Kako Amerikanci zamišljaju posleratnu obnovu, rekonstrukciju i lustraciju u Iraku i zašto su izbile velike svađe oko izbora tehnologije za buduću mrežu mobilnih telefona u toj zemlji

      Od kako se američka ratna mašina zaglavila i počela da šlajfuje u pesku Persijskog zaliva, vojnici sve otvorenije svaljuju krivicu na političare, a sav gnev iskaljuju nad civilnim stanovništvom iračkih gradova.
       Konačno, i dobrom delu američke javnosti, izgleda, postaje sve jasnije da je administracija Džordža Buša Juniora uletela u živi pesak u Persijskom zalivu. I, da se odatle više ne može ni brzo ni lako izvući... Zato je sada i ne muči samo pitanje - može li Amerika vojnički da pobedi Irak? - nego šta će raditi kad pobedi? Kako će silom oružja držati ovu zemlju, kako njome upravljati posle rata ako se lokalno stanovništvo bude i dalje žestoko opiralo stranoj okupaciji? Neći li joj ta pobeda, ako zaista uspe da pobedi, na kraju biti suviše gorka?
       Čitave protekle sedmice Amerikanci i Britanci bili su prinuđeni da se suočavaju sa lošim vestima o ratnom pohodu svojih vojnika u Iraku koji su se, navodno, zaputili da ovoj zemlji donesu “slobodu” i “demokratiju”. Njihovo početno napredovanje prema Bagdadu je zaustavljeno, jer su duge i opasno razvučene savezničke linije snabdevanja - otkrivši ranjive bokove - postale laka meta za Iračane koji se bolje snalaze na domaćem terenu i pucaju tamo gde se agresor najmanje nadao... “Zmiju ćemo seći parče po parče, dok joj ne dođemo glave”, ponavljaju irački zvaničnici u Bagdadu.
       U iračkim gradovima, čak i onima na jugu zemlje naseljenim šiitskim življem, tradicionalno nenaklonjenom Sadamu Huseinu i njegovom režimu, strane vojnike niko nije dočekao raširenih ruku i sa cvećem. Ne usuđujući se da uđu u te gradove, “oslobodioci” su im najpre prekinuli dotok struje i vode (da bi vodu iz cisterni potom ponudili samo dobrim, prijateljski nastrojenim, Iračanima) a onda su nastavili da ih sa relativno bezbedne udaljenosti nemilice razaraju teškom artiljerijom, tvrdeći i dalje kako su njihove namere plemenite, jer oni ne žele da naškode poštenim Iračanima, i gađaju samo pristalice Sadamovog režima i članove njegove partije...
       - Nema zastoja, to je samo privid, tvrde američki generali, pokušavajući da uvere domaću i svetsku javnost kako sve i dalje teče po planu. Ipak, potrudili su se već (za svaki slučaj) da u javnost diskretno plasiraju i tvrdnje da se sadašnje nevolje i neuspesi ne mogu pripisati stratezima u Pentagonu i vojnicima, jer su političari, a pre svega ministar odbrane Donald Ramsfeld, tvrdoglavo odbijali da poslušaju njihove savete i odobre slanje mnogo većeg vojnog kontingenta u Irak... Ili, savete da se početak napada odgodi dok se čitava operacija bolje ne pripremi. Barem dok se ne nađe vojnički koliko-toliko razumna alternativa za upućivanje većih jedinica i teške artiljerije neophodnih za otvaranje severnog fronta u Iraku kopnenim putem nakon što je Turska zabranila prolaz 60 hiljada američkih vojnika preko svoje teritorije.
       “Ne”, govorili su političari, “ovo što imamo, biće sasvim dovoljno. Naši su vojnici i oružje superiorni, a Iračani će se ionako masovno predavati i brzo kapitulirati. Nema razloga traćiti suviše veliku snagu i novac na rat koji ćemo i sa ograničenim snagama, trostruko manjim od onih angažovanih u prvom Zalivskom ratu, lako dobiti...”, glasilo je standardno objašnjenje političara i predsednikovih savetnika u Vašingtonu...
       U međuvremenu, dok američko-britanska ratna mašina “šlajfuje” u pesku, čekajući pomoć i pojačanje, a saveznički generali u panici navrat-nanos menjaju svoje prvobitne strateške planove, sav gnev zbog početnog neuspeha iskaljuje se na nesrećno stanovništvo Bagdada. Sudeći po onome što upravo preživljavaju, 24 časa dnevno pod bombama, žitelji iračke prestonice bi već mogli da kažu da im se u samo nekoliko dana u dajdžestiranom obliku ponovilo kombinovano iskustvo Sarajeva, Beograda, Pančeva i Novog Sada: doživeli su i svoje “Markale” i svoju verziju trovanja gasovima iz uništenih industrijskih pogona i američke bombaške intervencije u domaći TV program i sve ostalo... Uostalom, širom ove zemlje gruva se nemilice i po bolnicama (u koje su se, navodno, sakrili Sadamovi borci preobučeni u civilna odela i bolesničke odore, kao onomad Tuđmanove “zenge” u Vukovaru), na koje padaju kasetne bombe, puca se na civilne autobuse pune putnika, na ambulantna vozila...
       I dalje, naravno, nema nikakve sumnje da je Amerika u ovom ratnom duelu favorit: može brzo i lako da pobedi, ali samo ukoliko se stratezi u Beloj kući i Pentagonu odluče da krenu u još teža razaranja i nemilosrdno ubijanje većeg broja civilnog stanovništva skoncentrisanog u Bagdadu i nekoliko velikih gradova ove zemlje. Pitanje je samo: šta posle toga? Drugim rečima, bez obzira na početna (krajnje neugodna) iznenađenja koja je doživela u svojoj najnovijoj ratnoj avanturi, svetska velesila poput Amerike zaista nema mnogo razloga da samu sebe muči dilemom - da li je ona u stanju da pobedi Irak? Pitanje je samo - šta će joj ta i takva pobeda, zapravo, doneti? Da li će Iračani nakon toga biti slobodniji i srećniji, Bliski istok i ostali svet bolji i stabilniji, da li će sama Amerika biti bezbednija, srećnija i bogatija? I, kako će budući američki upravitelji u Iraku nakon svega da izađu na kraj sa mirom koji sledi posle takve pobede?
       Čak i tradicionalno najverniji prijatelji Amerike u arapskom svetu, kao što su egipatski predsednik Mubarak, jordanski kralj Abdulah i saudijski dvor, sada upozoravaju da bi američki pohod mogao opasno radikalizovati ceo region, potpaliti nacionalističke strasti i ugroziti stabilnost mnogih okolnih država. Umereni i liberalni režimi u arapskom svetu suočeni su sada sa velikim izazovima, umerene i liberalne struje u svim islamskim zemljama (počev od susednog Irana, savezničkog Pakistana ili još rovitog Avganistana, sve do Malezije i Indonezije) na velikim su mukama, umerene i miroljubivo orijentisane struje među Palestincima ućutkane... Na sve strane poziva se na “džihad”, mučeništvo i žrtvovanje i tako bi se, umesto jednog, u najskorijoj budućnosti uskoro moglo pojaviti na stotine novih opasnih fanatika nalik na Bin Ladena....
       Budući da su se svi dosadašnji vašingtonski planovi za Irak, zasnovani na katastrofalno lošim i pogrešnim američkim procenama, pokazali praktično neupotrebljivim, sasvim je razumljivo što je protekle sedmice ponovo naglo oživela rasprava na temu: ko će i kako obnavljati ovu zemlju posle rata? Neugodna pitanja te vrste američkom predsedniku Bušu postavio je pre svih njegov najverniji ratni saveznik, britanski premijer Bler. Još pre nego što će krenuti na neku vrstu prvog ratnog samita u Kemp Dejvidu, Bler je javno priznao da bi - po njegovom mišljenju - za sve bilo mnogo bolje i lakše ako bi upravljanje Irakom i posleratna obnova ove zemlje bili povereni Ujedinjenim nacijama. Britanskom premijeru bi to donekle umanjilo nevolje kod kuće, gde je domaće javno mnjenje i dalje velikom većinom protiv rata, a zvaničnom Londonu bi verovatno pomoglo da smanji jaz i nepoverenje prema glavnim evropskim saveznicima, Nemačkoj i Francuskoj. Jer, Berlin, Pariz, kao i Moskva, koji su najpre bili izričito protiv rata, sada upozoravaju da je potpuno neprihvatljivo da se celokupna posleratna obnova Iraka (koja će, dabome, biti finansirana izvozom iračke nafte) poveri isključivo američkim privatnim firmama.
       Ujedinjene nacije, uostalom, već imaju neku vrstu plana (od deset tačaka) za posleratnu političku, ekonomsku i društvenu obnovu i rekonstrukciju Iraka, mada zvaničnom Vašingtonu sada - po svemu sudeći - nije ni na kraj pameti da se o tome nešto dogovara sa generalnim sekretarom UN Kofijem Ananom. Prema tom planu, Savet bezbednosti UN bi za Irak formirao specijalnu misiju pod nazivom “Unami”, nalik na onu u Avganistanu, bio bi uspostavljen “politički proces” sa ciljem da se u što kraćem roku postavi prelazna vlada sastavljena od samih Iračana, dok bi Iračanima i na svim ostalim nivoima bilo prepušteno upravljanje njihovom zemljom. Ujedinjene nacije bi, zatim, pružile svu neophodnu pomoć u reformi javne administracije i društvenih službi, pomogle bi u obuci lokalnih funkcionera pravosuđa i uspostavljanju sistema vladavine prava, u obuci iračke policije i stvaranju svih pretpostavki za poštovanje ljudskih prava, formiranju jednog specijalnog mešovitog suda za suđenje ratnim zločincima, u čišćenju mina, demobilizaciji agenata Sadamovih tajnih službi, donošenju novih demokratskih zakona o štampi i medijima i, na kraju, sazivanju prve donatorske konferencije... Ali, budući da predsednik Buš nije - naravno - bio mnogo oduševljen ovim planom, njegov verni saveznik Bler je, jednostavno, morao da popusti i da se na kraju ipak saglasi sa svim američkim željama...
       Prema američkom planu, posleratnim Irakom će, najpre, neposredno upravljati američka (okupaciona) vojska, a potom će zemlja biti predata na upravljanje tzv. civilnom administratoru. Međutim, i taj tobožnji civilni administrator će, zapravo, sedeti u Pentagonu, a za tu funkciju već je određen penzionisani američki general Džej Garner. Njemu će pomagati tri tzv. regionalna koordinatora, koji su takođe američki državljani, i još tri specijalna koordinatora zadužena za humanitarnu pomoć, lokalnu administraciju i obnovu. Stotinak Iračana, predstavnika opozicije, koja je podržala američku vojnu intervenciju i različitih etničkih i verskih zajednica, imaće tek savetodavnu ulogu u procesu upravljanja njihovom zemljom. Odmah će biti formirani specijalni sudovi za ratne zločine, koji će suditi isključivo funkcionerima režima Sadama Huseina, dok će poslovi na obnovi zemlje i njene privrede biti povereni odabranim privatnim kompanijama. Pre svega američkim i britanskim.
       Istina, predsednik Buš je - tek da nešto učini i za Blera - ostavio otvorenom i mogućnost da se i Ujedinjene nacije, ako žele, posle rata priključe realizaciji pomenutog američkog plana za Irak, tako što bi delimično preuzele neke obaveze u raspodeli humanitarne pomoći... Ali, najbitnije od svega je to što, očito, još nema definitivnog odgovora na pitanje: koliko dugo nakon rata Amerikanci nameravaju da ostanu u Iraku i neposredno upravljanje ovom zemljom, kao i korišćenje njenih ogromnih prirodnih bogatstava, zadrže u rukama svojih vojnika? Najpre je pominjano da će to trajati samo “nekoliko meseci”, sada se čuje da to neće biti duže od “godinu-dve”, ali definitivan rok i obećanje niko još nije spreman da dâ.
       Istini za volju, administracija Bele kuće u Vašingtonu je ovom poslu pristupila sistematski i na razradi svakojakih planova za posleratni Irak već angažovala veliki broj eksperata. Ali, i ti eksperti sada uviđaju da ono što je bilo ranije zamišljeno, više nije realno. Recimo, Batšeba Kroker iz vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije, koja je i sama radila na jednom od ovakvih projekata, smatra da će budućem američkom “vojnom guverneru” u Iraku i njegovim ljudima biti prepuštena suviše velika i arbitrarna vlast. Ona uviđa i da bi moglo biti mnogo problema zbog toga što postojeći planovi predviđaju da će se o svim problemima bezbednosti u Iraku, nakon uklanjanja Sadama Huseina, neposredno starati američki vojnici. “Možda će to u prvo vreme biti zaista neophodno, ali nevolja je u tome što američki vojnici prosto nisu obučeni za obavljanje policijskog posla”, kaže Kroker.
       A Ted Galen Karpenter, iz vašingtonskog Kato instituta, koji je i sam proučio zvanične planove Bušove administracije za posleratnu “rekonstrukciju” Iraka, zaključuje da je glavna opasnost u tome što su ti planovi očito grandiozni i skupi, i što vrlo rečito svedoče da Amerikanci nameravaju da se dugo zadrže u ovoj zemlji. “Mislim da bi bilo vrlo važno da Amerika tu zemlju preda na upravljanje samim Iračanima što je pre moguće, ne samo zato što bi tako nešto bilo pravedno, nego i zato što bi na taj način bila umanjena opasnost od optužbi islamskog sveta na račun Amerike kao sile koja je na Irak krenula s osvajačkim i imperijalističkim ambicijama”, kaže Karpenter. Za Mejrav Vursmer, direktora Centra za bliskoistočne studije u Hadson institutu, važnije od svega drugog u tim planovima je da se u Iraku odmah sprovede temeljno “čišćenje” svih pripadnika režima Sadama Huseina (“lustracija”), na svim nivoima...
       A dok eksperti raspravljaju o različitim planovima za posleratnu rekonstrukciju Iraka, njihovim vrlinama i manama, američki biznismeni očito ne gube vreme. Zato je, valjda, sasvim razumljivo što se ta priča nastavlja i nakon izbijanja prvog velikog političkog skandala u vezi sa obnovom Iraka, kada je otkriveno da je firma Bušovog potpredsednika Dika Čejnija (“Halibarton”) dobila vrlo unosnu koncesiju u toj zemlji. Prošle nedelje je i uticajni predsednik Odbora za odbrambenu politiku u Pentagonu Ričard Perl, koji se smatra pravim “arhitektom rata u Iraku”, bio prinuđen da podnese ostavku na ovu funkciju zbog ozbiljnih sumnji da je umešan u poslove koji izazivaju “konflikt interesa” (veza sa bogatim saudijskim trgovcem oružjem A. Kašogijem i nekim kineskim firmama), odnosno, mirišu na - korupciju...
       Najnovija ujdurma te vrste je pokušaj republikanskog kongresmena Darela Ise iz južne Kalifornije da progura specijalni zakon kojim bi se garantovalo da će prilikom buduće obnove Iraka, posle rata, biti izgrađena i mreža mobilne telefonije zasnovana na američkoj CDMA tehnologiji (za koju patentna prava ima jedna firma iz San Dijega), a ne na bazi u Evropi dominantnog GSM sistema. Kongresmen iz Kalifornije je napisao otvoreno pismo američkom ministru odbrane Donaldu Ramsfeldu, u kojem ga upozorava da će, ako se u Iraku izgradi mreža mobilne telefonije na bazi GSM sistema, glavni isporučioci opreme za taj projekt i glavni profiteri biti evropske - nemačke, francuske i skandinavske - firme. Pomenuti kongresmen još tvrdi da je američka tehnologija mobilne telefonije mnogo savršenija od one koja preovlađuje u Evropi, ali da su se američki planeri odlučili da u Iraku instaliraju mrežu mobilnih telefona zasnovanu na evropskoj tehnologiji (“jednom zastarelom francuskom standardu”) zato što se GSM sistem može lakše - prisluškivati. On još tvrdi da je najmanje 50 kongresmena već izrazilo spremnost da podrži njegov zakonski projekt... Sad su se zbog toga i Evropljani silno uzbudili, pa je evropska asocijacija proizvođača opreme za GSM tehnologiju za mobilne telefone u više američkih listova objavila oglas u kojem kaže da je inicijativa kongresmena Ise politički i na svaki drugi način nekorektna i da bi bilo mnogo primerenije da se naše misli ovog trenutka usredsrede na one koji su iskazali spremnost da žrtvuju i svoje živote da iračkom narodu donesu - slobodu!
      
       STEVAN NIKŠIĆ