stanka nije bila na meti Udbe. I to od 1963. godine. Za njen emotivni život bili su pre svih zainteresovani Aleksandar Ranković, Stevan Doronjski i Dušan Petrović Šane. Ovaj poslednji je, kako svedoče Lukić i Đoković, u svojstvu predsednika Skupštine Srbije nagradio Dušana Đokovića i ekipu tadašnjeg Drugog odeljenja koja je tako dobro obavila zadatak, sa 600 000 dinara (Đokovićeva plata bila je 20 000 dinara). Međutim, posle Četvrtog plenuma, Šane će biti najglasniji u osudi Rankovića i Udbe i Đoković je sa gorčinom govorio da je “promenio kabanicu”.
       Šta bi bilo sa Matijom Bećkovićem da nije bilo Brionskog plenuma? Supruga Vera je tih meseci, jednom prilikom pozvala lift u zgradi gde su stanovali (Ulica 27. marta) a on se srušio u podrum. Sa njom su bile male bliznakinje. Protiv Matije je bila pokrenuta istraga zbog “neprijateljske delatnosti” koju je prekinuo Četvrti plenum a njegov islednik je bio uhapšen. Dve godine posle okončanja afere, 1968. godine, prvi put je javno progovorio i ispričao Momi Kaporu i ovo:
       “Još pre dve godine generalni direktor Radija i televizije Zdravko Vuković je pozvao urednika programa za decu Dušana Radovića i naredio mu da me skine s programa. Njegovo objašnjenje bilo je kratko i neprikosnoveno: ‘Matija Bećković je neprijatelj ove zemlje, špijun i diverzant. To je istina, ali tu istinu Matiji ne treba reći. Nađite neko objašnjenje! On ne mora znati zbog čega je skinut sa programa.’ To su bile policijske informacije pre Brionskog plenuma. Posle Brionskog plenuma sam vraćen na program, uz odlaganja i sumnjičenja da sam policajac, i to one policije koja je poražena na Plenumu, i zbog koje sam bio skinut prvi put. Posle Predloga za razmišljanje nastala je nova hajka...”
       I tako do danas. Ponavljanje uvek istog, ideološkog obračuna sa neistomišljenicima. Naporno je zadovoljstvo, očigledno, biti najveći, živi baštinik jezika Njegoša i vlasnik nagrade sa njegovim imenom, nositi ime upisano na Biljardi.
      
       RADMILA STANKOVIĆ