Tehnološki jaz između iračkog i američkog oružja iznosi između 25 i 30 godina. Uprkos takvom jazu, američka vojska iračku odbranu ocenjuje kao “žestoku i elastičnu”

      Nekada četvrta armija na svetu, iračka vojska danas je daleko od forme u kojoj je bila 1991. godine, ali svakako nije nemotivisana i demoralisana rulja, kako su to američki vojni planeri, izgleda, mislili pred početak nečega što će u istoriju ući kao drugi zalivski rat. Pun obim sličnosti između tog drugog zalivskog i Drugog svetskog rata moći će da sagledaju samo buduća pokolenja istoričara. Ono što, međutim, odmah upada u oči, jeste da se relativno loše opremljena i osiromašena vojska jednog paranoičnog diktatora, kojem je ključ za imenovanje generala više bila politička podobnost nego vojna veština, brani od tehnološki daleko moćnije svetske supersile i njenih satelita.
       Iračka vojska u svom zenitu, posle desetogodišnjeg rata sa Iranom, raspolagala je zavidnom količinom od 4.500 tenkova, uglavnom starijih ruskih T-55 i T-62, ali i nešto modernijih T-72, 4.000 borbenih vozila i oklopnih transportera raznih vrsta, 3 000 topova, 270 borbenih helikoptera, više od 500 borbenih aviona i milion vojnika. Vojna moć Bagdada, međutim, prepolovljena je tokom prethodnog rata u Persijskom zalivu. Koalicione snage su tada uspele da, između ostalog, unište oko 2 000 tenkova i ubiju najmanje 250 000 iračkih vojnika. Za takav ishod prevashodno je bila zaslužna tadašnja iračka taktika frontalnog sukobljavanja u pustinjskom okruženju i smrtonosna vatrena moć američke avijacije, pre svega helikoptera apač AH-64 i aviona A-10.
       Iako prepolovljena i bez mogućnosti ozbiljnije modernizacije tokom dvanaest godina, iračka vojska i danas predstavlja suparnika kojeg nikako ne treba potcenjivati. Irak poseduje 2 600 tenkova, od čega 700 T-72 dodeljenih isključivo divizijama elitne Republikanske garde, 3 000 borbenih vozila i oklopnih transportera, 2 100 topova kalibra od 105 do 155 milimetara, 200 višecevnih raketnih bacača kalibra od 107 do 262 milimetra i 62 borbena helikoptera. Iračka avijacija raspolaže sa 316 borbenih aviona, uglavnom starijih migova 21 i 25, francuskih miraža F-1, ali i desetak modernih migova 29. Iračka vojska ima 389 000 aktivnih pripadnika i oko 650 000 rezervista. Tu treba dodati i oko 60 000 elitnih boraca raspoređenih u šest divizija Republikanske garde, 15 000 u četiri brigade Specijalne republikanske garde i više od 40 000 pripadnika paravojnih formacija, pre svega Sadamovih fedaina.
       Sa druge strane, teško je doći do preciznih podataka o sastavu i snazi invazionih snaga. Zna se da u napadu, za sada, učestvuje oko 300 000 vojnika, među kojima je i 45 000 Britanaca i 2 000 Australijanaca, i oko 1 000 aviona skoro svih tipova kojim raspolažu Amerikanci i Britanci, od tornada do nevidljivih bombardera F-117 i strateških bombardera B2. Udarnu pesnicu invazionih snaga na kopnu čine Treća mehanizovana pešadijska divizija sa 15 000 vojnika, 500 tenkova, 70 helikoptera i 50 topova, i 101. desantna divizija, koju čini oko 20 000 vojnika, 50 topova i 270 helikoptera.
       Prva nedelja rata srušila je, međutim, nekoliko mitova o značaju tehnološke superiornosti u modernom ratovanju. Činjenica je da su SAD u poslednjih 13 godina pobeđivale u ratovima uz minimalne gubitke i uglavnom uz upotrebu avijacije. Američki stratezi, međutim, zanemarili su činjenicu da su ti ratovi dobijeni na političkom polju, a ne porazom neprijateljske vojske. Danas se vidi da masovna upotreba strateškog i taktičkog “pametnog” oružja ne pruža i stratešku prednost - uprkos masovnoj upotrebi takvog oružja, invazione snage nisu uspele da unište iračku komandnu infrastrukturu, komunikacionu mrežu i protivvazdušnu odbranu.
       Drugi mit koji je srušen, jeste da oružje starije generacije ne može efikasno uzvratiti najmodernijim sistemima. Tehnološki jaz između iračkog i američkog oružja iznosi između 25 i 30 godina. Uprkos takvom jazu, američka vojska iračku odbranu ocenjuje kao “žestoku i elastičnu”. Neki analitičari smatraju da sadašnji odnos u gubicima u potpunosti ide naruku Iračanima, te da, za sada, ne postoji strateška prednost invazionih snaga u ratu. Prema podacima ruske vojne obaveštajne službe, američko-britanska koalicija izgubila je do sada između 15 i 20 tenkova, oko 40 oklopnih transportera i oko 10 helikoptera.
       Dve krupne greške koje je američka komanda počinila tokom planiranja rata, dovele su do očiglednog strateškog neuspeha. SAD su potcenile neprijatelja, uprkos jedinstvenoj mogućnosti da se irački vojni potencijal osmotri zahvaljujući prisustvu mreže agenata u timovima UN za razoružavanje Iraka. SAD nisu adekvatno procenile borbenu spremnost i tehničke mogućnosti iračke armije, a nije pravilno procenjena ni socijalno-politička situacija u zemlji. Te greške dovele su do potpuno neadekvatnih vojnih i političkih odluka.
       Potencijal invazionih snaga očigledno je nedovoljan za operaciju ovog obima. Broj razmeštenih trupa je najmanje 40 odsto manji nego što je neophodno. To je razlog zbog kojeg su SAD devet dana posle početka rata bile primorane na razmeštanje dodatnih 100 000 vojnika.
       Treba imati u vidu i da su irački stratezi izvukli pouku iz prethodnog rata sa Amerikancima i iz bombardovanja Jugoslavije, te su se odlučili za taktiku skrivanja i izbegavanja sukoba na otvorenom. Za razliku od 1991. godine, iračka vojska sada nije odmah upotrebila pun potencijal svoje protivvazdušne odbrane i tako je sačuvala za drugu fazu rata kada će razdaljina sa koje se napada, morati da se smanji.
       Još jedna sličnost između Drugog svetskog i drugog zalivskog rata jeste u tome što je i ondašnja supersila u napadu na paranoičnog diktatora imala svoju koaliciju čije su članice bile, pored ostalih, Bugarska, Rumunija i Albanija a značajnu podršku je dobila i u Letoniji, Litvaniji i Estoniji. Saveznici su ostali praktično isti, a i ponašanje britanskog premijera neodoljivo podseća na Musolinijev odnos prema Hitleru. Ovaj put, međutim, malo je verovatno da ćemo na epilog čekati četiri godine, a još manje verovatno da će ishod biti krah supersile.
      
       FILIP RODIĆ