Đinđić je svoj testament ispisivao od kraja šezdesetih, pa 9. mart 1991, onda šetnje, pištaljke, mitingovanje - sve do 5. oktobra 2000. Danas Srbi ne drhte pred vlastima. Logično je da Đinđićevi naslednici iznad svega cene i razumeju to dostignuće

      Srbija posle Đinđića je zemlja na velikim iskušenjima. Đinđićevi naslednici moraju da učine bar onoliko koliko je premijer najavio za ovu 2003. godinu: “Prvo, nastavak i ubrzanje privatizacije... drugo, restrukturiranje javnih preduzeća i državne administracije, da bi mogli uspešno da servisiraju i prate moderno i dinamično srpsko društvo koje je u nastajanju; treće, intenziviranje aktivnosti u policiji i pravosuđu na isušivanju poslednjih kriminalnih močvara, zaostalih iz prethodnog perioda.” (NIN, 26. decembar 2002)
       Atentat na premijera dramatično je stavio treći “ključni prioritet” u prvi plan. Živkovićeva vlada (ustoličena 18. marta 2003) stoji pred zadatkom da razreši prvu veliku egzistencijalnu krizu (incidenata, međusobnih rasprava i razilaženja bilo je napretek) s kojom je suočena nova demokratska vlast koja je Srbiju preuzela 5. oktobra 2000. godine.
       Drama ima pravnu formu vanrednog stanja. Svaku demokratsku vlast od takve situacije, koja je suprotna biću zdrave demokratije, “podilaze žmarci”. I potpredsednik vlade dr Žarko Korać će reći, da raditi u ovakvom interregnumu, obavezuje na “stalno propitivanje sopstvene savesti”. To je, u realnosti, pitanje mere - ne baš jasno određene Naredbom - između definicije da je “vanredno stanje za mafiju, a ne za građane” (voditelj RTS-a) i neke vrste upozorenja vladi, kao onog iz G17, da ovo stanje “iako neophodno radi obračuna sa neprijateljima države i nosiocima organizovanog kriminala, ne sme da bude pokriće za obračun sa političkim protivnicima” (Tanjug).
       Problem je, ipak, iznad i izvan ovog našeg delića istorije. To što ljudi ne mogu da kažu šta o nečemu sudbonosnom misle, ne znači da su prestali da brinu. Zato je pravilo svih demokratskih pravila da građani mogu - slobodno da iznose svoja mišljenja. I zato su osetljivi kad se pred tim pojave prepreke. Jer kad različiti pristupi dođu u konflikt onda se prebroje slobodno iznesena mišljenja, prihvati se ono koje većina smatra dobrim i odustane se od rata. “Demokratija je jedini način mirne promene koju je čovek dosad otkrio.”(F. Hajek)
       Za svakog iskrenog demokratu iznuđeno redukovanje ljudskih prava i sloboda loš je, ali neizbežan trenutak, da se podseti klasika liberalizma: “Mi nikad ne možemo biti sigurni da je mišljenje koje bi želeli da ugušimo loše mišljenje”, govorio je stari Džejms Mil udarajući temelje društva koje je ubrzo donelo dotad neviđene slobode i prosperitet, a čijim se vrhovima i mi pokušavamo konačno da približimo. A u demokratiji “sloboda štampe, naravno, najveća je garancija za ljude zato što ona stvara javno osećanje da slobode moraju postojati bez uslovljavanja”.
       Razvojem tehnologije ograničenja slobode štampe dobijaju svuda u svetu sve karikaturalnije oblike. Contradictio in adjecto je da se direktni Đinđićevi naslednici sapliću oko toga. Jer: “Izuzetno pametan, energičan i pun planova, Đinđić je bio reformator koji je nameravao da svoju ratom pocepanu zemlju vrati u okrilje Evrope.” (“Tajm”) A Evropa se odavno brine o tome da joj se najčitaniji tekstovi ne pojavljuju kao samizdati sa šapirografa, odnosno danas (samo) na Internetu.
       Demokratski rad Zorana Đinđića, kao i sve u demokratiji može biti u budućnosti podložno raspravi i preispitivanjima, ali njegov doprinos na putu da “budemo društvo slobodno od straha” (NIN, 27. decembar, 2002) teško da bi neko ozbiljan osporavao. Đinđić je svoj testament ispisivao od kraja šezdesetih, pa 9. mart 1991, onda šetnje, pištaljke, mitingovanje - sve do 5. oktobra 2000. Danas Srbi ne drhte pred vlastima. Logično je da Đinđićevi naslednici iznad svega, cene i razumeju to dostignuće. O riziku onog ko bi, eventualno, na neko vreme to zaboravio, ne treba posebno ovde govoriti.
       Zato današnja vlast u Srbiji posle Đinđića nema mnogo izbora. Njen izbor može biti samo razvoj ovako jednostavno definisane demokratije i uporno napredovanje “društva slobodnog od straha i slobodnog od siromaštva”. (Đinđić) Ova druga sloboda je logična dopuna đaka zemlje najrazvijenije evropske socijaldemokratije.
      
       SLOBODAN RELJIĆ