Još do pre nekoliko meseci NATO i EU bili su poneseni planovima za jačanje i proširenje. Sad je NATO, zbog rata u Iraku, upao u najtežu krizu od svog nastanka, a EU se, zbog podvojenosti u pristupu američkoj politici, suočila sa zastojem u sprovođenju ključnih reformi

      Svaki vojni savez ima najmanje tri glavna cilja: zajedničku odbranu u slučaju napada, pakt o međusobnom nenapadanju i kolektivnu komandnu strukturu. Možemo navoditi i ostale ciljeve, ali ako se ova tri cilja ne ispunjavaju, savez postaje bolestan i uskoro može da završi na groblju istorije. Severnoatlantskoj alijansi neprekidno preti ovakva sudbina. Od ove tri glavne funkcije NATO samo jednu izvršava na odgovarajući način, a to je efikasna zaštita od međusobnog napada članica. Druge dve funkcije su se izgubile tokom proteklih godina.”
       Ovo je citat iz nemačkog nedeljnika Špigl. Do pre nekoliko meseci ovakva tvrdnja bila bi nezamisliva ne samo u Nemačkoj, nego i širom Evrope. Očekivalo se, naravno, da će američki napad na Irak, mimo saglasnosti Saveta bezbednosti UN, uzdrmati međunarodne institucije i produbiti nesaglasnosti i među velikim silama i među američkim saveznicima, ali se nije očekivalo da će tako raslojiti, i odjednom tako obezvrediti, sam NATO, glavni stub na kojem počivaju jedinstvo Zapada, čitava struktura višestruke transatlantske integracije i odnosi između Amerike i Evrope.
       Još do pre nekoliko meseci, na samitima u Pragu i Kopenhagenu, NATO i EU bili su poneseni planovima za jačanje i proširenje. Sad je NATO zbog rata u Iraku upao u najveću krizu od svog nastanka, a Evropska unija se, zbog podvojenosti u pristupu američkoj politici, suočila sa zastojem u sprovođenju dalekosežnih reformi, ključnih za dalje ekonomsko i političko integrisanje. Evropska unija nije, kao celina, igrala gotovo nikakvu ulogu u stvaranju složene međunarodne situacije oko Iraka, ali se našla pod udarom okolnosti. Zbog iračke krize su narušene mnoge veze koje spajaju saveze i međunarodne institucije.
       Počelo je sa nesaglasnošću u Savetu bezbednosti. Tri velike sile - Francuska, Rusija i Kina - mogle su se koristiti pravom veta na pokretanje rata protiv Iraka da Amerikanci nisu zaobišli i veto i Savet bezbednosti. Sad se postavlja pitanje šta će se dogoditi sa Savetom bezbednosti, bez obzira na ishod rata u Iraku. Hoće li Ujedinjene nacije doživeti sudbinu nekadašnje Lige naroda ili će Amerikanci ipak osećati potrebu da novi režim u Iraku uspostave uz pomoć Saveta bezbednosti? Ako se budu odlučili za sopstvenu vojnu, odnosno okupacionu upravu, neće naići čak ni na podršku svog najbližeg saveznika, Velike Britanije. S druge strane, malo je verovatno da će se naći međunarodni donatori i finansijeri za obnovu Iraka, ako takvu akciju ne iniciraju Ujedinjene nacije.
       Pošto obećanog “blickriga” u Iraku nema, vrlo je verovato da će Amerikanci sve karte staviti na svoju trijumfalnu pobedu i po cenu velikih razaranja i civilnih žrtava. Oni će zbog toga neminovno upadati u veću međunarodnu izolaciju i izazivati dodatnu odbojnost širom sveta, pa i kod saveznika i partnera u NATO-u i u Evropskoj uniji, prema tom svom surovom i krvavom ratu. Može se slutiti da će zbog toga oslabiti i međunarodna antiteroristička koalicija, što je najveći kapital koji su SAD stekle posle terorističkog napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001.
       Unutar evropskog dela NATO-a može tokom vremena doći do ublažavanja podvojenosti između “stare” i “nove” Evrope. Šanse za poboljšanje američkih odnosa sa Francuskom i Nemačkom zasad se smanjuju, što će u kalkulacijama kolebljivih i pasivnih saveznika uneti dodatno razmišljanje o tome da je košulja ipak bliža od haljine i da će Evropa morati više da se usredsredi na sopstvene snage, kao što se Amerika sve više oslanja na svoje. Ranije se nije moglo dogoditi da nesaglasnosti među evropskim saveznicima pogode jedinstvo NATO-a, a sad se vidi da je i to moguće. Novi saveznici sa Istoka, nekadašnji članovi Varšavskog ugovora, u međuvremenu bi mogli otkriti da očekivana nagrada za lojalnost Americi neće biti osobito izdašna, sudeći prema prvim niskim jednocifrenim sumama. Za utehu bi američke trupe mogle doći u baze na njihovim teritorijama posle povlačenja iz Nemačke.
       Oštar sukob između francuskog predsednika Širaka i britanskog premijera Blera na poslednjem samitu Evropske unije jasno pokazuje da je podvojenost, izazvana iračkom krizom i američkim unilateralizmom, dovela u pitanje izgradnju zajedničke evropske spoljne i bezbednosne politike. Zajedničke spoljne politike nema bez konsenzusa, a zajednička bezbednosna politika je rudimentarna i eksperimentalna, što upravo ilustruju prve evropske mirovne snage u Makedoniji. Tek treba da se vidi kako će stvari teći u konvenciji Žiskara d’Estena sa izradom zajedničkog evropskog ustava.
       Ako Amerikanci relativno brzo i ubedljivo pobede, moguće je da partnere za izgradnju novog svetskog poretka ne traže u Savetu bezbednosti, NATO-u i EU, nego u grupi najrazvijenijih zemalja sveta G-8, koje su više sklone ekonomskoj globalizaciji, predviđaju neki analitičari. U tom slučaju, Francuska bi se, kako sluti komentator pariskog Monda, mogla naći u ulozi prvog žrtvenog jarca. Ako se pak Irak za Amerikance pretvori u drugi Vijetnam, to će teško oslabiti američki politički uticaj u svetu. Ali pre nego što do toga dođe, Buš i Bler imaće male šanse da dugo ostanu na političkoj sceni.
       Bliski istok je priča za sebe, bilo kakav da bude ishod rata u Iraku. Ono što se do sada desilo dovoljno jasno pokazuje da se gotovo preko noći promenila priroda samoga rata. Niko u Iraku ne čeka Amerikance kao oslobodioce, nego kao okupatore. A teško je zamisliti kako će Amerikanci, makar koliko da postanu moćni u kontroli proizvodnje i prodaje iračke i bliskoistočne nafte, uspeti kasnije da u Iraku ili bilo gde drugde na Bliskom istoku nametnu politički sistem i društvene vrednosti po svom nahođenju, ako arapski svet ključa pod porivima antiamerikanizma.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ