“Osećanje provincijalnosti je problem Švedske, ne samo na nivou pozorišta i umetnosti, već i šire. Mali smo narod, usko govorno područje”

      Erland Jozefson (80), glumac koji je obeležio švedsko glumište na internacionalnom planu. Jedan od retkih živih legendi švedskog glumišta, kao što su Greta Garbo i Ingrid Bergman, sa jednom manje upadljivom ali nimalo skromnijom karijerom. Doživeo je da u svojoj zemlji, gradu, bude nagrađen Nagradom za životno delo na Stokholmskom filmskom festivalu decembra 2002. U opisu nagrade je stajalo: “Zbog njegovog reskog i briljantnog stvaranja lika, gde s inteligencijom, humorom i dubokim proživljavanjem, zajedno s najvećim imenima moderne filmske umetnosti oživljava ideje i stvara nezaboravne portrete.”
       Razgovor je vođen u Dramatenu, švedskom Kraljevskom nacionalnom teatru u Stokholmu u rediteljskoj sobi Eve Bergman, ćerke Ingmara Bergmana. Erland je iz nepoznatog razloga ovog puta odabrao baš tu sobu za razgovor mada smo se jednom prilikom ranije, u razgovoru 1999, sreli u njegovoj glumačkoj sobi u Pozorištu, odmah pored poznate Bergmanove rediteljske sobe. Verovatno zato što je nedavno njegovu dramu “Jedno švedsko leto” režirala upravo Eva Bergman. Krajem prošle godine na Maloj sceni ali ovog puta u ulozi pisca pojavio se Erland Jozefson s dramom “Jedno švedsko leto”, u režiji Eve Bergman ćerke Ingmara Bergmana. Kostim je radila Ane Bergman snaja Bergmanova. Lepa drama o unutrašnjem životu glumca i reditelja, i zajedničkom traženju kreativne komunikacije prilikom snimanja jednog filma. Drama o doživotnom čekanju pravog trenutka. To je bio još jedan razlog našeg susreta.
       - Nagrada za životno delo na filmu na Stokholmskom filmskom festivalu - pa uvek je zanimljivo primati nagrade, naročito kada se pogleda spisak dosadašnjih dobitnika ove prestižne nagrade: Đina Rouland, Lorin Bekol, Roman Polanski, Žan-Lik Godar... Društvo nagrađenih nije nimalo loše. Imponuje. Ja sam prvi Šveđanin koji je dobio ovu nagradu. Nije loše.
      
       Da li je ovo kruna dosadašnjeg rada?
       - Ne, ja ne mislim tako. Ova nagrada nije nikakva prekretnica. Prihvatio sam je krajnje neobavezujuće. Sasvim neometano nastavljam da radim stvari koje sam do sada radio. Nagrada me samo inspiriše na dalje, ali ništa značajno nije promenila. Kada sam je primio samo sam se zahvalio. Na sopstvenu inicijativu izdvojio sam četiri filma koja su meni značajna. To su filmovi iza kojih stoje reditelji: Kavanis, Makavejev, Bergman i Tarkovski. Ima ih još, ali nisam mogao sve da ih navedem.
      
       Zašto baš ova četiri?
       - Zato što je bio zanimljiv rad na njima i ostavili su traga u mojoj karijeri. Izbor je mogao i sasvim drugačije da izgleda ali sam ipak ovako odabrao: Tarkovski Žrtva, Kavanis Iza dobra i zla, Bergman Posle proba i Makavejev Montenegro - ili perle i svinje. Bergmanov Iza dobra i zla je jedan vrlo nezapažen film koji je meni mnogo značio. Na jedan drugačiji način drag mi je i Makavejev. On radi vrlo zanimljive filmove i mislim da je privatno jedna bogata života ličnost. Prepun je priča, šala, zanimljivih događaja, šarma i veoma ozbiljno poslovno angažovan.
       Prvi put smo se sreli dok sam snimao negde u Evropi. Onda smo nastavili da se srećemo na raznim festivalima i tako je došlo do saradnje. On je čovek prepun života spolja i iznutra pa je zarazno biti u njegovom društvu. Hvatao je stalno i tražio da se nešto novo desi u kadru. Prepun fantazije kojoj je ponekad nedostajalo organizacije. Ali je uspevao na kraju. On je originalan - nikome sličan.
      
       Zašto Tarkovski?
       - I on je reditelj za sebe. Potpuno drugačije iskustvo. Ali, ako treba da kažem šta bi to bilo zajedničko za Tarkovskog i Makijavelija, obojica su bili živo zainteresovani za čoveka kao jedinku, i širili su obojica neku toplinu. Obojica originalni u svojim suprotnim svetovima. Tarkovski je bio jedan događaj za mene - toliko inspirativan, da sam putem njega došao u kontakt sa sasvim novom problematikom stvaranja: lika, igre, kontakta, scene - to je jedan način glume i razmišljanja koji je ležao potpuno neotkriven u meni. Nije bilo lako izaći na kraj sa svim tim ali je bilo inspirativno.
       Sovjetski Savez je stalno objavljivao zvanično da Tarkovski radi i da je u pripremama, a zapravo su mu svi izvori na kraju bili zatvoreni za rad. Tako da je bio primoran posle filma “Žrtva” da emigrira i zameni rusko državljanstvo francuskim.
       Žao mi je i tužan sam što je umro tako mlad. Trebalo je da nastavimo saradnju. Sledeći film je već bio u planu, ticao se Hamleta i još mnogo drugih planova koje nismo stigli da realizujemo.
      
       Vaš komad na Maloj sceni Dramatena nastavak je priče o Tarkovskom? (na švedskom jeziku nema persiranja prim.aut.)
       - Da, mada ga lično nigde ne pominjem. Jasno je da je to lik Tarkovskog, ali i vizija švedskog glumišta koje sarađuje s jednim rediteljem iz Rusije. To je sudar dva sveta, jedno veliko nerazumevanje. Kao švedski glumac čovek lako upadne u švedski sistem, kliše razmišljanja i rada. A onda se pojavi nekakav drugačiji reditelj, čudak. Nije bilo lako ni nama ni njemu da se snađemo na zajedničkom zadatku snimanja filma. Ali, to što sam s njim doživeo tada kada smo snimali mislim da je fantastično, iako mojim kolegama možda nije tako izgledalo.
       Predstava je prvo bila jedna radio-drama koju sam napisao odmah po Andrejevoj smrti, krajem devedesetih. Zapravo ja nisam bio svestan pišući komad šta tačno radim. Bilo mi je važno samo da zabeležim doživljaj koji sam imao snimajući film, prilikom saradnje s takvim rediteljem. Nisam želeo da to nešto nestane. Ingmar Bergman je predložio da ga uradim na sceni, što me obradovalo i dopala mi se i igrana verzija.
      
       Gledajući predstavu stekla sam utisak da niste opisivali samo švedske glumce, već glumački hleb uopšte: glumca primoranog doživotno na neograničeno strpljenje i trenutnu koncentraciju.
       - Da, to je sigurno, ima univerzalnost. Ali, ono što u Švedskoj postoji kao poseban problem, da ne kažem slabost, ono što mislim da ima osnovu u osećaju nesigurnosti švedskog glumca, osećanje je provincije. Sada je to malo podnošljivije - ovom modernizacijom i proširenom komunikacijom - zemlje su postale bliže i razlike manje. Ali, u moje vreme, vreme moje glumačke mladosti i kasnije, Švedska je uvek bila neki poslednji ćošak Evrope, koji je uvek tvrdio da ima jake veze s centralnom Evropom i Amerikom. Vezivali smo se stalno za druge, tražili tamo potvrdu i pokušavali da njima pokažemo naše filmove i glumačka dostignuća, zadovoljni ako kući vratimo neki pozitivan odjek.
       To je problem Švedske, ne samo na nivou pozorišta i umetnosti, već i šire. Jasno je i da smo mi mali narod s osam miliona stanovnika, usko govorno područje. Velika scena zahteva i veliku publiku. Taj problem s jezikom se možda može dalje porediti i sa vama u Jugoslaviji (Srbiji i Crnoj Gori). Stalna želja za centralno-evropeizovanjem, što mi stalno imamo i što možda ima ili je imala stara Jugoslavija.
       Pa evo primer Bergmanov - on je prvi put kao reditelj priznat u Švedskoj tek pošto je dobio nagradu u Kanu. Tako su neki ljudi van Švedske, stranci, objasnili Šveđanima da je Ingmar Bergman jedan dobar reditelj, koji obećava. Njegov rad je do tada u Švedskoj bio uglavnom kritikovan. I to bih ja nazvao provincijalnim ponašanjem. Ali, možemo uzeti slične primere i na drugim stranama: Felini nije toliko bio obožavan u Italiji koliko u Švedskoj. Kurosava nije bio uvažavan u Japanu. On je bio primoran da autobiografiju objavi prvo na engleskom jer niko u Japanu nije bio zainteresovan za to.
      
       Šta trenutno radite i koji su planovi u toku?
       - U aprilu izlazi premijera u Dramatenu Molijerovog Uobraženog bolesnika u režiji oskarovca Terija Marlina. A za 2004. spremam Beketa s rediteljkom Kejt Mičel, kada ću napuniti 100 godina (smeh - u ovoj godini Erland puni 80 godina).
       Upravo sam završio snimanje TV filma s Ingmarom Bergmanom Sarabanda. To je zapravo nastavak serije Scene iz bračnog života s Liv Ulman, samo trideset godina kasnije. Nova serija je nezavisan projekat TV ali smo mi i dalje oni isti likovi iz Scena iz bračnog života, Liv i ja trideset godina kasnije. Sarabanda je ples u paru, koji mi izvodimo u 8 ili u 10 scena. To neće biti serija već više drama - s jednim celovečernjim prikazivanjem negde u novembru. Snimanje je gotovo, a Ingmaru sada ostaje veliki deo posla sređivanja i montiranja materijala.
      
       Kako je to posle 30 godina na istom glumačkom zadatku?
       - Johan och Marijan iz Scena iz bračnog života, i iz 1972. Trideset godina kasnije čovek se oseća jedino malo starije (smeh). Ali je zabavno. Za gledaoca će biti nebitna serija snimana ‘72. Ali za nas glumce je veliko olakšanje sećanje na likove pre 30 godina. Taj lik je u meni živeo tri decenije.
      
       Kako je protekla ponovna saradnja s Bergmanom?
       - Mi smo toliko mnogo radili zajedno da prosto ne znam šta novo da kažem. To je bilo i ranije neverovatno zanimljivo, puno ambicije, snimanje, zabavno, energično. Ovog puta smo snimali samo u Stokholmu. Ingmar je neprevaziđen u nalaženju dobre forme prikazivanja ljudskih odnosa i finih relacija. Ima mnogo toga da kaže.
      
       Bergmanova soba je ispražnjena, objavljeno je prošle jeseni da on napušta Dramaten. Kako izgleda sada bez njega u Dramatenu?
       - Ne, nije izbačena. Mediji viču da se rediteljska soba Ingmara Bergmana prazni, a Ingmar kaže da je čisti. Ne, on ove godine samo ništa ne postavlja na sceni Dramatena posle skoro pedeset godina neprekidnih godišnjih predstava. On jedino kaže da neće da radi na sceni, ali da će nastaviti da režira na radiju. Mi zaposleni u Dramatenu mislimo da je prazno bez njega na sceni (na švedskom se prazno kaže “tumt”;”dumt” znači - glupo i lako se mešaju. Ipak je samo prazno kada Bergman ne režira u Dramatenu).
       Bergman je čovek iznenađenja tako da je moguć i njegov povratak režiji na sceni. Mada mi ovog puta Bergman deluje krajnje rešeno da više neće režirati na sceni.
      
       JELENA IVANIŠEVIĆ-PAUNOVIĆ