Naša kultura jeste patrijarhalno-autoritarna, ali Srbi nisu ubice svojih vladara

      Ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića šokiralao je i domaću i svetsku javnost. Dok vlasti u zemlji, služeći se vanrednim stanjem, nastoje da pronađu krivce i kazne ih za počinjeni zločin, deo javnosti zapitao se zašto je nacionalna istorija, od 1817. godine do danas, zabeležila nasilnu smrt šestorice vladara.
       Bora Kuzmanović, profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu, kaže:
       “Istorijski posmatrano, ubistva srpskih vladara možda mogu navesti na zaključak da Srbi ubijaju svoje vladare. Ipak, moramo biti oprezni pri takvim generalizacijama, jer konačno, reč je o nekim Srbima, koji su ubili neke vladare. Sigurno da su postojali određeni razlozi, istorijske okolnosti i slično. To ipak nije osobenost mentaliteta našeg naroda. Evo, recimo, SAD; Kenedi jeste ubijen, ubijeni su još neki američki predsednici. Setite se, koliko je bilo pokušaja atentata na njihove predsednike, pre i posle njega. Ne bismo naš narod mogli proglasiti za onaj koji uživa u ubistvu svojih vladara. Za mene je daleko važnije kako je narod reagovao na to ubistvo. Čini mi se da je jedino u slučaju Aleksandra Obrenovića postojalo široko raspoloženje u narodu da on bude likvidiran. U tom slučaju bi možda imao uticaja naš patrijarhalni mentalitet. On ima razne aspekte, a jedan od njih je pijetet prema vođama. Srbi su skloni da pridaju prevelik značaj vođama. Ovde su vođe važnije od institucija. Reč je o patrijarhalno- autoritarnoj kulturi.”
       Istovremeno, deo naše “balkanske autoritarnosti” je i izvesna anarhoidnost oličena u nepoštovanju zakona, ako je moguće, izbegavanju obaveza i izigravanju pravila. Osim toga, kaže Kuzmanović, “Srbi stalno traže od svojih vođa da im se potvrđuju. Tu je taj elemenat anarhičnosti kod Srba koji egzistira paralelno sa autoritarnošću. Vođa ne mora nužno da bude usmrćen, ali ako se ne potvrdi, tražiće se novi vođa. Dakle, razočaranje, po pravilu, nije vodilo stvaranju jakih, demokratskih institucija, već traženju novog vođe. Mi nemamo utemeljenu i široko prihvaćenu demokratsku političku kulturu. Naša demokratska tradicija u doba kralja Petra, na koju se često pozivamo, presečena je tadašnjim ratovima. Mi smo vekovima bili pod stranom vlašću i otuda nepoverenje u institucije. Tito je bio dovoljno vešt da se nametne kao vođa, ali je bio prihvaćen od naroda. U očima mnogih, on je bio ‘paternalistički vođa’. Iako je bio diktator, mnogi su ga doživljavali kao strogog, pravednog i pouzdanog oca, čvrstu, ali pravednu ruku koja zahteva poslušnost, ali nudi i sigurnost.
       Posle Tita, Milošević se nametnuo kao harizmatska ličnost, ali ne kao Tito. Autoritarni model i dalje nije bio prevladan. Ogroman broj građana video je u Koštunici novog vođu i očekivao je od njega da predstavlja prelaz od autoritarnog ka demokratskom. Međutim, on nema taj elemenat autoritarnog u sebi. Naprotiv. Građani su mu i zamerili nedovoljnu energičnost, neodlučnost, nedovoljno snage”, objašnjava Kuzmanović.
       Važno je istaći da društvene krize i nejasne, haotične situacije direktno povezane sa jačanjem autoritarnosti, dovode do takozvane reaktivne autoritarnosti. U vreme kad je harizma Slobodana Miloševića bila izrazita, istraživanja te 1994. godine, pokazala su da 77 odsto Srba prihvata tvrdnju da je “bez vođe svaki narod kao čovek bez glave”. Zapravo, svi narodi sa prostora bivše Jugoslavije u to vreme prihvataju istu tvrdnju, Makedonci 79 odsto, Hrvati 73 odsto...
       Prema mišljenju profesora Kuzmanovića, Srbija je trenutno u ozbiljnoj krizi, jer “mi nemamo demokratske i efikasne institucije”. Podseća na pitanje koje se moglo čuti posle premijerovog ubistva - “Ko će sad da nas vodi?”. Ukazuje da je 5. oktobar vrlo značajan događaj, jer je reč o “revoluciji bez krvi”, ali istovremeno, i promeni koja nas je uvela u “tranziciju mentaliteta”.
       Da li ćemo se konačno okrenuti institucijama, posle svih iskustava koje smo imali sa vođama? Kuzmanović ne veruje, bar ne brzo: “Mislio sam da će, posle Tita, to da se desi. Desio se Milošević. Posle njega, Vuk Drašković, kod dela javnosti Šešelj. Onda su se građani okrenuli Koštunici. Ipak, naša autoritarnost i nije toliko jaka kao što se možda čini. Delom je rezultat haotične situacije, delom racionalne odluke da se ide na nešto sigurno. Ukoliko bi se nastavilo trenutno razračunavanje sa kriminalom u zemlji, smanjivao bi se haos, time i autoritarnost, jačale bi demokratske institucije i demokratska svest. Model ‘gvozdena metle’ je staljinistički. Nama trebaju jake institucije”, kaže dr Kuzmanović.
      
       DIJANA LAKIĆ