Način na koji je pre desetak dana ubijen bugarski biznismen Ilija Pavlov ukazuje na mogućnost da je “ista ruka” pucala na srpskog premijera i na jednog od najbogatijih ljudi centralne i istočne Evrope

      Dva hica ispaljena su jedan za drugim u premijera. Potpis “vrhunskog majstora ubijanja”, profesije koja se i u ratu smatra izrazitim zlom. Jer, rukovanje uobičajenim oružjem podzemlja, “škorpionima” i “kalašnjikovima”, lako je savladati, a upotreba snajperske puške zahteva vrsnu kvalifikaciju i posebno školovanje.
       Za premijerov život kobna je bila daljina sa koje je pucano - 182 metra. Tačno u okviru rastojanja od 150 do 200 metara, u kojem se meta smatra nepromašivom. Na toj daljini snajperista je apsolutno superioran dok kroz optički nišan gleda u pravcu žrtve. Vojin Kaćurić, odgovorni urednik “Novosti kalibar”, specijalizovane revije za oružje, kaže da se ambiciozniji lovac u lovu susreće sa metama koje je daleko teže pogoditi nego što je to bilo slučaj prilikom atentata na srpskog premijera.
       Oštro oko i mirna ruka samo su preduslov za upotrebu snajperskog oružja, od snajperiste se zahteva i niz finesa koje laici ne primećuju, kao što su izbor mesta i ugla pod kojim se puca. Atentator je pažljivo izabrao položaj u zgradi za koju kažu da je poluprazna (Admirala Geprata 14). Sa njenih prozora se pruža odličan pogled na parking vlade, bez bilo kakvih prepreka. Atentator je pucao sa oslonca iz dubine prostorije na drugom spratu što je prigušilo i razbilo pucanj. Niz do sada poznatih činjenica ukazuje na profesionalnu organizaciju, sa jakom logističkom podrškom. Snajperista je možda i prethodnu noć proveo u prostoriji iz koje je pucao, da ne bi privukao pažnju ljudi koji su boravili u zgradi. Moguće je da je delovao sinhronizovano sa još nekoliko lica koja su osmatrala situaciju i odredila trenutak dejstva, na šta ukazuje viđen namotan kabl koji su atentatori, navodno, odneli sa sobom. Takvu komunikaciju je mnogo teže otkriti nego radio-vezu.
       Uočljiv je detalj koji nije lako objasniti. Atentator i njegovi saučesnici pribrano i užurbano su izašli iz zgrade. Ubica je držao snajper a njegovi pomagači pištolje. Nisu paničili što su ih neki građani videli. Tek potom su otrčali u pravcu Balkanske ulice gde su ih čekala kola.
      
       Netipično ponašanje
       Za razliku od ovog, u tri dosadašnja slučaja korišćenja snajpera kod nas, ubica je pušku ostavljao na licu mesta. Posle ubistva Minje Đorđije Beđira (5. avgusta 1997. godine), na plaži kod Svetog Stefana, zatim Vukašina - Bula Gojaka (7. septembra 1997. godine), nekadašnjeg šefa obezbeđenja Arkanove poslastičarnice “Ari” i majora njegove garde, i Saše Labovića, još jednog člana crnogorskog podzemlja, uvek je na licu mesta nalažena snajperska puška M-76, domaće proizvodnje, sa optičkim nišanom.
       Ovaj put oružje je odneto, možda baš zato što bi samo oružje ukazalo na izvršioca. Tako nešto se dogodilo još samo u slučaju atentata na američkog predsednika Džona Kenedija 1961. godine. Američki predsednik i naš premijer su jedina dva lidera ubijena na ovaj način. Sličan pokušaj bio je na francuskog predsednika De Gola koji se u trenutku pucanja sagao da poljubi zastavu i tako izbegao hitac.
       Detaljnom pretragom prostora u zgradi i oko nje, u Admirala Geprata iz koje je pucano, pronađene su dve čaure, za koje se pretpostavlja da su od metaka koje su ispalili atentatori. One su dalji putokaz za otkrivanje marke i modela oružja i samog snajperiste.
       Inače, dosadašnja iskustva pokazuju da se snajperisti biraju, uglavnom, iz redova sastava policije i vojske a onda prolaze specijalne kurseve, pa se kod snajperista razlikuje vojna i policijska škola. Tako izraelska policija, koja ima zadatak da trenutno onesposobi izvršioca, na treningu gađa na 300 metara u kokošije jaje jer, smatra se da takva preciznost, znači trenutno onesposobljavanje. Koristi se prilikom rešavanja situacija s taocima.
       “Atentator koji je pucao u premijera učinio je to veoma sigurno, bez rizika - gađao ga je u srce i odatle pretpostavka da se radi o varijanti snažnijeg sistema kao što je vojnički”, ukazuje Kaćurić. Vojni snajperista, u principu, ima zadatak da deluje na mnogo većim daljinama a razlikuje se i meta: to je unošenje panike u neprijateljske redove, teško ranjavanje protivnika i vezivanje za žrtvu još najmanje troje ljudi (koji će pokušati da ga izvuku i sami se ponovo izložiti vatri). To podrazumeva uništavanje skupih sistema veze i gađanje oficira sa visokim činovima.
      
       Ubojiti kalibar
       Na ovu varijantu se naslanja i pretpostavka da je pucano poluautomatskom snajperskom puškom “hekler i koh” koja je u upotrebi 10 godina unazad u svim našim specijalnim jedinicama, da bi zatim mnoge bile “rasute” po ratištima bivše Jugoslavije. U svakom slučaju, oružje je bilo alat koji bira sam snajperista. Pušku je morao da “upucava” samo ako nije bila njegova i ako ju je dobio ovde, što je malo verovatno jer bi se tako izložio opasnosti da bude primećen.
       “Po svoj prilici, izabrao je vrlo siguran metak u kalibru .308 vinčester (oznaka za naš standard u lovu) - dimenzije 7,62 x 52 (NATO)”, smatra Kaćurić i dodaje: “Po svemu sudeći, bio je lovački metak ‘soft point’, što znači da mu je vrh od olova. Pri udaru u telo deformiše se u ‘pečurku’ tako da pravi veliku ranu koja brzo krvari. Težina zrna je od 9,7 do 11 grama i leti brzinom od preko 900 metara u sekundi i na toj daljini prenosi energiju od preko 2 000 džula. Reč je o veoma dinamičnom projektilu i zato je premijerova ulazna rana u gornjem abdomenu a izlazna na leđima ispod stomaka, s obzirom na ugao, odnosno sprat sa kojeg je pucano.”
       Kao mogućnost je pominjan i kalibar 5,56 koji se smatra daleko inferiornijim od ovog moćnog zrna, ali bi i on bio ubojit na ovoj distanci. Sa nje je moglo da se puca bilo kojim lovačkim karabinom i s dobrom optikom ali nije mogao da ispali tom brzinom, po svemu sudeći tri hica. Ima mišljenja da se možda radilo o “hidrošok” zrnu, što stručnjaci isključuju. To je, u stvari, normalno zrno sa ogromnom početnom brzinom, u principu kalibra 5,56 kojim se puca na manjoj distanci nego što je bila ova. Njegov efekat je stvaranje vakuuma zbog kojeg se telo zgrči, zatim naglo širi i kida krvne sudove. Po svemu sudeći korišćena je poluautomatska puška koja je verovatno mogla da ostavi neki trag, zbog čega je snajperista nije odbacio.
       Takvi detalji navode na zaključak da je u pitanju iskusni profesionalac, verovatno stranac. Već ima podataka da je reč o tri izvršioca, od kojih su dvojica poznata policiji dok je treći i dalje neidentifikovan.
      
       Identična ubistva
       Način na koji je pre desetak dana ubijen bugarski biznismen Ilija Pavlov ukazuje na mogućnost da je “ista ruka” pucala na srpskog premijera i na jednog od najbogatijih ljudi centralne i istočne Evrope. Obojica su ubijeni na gotovo identičan način, hicem iz snajpera, mecima velike razorne moći, pravo u srce.
       Do sada se barata pretpostavkom da su ispaljena tri metka - jedan u premijera, drugi u njegovog telohranitelja i da je jedan završio u zidu, mada se ne isključuje ni mogućnost da je jedan isti metak pogodio i premijera i njegovog telohranitelja.
       Nagađanja idu tako daleko da je snajperisti posao bio olakšan i saznanjem da premijer nije nosio pancir, mada stručnjaci opet upozoravaju da klasični pancir, prikriven ispod odeće, zaustavlja pištoljska i revolverska zrna i da bi metak kalibra 7,62 bio zaustavljen tek ako bi preko klasičnog pancira bila i pancirna ploča debljine 19 milimetara.
       Ubistvo premijera jedne države svakako je najtragičnija negacija načina i mera obezbeđenja koji su postojali. U ovom slučaju to je problem okruženja oko zgrade Vlade Srbije, objekti koji, sami po sebi, povećavaju stepen rizika prostora oko zgrade vlade.
       Suština svakog obezbeđenja je da se onemogući namera da neko bude ubijen, što podrazumeva da ta namera mora biti otkrivena, što rade druge službe. Ako neko reši da nekog ubije, male su šanse, ma koliko lično obezbeđenje bilo dobro i tehnički opremljeno, da se to izbegne. Mesecima se pričalo o likvidacijama i atentatima na premijera pošto je objavljen rat organizovanom kriminalu, a u bezbednosnim sistemima kao da nije bilo uzbune i gotovosti.
      
       SLOBODAN IKONIĆ