Kriterijumi za procenjivanje nečijeg stvarnog doprinosa društvu ne znači da sve prethodne nisu valjale

      Prema rečima dr Mirjane Vasović, socijalnog psihologa i profesora na Fakultetu političkih nauka, sam način na koji se ne samo dodeljuju imena ulicama nego i gradovima i način na koji se podižu spomenici, a koji je u političkoj istoriji sveta uobičajen, ima određen motiv iza koga stoje snage koje u tom trenutku imaju političku moć. Kakav motiv?
       - To je dobro sadržano u sloganu da pobednici pišu istoriju. Suštinski svaka politička snaga koja je u jednom trenutku dominantna teži da informativni i kognitivni prostor definiše u svojim pojmovima, te je vrsta interpretacije koju ona nudi društvu, uglavnom u svrhu propagande. Jer ako se daje preveliki značaj pojedincima, zagovornicima neke ideologije, to znači da je ona jedina istinita i stvarna, da ima dalekosežne domete i da je jedina istina koju vredi ovekovečiti. Dakle, posredstvom imena ili spomenika ovekovečuje se ta istina koja se zagovara. Borba za interpretaciju događaja je bar toliko važna koliko i borba za prevladavanje jedne od političkih opcija.
       Međutim, vrlo često oni koji su trenutno važni na političkoj sceni žure, idu od posledice ka uzroku. Oni ovekoveče nekog čoveka koji je ili veliki reformator ili veliki oslobodilac, svejedno, ali predstavlja neku opciju, na taj način što mu daju trajnost u imenu ulice. Time oni vrše indoktrinaciju, jer čine da ljudi poveruju da je taj čovek veliki, a onda i ideja za koju se zalagao mora biti velika. To dovodi do toga da umesto da se čovek procenjuje po ideji, zbog njegove harizme, ideja se procenjuje kao ona unutar koje se vredi zalagati. Ovu žurbu da pobednik definiše propagandni prostor, imate u istoriji sveta, a ne samo kod nas.
      
       Ipak, preimenovnje ulica i gradova kod nas obeležilo je svaku novu vlast u našoj istoriji. Kome i zašto je to toliko bitno?
       - Veliki broj ljudi čak misli da ulicama i gradovima ne treba uopšte davati imena po političarima, jer su političke ideje konkurentske i pre predstavljaju trenutan odnos društvenih snaga nego neku trajniju vrednost... Istina je da politički vetrovi uklanjajući opciju uklanjaju i te veličine od ljudi. Naravno, ne uvek opravdano. Dobar primer za to je kada su se ulice posle Drugog svetskog rata često nazivale i po nekim potpuno anonimnim ljudima iz različitih interesa i čim se opcija promenila, promenile su se i ulice. To izgleda kao obeležavanje istorijske teritorije. O ovome što se kod nas dešava trenutno vrlo je nezgodno govoriti, jer je jedan čovek ubijen. Mnogi su u njemu videli ovaploćenje ideje za koju su se zalagali. Posle niza nedovoljno artikulisanih, ali propagandističkih ideja, čak i praznih, ali sa zvučnim imenima, razumljivo je što se naš prostor karakteriše time što veliki broj ljudi posebno manje obrazovanih nije u stanju da shvati suštinu ideje, pa je, po principu dopadanje-nedopadanje, vezuje samo za konkretne ličnosti.
      
       Često čak i kad ličnost radi suprotno ideji...
       - Upravo tu leži opasnost od trajnog obeležavanja ličnosti bez vremenske distance od najmanje dve godine, jer je ona potrebna da bi se bez strasti, trenutnih emocija i odnosa snaga videlo kakav je čiji doprinos. U ovom slučaju to nije učinjeno iz dva razloga. S jedne strane stoji propagandni efekat onih koji sebi žele da podignu spomenik dižući ga nekome ko je bio najistaknutiji protagonista njihove alternative, a s druge strane su prijemčivost ljudi da vezuju ceo politički proces za ličnosti i lične emocije onih koji ne žele nasilje, pa su na strani onoga koji se žrtvovao.
      
       Teško je razdvojiti šta je tu spontano, a šta ne?
       - Kada sve političke ideje stavite na stranu i ovekovečite samo jednu onda je to jednoumlje, a do njega dovodi i ishitrenost. Kod nas postoji uverenje da ćete samo na pepelu svojih prethodnika moći da izgradite nešto novo.
      
       DRAGANA PERIĆ
      

Lična promocija Mnoštvo inicijativa u suprotnosti je sa političkim i filozofskim kredom Đinđića        Dok komisije za spomenike i dodelu imena ulicama i trgovima u većini gradova naveliko zasedaju, mnogi se pitaju nije li toliki broj inicijativa prešao meru dobrog ukusa. U razgovoru za NIN dr Zorica Tomić naglašava da je neophodno biti oprezniji u podnošenju ovakvih predloga.        - Smatram da nije loše da se imenom tragično nastradalog premijera nazove neka ulica ili trg. Tim pre što je poznato da je on jedan od retkih filozofa koji je bio na čelu Vlade Srbije, što je redak slučaj u istoriji naše zemlje.        S druge strane, ti predlozi su jedna vrsta preterivanja kojim bi se, verujem, i sam premijer opirao. On je na mene ostavljao utisak modernog političara. Tako da je to mnoštvo inicijativa na izvestan način u suprotnosti sa samim habitusom, kao i filozofskim i političkim kredom preminulog premijera Đinđića.               Da li u inicijativama ove vrste treba konsultovati članove porodice preminulog premijera? Možda njih to vređa?        - Ne mogu da govorim o osećanjima premijerove porodice. Teško je govoriti o bilo čijim osećanjima, naročito u ovako teškoj situaciji. Ali je očigledno da je ovde reč o promociji predlagača, a ne toliko o stvarnoj želji da neke ulice ponesu ime premijera. To vidim kao političku instrumentalizaciju Đinđićevog imena, lika i dela.               Da li je pravi trenutak za ovakve inicijative?        - Mi smo zemlja u tranziciji, a nju karakteriše najčešće neodmerenost u svim aspektima društvenog života. Zato me toliki broj inicijativa po raznim gradovima Srbije uopšte ne iznenađuje.        Takođe, verujem da će se različite vrste preterivanja, koje su se često manifestovale u međusobnom diskreditovanju političkih konkurenata, a sada i u neumerenom svojatanju imena premijera Đinđića, ustuknuti pred jednom odmerenom i uljudnom političkom i društvenom komunikacijom, koja će izbegavati kako teške reči, tako i preterano korišćenje superlativa.               NADA DUMIĆ